НА БРАТСКОМ ГРОБЉУ У СЕВАСТОПОЉУ, НАЈВЕЋЕМ ВОЈНИЧКОМ ГРОБЉУ НА СВЕТУ: Овде се хода по костима руских морнара и војника!

26.08.2020.

фото: З. Шапоњић

Константина сам упознао на празник Преображења Господњег у Никољском сабору, на Братском меморијалном гробљу у Севастопољу.
Довољно је било само да непознатом човеку који се као сенка, изненада, појавио из једног од пролаза између многобројних гробница, кажем реч „Сербиа”, и лице Константина развукло се у широк осмех – „братја, сербские братја…”.

Севастопољ, свака стопа овог града је историја, а Братско гробље је есенција те историје.

Стотину хиљада војника и морнара, сто двадесет или сто педесет, двеста хиљада, колико их је сахрањено на градском, Братском гробљу, то нико више, сем Бога, жив не зна. Ово је највеће војничко гробље на свету! У врело августовско поподне, на брегу изнад Црног мора, тишина је као молитва. Овде се, буквално, хода по костима руских морнара и војника које су ту, у гробницама, испод травнатих алеја, испод стаза…

У централном делу гробља је велики споменик, руски морнар, са капом у левој руци, гологлав, са заставом на копљу, обореном према земљи, оборене главе клања се сенима погинулих другова. На споменику је само кратка порука „Родина синовјам” што у преводу значи „Отаџбина синовима”.

Кратке поруке са гробова војника и морнара, бескрајни низови гробница са безименим јунацима, на Братском гробљу кидају утробу. Овде нестане речи, а срце запишти од туге.

фото: З. Шапоњић

Овде историја није празан бездан из кога дува ледени ветар! Овде вас мртви руски морнари ухвате под руку и ходају заједно са вама. Осетите њихов додир.
Ако покушате да их загрлите осетићете само празнину. Овде сатима можете ходати, а на крају не одмакнете ни један једини корак.

Крај стазе сахрањена је „медсестра Вера”, а на камену сем њеног имена уписана је само година њене смрти – 1942! Тек то се о њој зна. Ни ко је, ни одакле, ни где је мајка за њом заплакала, ни где је отац запиштао, ни колико деце није стигла да роди и да им се обрадује… Тек само – медсестра Вера!

Један споменик, а у њему сећање на хиљаде, десетине хиљада Вера.

– Господе Боже, за њену душу ти се молим. Ја раб Божији недостојан ње – застане Константин крај њеног гроба, прексти се и заплачемо над њеном младошћу и њеном лепотом и њеним недосањаним сновима.

фото: З. Шапоњић

И тако сваки дан. Чим дан мало одмакне, одоздо из Севастопоља на Братско гробље изађу људи, шетају између гробница, покупе суво лишће са стаза, ишчупају травку са гроба или тек стоје крај неког споменика и читају молитву.

– Наша Вера, медсестра, она је још и срећна. Њано је име остало на камену, да се помиње у цркви, на молитви. Хиљаде је овде и десетине хиљада безимених – каже старица крај Вериног гроба.

Пар метара даље сахрањен је капетан Волков, па командир вода Бурин… И тако читаво гробље. Све брат до брата, друг до друга, младост крај младости.
Гробље је отворено 1854. године за време Прве одбране Севастопоља, тада је овде сахрањено можда 50, можда 70.000 људи. Бог зна.
Пут којим се стиже до Никољске цркве која је на брду, на врху гробља умањена је копија пута којим је Христ изашао на Голготу. А црква на врху симбол је победе, васкрсења, вечног живота.

Кад од улазне капије крене том стазом ка Никољској цркви, свако узбрдо понесе свој крст. Свако се суочи са собом и својом пролазношћу. Тешко је тај крст изнети од улазне капије Братског гробља до Никољске цркве. Узбрдо, док вам понестаје даха а ноге постају све краће.

– Овде су сахрањени људи који су гинули за Русију у последњих 300 година. Кад су недавно изводили радове, крај источног зида цркве нашли су кости официра, војника, са значкама на капама какве су носили припадници обалске артиљерије, стрељани можда 1920. године кад су бољшевици ушли у град, колико њих – Бог зна – каже Константин.
Сведоци су својевремено причали:

– За време друге опсаде Севастопоља, 1942. године, само су једног дана дошле машине, ископани су ровови, дугачки и дубоки, а онда су данима довожена тела погинулих Црвеноармејаца, колико њих је сахрањено – Бог зна…

– Хиљаде, десетине хиљада. Њихове кости сада су свуда испод, испод ове стазе којом ходамо – каже Константин.

Лево од храма сахрањено је 615 морнара са крстарице „Новоросијск”, која је на дно великог залива у Севастопољу потонула 1955. године, кад су је потопили највероватније италијански командоси. Сви на једном месту, и опет друг до друга, брат до брата.

фото: З. Шапоњић

– И, испод ове стазе којом сада ходамо су кости морнара. И испод стазе и испод ове траве око нас, свуда, свуда око нас где нам очи гледају и ноге ходају, свуда су кости, кости, само кости – прича Константин.

Ближе цркви су заједничке гробнице у којима су сахрањени подморничари страдали у подморничким несрећама 1966. године, па 1970, 1983, мало даље је заједничка гробница подморничара са „Комсомолеца” који је на дно Норвешког мора потонуо 1989. године.

Михаил Бочков погинуо је када је подморница „Курск” 2000. године потонула на дно Баренцовог мора. Њага су првог нашли.

Споменик његовом другу Михаилу Олеговичу је у виду подморнице која полако са површине тоне у морске дубине. Имао је само 27 година када је погинуо, Бочков 23 године.
Руски морнари одлазе млади.

(Одломак из књиге путописа „Руски крст“, Вукотић медија, 2019. године)