НЕЗАБОРАВЉЕНИ ЉУДИ (8): Нису се Вучетићи затрли, живе кроз мог Вукана!

25.11.2019.

фото: З. Шапоњић

И после пуних 15 година у слушалици мобилног телефона препознајем драги глас. Брано Вучетић, у мом сећању још је деветогодишњи дечак који је у рату у Босни, пре 27 година изгубио све, у три месеца у јесен 1992. остао без оца, мајке, брата, постао симбол српског страдања на Дрини.

У позадини Брановог гласа синоћ – дечји плач!

-Плаче мој син! Мој Вукан! Две су му године – каже Брано.

И, само што обојица не заплачемо. Овог пута од среће. Победио живот на Дрини.

Последњи пут срели смо се на гробљу у Братунцу, пре деценију и по. Нашао сам младића како сам, у недељно поподне шета између гробова. Док су други у градићу крај Дрине били на недељном ручку, он дошао да мајци, оцу и брату запали свећу… Тог дана Брано је за мене био најусамљенији и најтужнији дечак на свету.

-Ух, много тога се променило за ових 15 година. Прво, и најважније, оженио сам се, добио сина. Супруга и ја планирали смо, ако Бог да, троје. Радио сам десетак година у једном маркету, сад радим у Пошти у Братунцу, купили смо и стан овде, и, ето, то је најважније, победио живот – прича ми Брано а глас му дрхти као и мени.
-Преживели Вучетићи! – каже ми још.

Последњи пут кад сам га видео сам је шетао међу белим крстовима братуначког гробља. Рукавом и сузама чистио је крст и слова на мајчином гробу и после заплакао на очевом и братовом. Још сећам се тишине братуначког гробља тог дана.

-И, ево, моја животна мисија полако се остварује. А она је – да живим, да створим породицу и да кроз мене, кроз моју децу живе моји отац и мајка, мој брат – тврдог срца каже ми Брано.

Оног дана кад смо се последњи пут видели нисам ни имао снаге да га питам шта му је у на срцу и куд ће даље.

-Нема у мом срцу мржње. Нити мени треба освета нити за њом вапим. Као и други којима су побијени најмилији вапим за правдом. Па, ваљда је моја бол иста, ваљда и мене боли као и мајке Сребренице. Нико још није одговарао за моју мајку, мог брата, мог оца, комшије, пријатеље, правда нама треба. Срби су осуђени на хиљаду година затвора, на другој страни – нико. Истина нам је преча од свега, због живота И будућности – каже.

Пре 15 година Брано и ја, уместо на недељном ручка седели смо крај Дрине, гледали у Србију. Брано ми само мало одшкрнуо душу:

– Кукаћу за мојима док сам жив. Цела Србија данас прича о страдању једне стране. Нека прича и треба. Али, страдали смо и ми. Мајку Радојку убили су ми 16. септембра 1992. године. Пошла из Братунца у Бејловац да мени, брату и оцу донесе залогај хлеба. У Залужју упали су у заседу. Мајка је била међу осморо убијених у комбију… – причао ми је тада.
Три месеца касније нападнуто је Браново село, Бјеловац. У пар сати у селу и околини убијено је 109 Срба. Брана су заробили Насерови борци. Док су га крвавог и рањеног спроводили видео је у шљивику убијеног брата. Касије је сазнао да му је и отац мртав. Следећих 55 дана провео је у неком муслиманском затвору близу Сребренице, деца су повремено у влажном подруму добијала по кришку кукурузног хлеба и флашу воде, батине редовно. Деветогодишњи дечак у затвору је заборавио сва слова, после поново учио. Данима није проговарао ни реч.

После размене заробљеника, кад су га српски војници питали куд да га воде, рекао је – не знам, код тетке и теча… Од тог дана постао члан породице Достане и Ивана Петровића, којима је истог дана децембра 1992. године, такође у муслиманској заседи, погинуо двадесетједногодишњи син Младен, а шест година старији син Славиша тешко рањен у ногу.

-У село, у мој Бјеловац ретко одем… Вуче ме, а опет тешко ми да одем… Сањам понекад моје и тада ми је тешко, онда погледам мог Вукана, моју породицу и буде ми лакше. Имам за кога да живим и кога да се сећам. На гробље одем често, запалим сећу мојима, и кажем, хвала ти Боже, на мојој породици, на мом Вукану, на прилици да кроз мене и моје живи моја породица, моји мајка и отац, мој брат, моје ране непреболнеа – каже ми, а онда ћутимо.
Јер, шта ту још има да се прича.