МИРСАД ЈЕ ОД СМРЗАВАЊА СПАСАО ДЕСЕТИНЕ ЉУДИ: Тако ми Бога, нисам те ноћи мислио о мом животу…

09.02.2020.

фото: З. Шапоњић

Јунак са Пештера који је у ноћи страшне мећаве из сметова спасао Јелену Антонијевић из Сјенице, још двоје њених рођака који су били у колима, и десетине путника из завејаних кола на путу од Сјенице до Дуге Пољане је Мирсад Шеховић из села Лазине крај Дуге Пољане, радник предузећа „Нови Пазар пут“.
-Немојте, нисам ја никакав јунак, ја сам само те ноћи радио како ме је душа вукла и како ми је срце наређивало – скромно нам је јуче одговорио Мирсад кад смо коначно успели да сазнамо име човека за којим је претходних дана трагала и Јелена Антонијевић којој у среду увече и буквално спасио живот.
-Хоћу само да му се захвалим, да му стегнем руку, да није њега било, ко зна да ли бисмо били живи – рекла нам је Јелена у петак у Сјеници.
Мирсад је у ноћи између среде и четвртка на путу, понајвише на отвореном, на леденој олуји, провео више од 12 сати. Кад га је око пет ујутру на путу угледао шеф из предузећа, мислио је да се Мирсад смрзао. Сав је био бео, сав залеђен, црн као угарак од хладноће и ветра.

фото: З. Шапоњић

-Сећам се Јелене… Била је збуњена, питала ме шта да ради кад смо дошли до њених кола… Онда сам јој помогао да се окрене на путу, иза су била још двоја кола, наша машина којом је управљао Мујо Реброња ишла је напред, а ја сам ишао поред Јелениних кола и чистио јој шофершајбну, показивао куда да вози, видљивост је била мања од метра, ништа се није видело од мећаве… Ветар је страшно дувао -испрчао ми је јуче Мирсад.
И тако два километра, у ситуацији када се напољу није могло дисати, кад су и најхрабрији на језивој хладноћи на олујном ветру могли да издрже тек по пар минута.
-Знам да сам у једном тренутку упао у снег, у канал, једва сам успео да се некако искобељам, да се не угушим… Верујте, да ни сам не знам шта сам радио, мало се чега сећам, мислио сам само – Боже помози да ове људе спроведем на безбедно, само ми је то било на памети – прича Мирсад.
Мујо Реброња возач „улте“ и Мирсад те ноћи су на безбедно спровели барем двадесет аутомобила и у њима неколико десетина људи.
-Ишао сам од кола до кола, куцао људима на прозор, помагао да се окрену, а онда смо их пратили до Дуге Пољане, па поново назад и тако до пет ујутру. Данас кажем, хвала Богу да су ти људи живи, верујте ми, Бог ми је сведок да те ноћи нисам ни мало о мом животу мислио… А олуја? Мој бабо има скоро 70 година, ја 40, такву мећаву не памтимо… Бог нека чува све то људе које сам те вечери упознао – каже Мирсад.