Зоран Шапоњић

НЕЗАБОРАВЉЕНИ ЉУДИ (7): Миломир Јовановић 45 година једном руком храни породицу

16.11.2019.

фото: М. Цветковић

Синоћ сам поново звао Миломира Јовановића. Мрак је одавно био пао, позив га је затекао негде у шуми, на путу са планине до куће у Пилатовићима. Могао сам само да замислим, како у оној помрчини о кожном каишу на врату носи моторну тестеру, у оној једној руци што је има држи телефон, секиру под руком, о другом каишу на врату торбу са мало хлеба и воде… И пусту планину и ветар како шиба.
-Окасних… Данас сам и косио и цепао дрва, и стругао, и копао и не знам шта све нисам радио, све до мркле ноћи, ујутру морам поранити, има се још посла а зима ће брзо, и да се коси и струже буковина – испричао ми је док се у слушалици чуло како опанцима шљапка по блату по помрчини.
А глас му весео, ни трага умору ни потиштености, као да јутрос није устао још по помрчини и кренуо у планину и ваздан радио.
Миломиру је 65 година. Кад је имао 20, а тек се био вратио из војске, вршалица му откинула десну руку, а он, без деснице читав живот. Храни породицу, супругу и двојицу синова, обојица болесни, једном 42, другом 44 године, Радојко и Срећко.
Кад почне да прича шта је све за голи живот радио за оних четрдесет и кусур година, од како је остао без руке, и од како се се оженио, добио децу, шта је све само јесенас морао да ради за црн и чемеран динар, само да опстане, да се он и породица прехране, да су сваког дана сити, Миломир застане, уздахне, па набраја – и косио и пластио, и копао канале, и стругао букве по шуми, и цепао дрва, и зидао куће, и малтерисао и све шта је за једног сељака, мученика, несрећника и паћеника измишљено да му одере кожу с леђа, и преко тога.
А он, уз све то, нема десницу руку.
Кад ујутру пође у планину, жена му окачи моторну тестеру о кожни каиш о врату, који му је уместо десне руке, после тестеру по ваздан не скида с врата. Јесенас, притиснула га у планини буква коју је одсекао, лежао под њом шест сати у коми, несвести, после га нашли комшије и однели у болницу. Он се само мало опоравио па поново у шуму. А, од чега другог да живи, од оно мало пензијице што прима не може да истраје ни за сув хлеб, а камоли за лекове деци.

фото: М. Цветковић

-Нема друге, свестан сам ја ситуације, синови болесни, Бог тако дао, све је на мени, а мени ништа друго сем борбе, свакодневне, од јутра до сутра и не преостаје. И не мислим да одустанем, све док ме ноге држе, све док дишем. Немам ја право да одустанем, нити о томе мислим нити планирам до задњег дана, оног који ми је Бог одредио – каже.
Са једном руком Миломир ради све, и по пољима и по шумама, чак и зида и малтерише, жао му што не може више, као до пре десетак година и рабаџија да буде. За 40 година са супругом Вукосавом стекао таман онолико колико им треба. Кућу, шталу, торове… И она борац, невиђен. Само за лекове Радојку и Срећку , рођене са менталним поремећајем, треба 8.000 динара месечно, а Радојка нашла и епилепсија…
-Дивим се мојој Вукосави, по цео дан треба бринути о Радојку и Срећку, мени је опет лакше – каже.
Из дана у дан, из наднице у надницу. С једном руком. Много га, каже, заболи кад га људи потцене, кад кажу за њега да је инвалид. Он се са тим никад није помирио, а сваког дана изнова доказује да оно што он може да уради, не могу ни много млађи, способнији, јачи.
Стигне и да помогне комшијама. Са косом, секиром, моторном тестером, крампом. Једино што не зна јесте – шта је одмор. Понекад, на црвено слово, изађе са синовима и Вукосавом горе до имања на планини и кућице коју је сам направио.
А већ следећег дана, зором, прекрсти се левом руком па у борбу.
Шта му друго преостаје? Уз рану, ону на срцу, ону коју га гуши, ону најтежу, која највише боли, што не може са синовима у планину, да заједно раде, певају и плачу, обарају букве… З. Ш.