МАЛА ХАЈРУША НИЈЕ ЗАБОРАВИЛА: Пре три године девојчици је изгорела брвнара у којој је живела са баком, а онда су се јавили добри људи

28.12.2019.

Фото: З. Шапоњић

Синоћ, било је прошло осам сати, зазвонио је мој телефон:
-Чико, овде она девојчица из Сјенице…
-Која девојчица? – правио сам се невешт, као да не познајем њен глас, иако сам истог тренутка знао ко ме зове.
-Па, она, како се не сећаш… Она, шта нам је изгорела кућа… Сећаш се чико…
-Мала Хајруша…
-Па ја сам…
-Чико, хоћу да вам јавим, ја сам добро, и бака је добро, и ујак је добро… Како сте, како су сви ваши… И, да вам се захвалим, свима…
Мала Хајруша није заборавила!
После ми је испричала да је њој и баки и ујаку лепо у новој кући, да сад иде у четврти разред основне школе и да је одличан ђак…
-Сад ми је топло, и имам где да пишем домаће задатке, и да се играм – испричала ми је.
И, опет питање:
-А, како сте ви чико… Како су сви ваши…

Фото: З. Шапоњић

А, августа 2016. године, само десетак дана пре него што ће кренути у први разред основне школе, малој Харјуши Хазировић, њеном ујаку Елдину и баки Хајруши изгорела је брвнарица у којој су живели на периферији Сјенице. У тренутку, нестало је све што су имали, кућа, покућство, одећа, обућа, играчкице, спремљене књиге и прибор за Хајрушин полазак у први разред…
Седам дана касније, малу Хајрушу, баку и ујака нашао сам под сивомаслинастим шатором крај згаришта, био је почетак септембра, јутра у Сјеници хладна, претила је зима, бака Хајруша тог јутра је девојчицу у школу испратила испод шатора, а слика мале Хајруше како ређа нагореле луткице по изгорелим гредама коју је објавио „Курир“ тада је рапслакала Србију.
– Нама је изгорела кућа, и све моје играчкице… У школу идем из шатора који је мој ујка Елдин подигао крај брвнаре која нам је изгорела. Ујутру нам је јако хладно, а бака Хајруша плаче сваког дана – испричала ми је тада девојчица.
Дан два касније, и Сјеница и Србија били су на ногама. Јавили су се људи добре воље из читавог града, неко је дао машине да се ископају темељи, други су поклонили цемент, трећи блокове, четврти грађу за кровну конструкцију, цреп, намештај, и, мало по мало, нова кућа за Хазировиће, за девојчицу, била је завршена.
-У оном шатору смо и ручали и спавали, а кад је дувао ветар ја сам се бојала да нам не однесе шатор… Сад имамо нову кућу и није нам више хладно и ја сам срећна. После сам пожелела и телефон за Нову годину и чике из „Курира“ су ми донеле… – причала нам је мала Хајруша, после, кад је кућа већ била готова и кад су се она, бака и ујак уселили.
Мала Хајруша није заборавила.
Има ли веће награде свима који су помогли, свим људима доброг срца из Сјенице, из читаве Србије?