ЛАСНО ЋЕМО АКО ЈЕСМО ЉУДИ…: „Новости“ у кули славног српског ускока Јанковић Стојана у Исламу Грчком
Фото Игор Маринковић
САН нам је притискао очи када смо јутром из Београда стигли у Ислам Грчки.
Можда би нас и освојио да нисмо били задивљени природом, да нам се богати плодови с равнокотарских њива, воћњака и винограда нису смешили упркос упеклој звезди, да изнад кошћела и чемпреса, ту украј мора нисмо осетили његов мирис, да нисмо видели лепоту живота и тежину страдања тик једне покрај других…
Из тог чудног стања извукао нас је поглед кроз велику зидану капију „урамљену“ са два раскошна лијандера. Преко стазе омеђене зеленом травом одвео нас је до Двора Јанковић Стојана. До његове Куле. Фино „везена“ од камена, блеснула је као да је неки посебан пријатељ Сунца па јој оно истиче сву лепоту. А, и њен камен није као сваки камен – не ћути, него нам равно у лице одмах каже да ће сваки наш опис бити блед у односу на доживљај, и потом отвара ризницу историје…
Век 17. Равни Котари. Граница три царства и три религије. Дечак, „Србин, не старији од 12 година“, са голом сабљом у рукама, ратује против Турака за „рачун Венеције“. Војевао је овај делија, сабљом освајао слободу са оцем, славним мегданџијом Јанком Митровићем и браћом Илијом и Завишом. Са 15 година, фебруара 1650, доспео је на млетачки војни платни списак. У наредним годинама ускоци га бирају за харамбашу, па за свог главара пошто је на мегдану погубио неустрашивог Али-бега Дуракбеговића. Био је за живота и управник морлака, сердар Котара, каваљер (витез) Светог Марка, коњички капетан, заповедник тврђаве Островице… Али, једног од омиљених јунака српске епске поезије красило је и највеће јунаштво – чојство.
ДЕСНИЦЕ – ДОСТОЈНИ ПОТОМЦИ
НАЈМЛАЂИ Стојанов брат Завиша Јанковић (1649-1702), такође је био сердар, каваљер Светог Марка, сердар Котара, капетан Обровца, челник морлака, који је водио ратне походе у Лику и Босну. Посебно се истакао у освајању Книна и Сиња, где је и рањен. Његова ћерка Јелена удала се за грчког потпуковника Теодорина Деде, који је понео име и њихове титуле, јер није више било мушког потомства од браће Јанковић. Линија Јанковић Деде имала је мушко потомство до грофа Илије (1818-1874), српског књижевника и политичара. Његова ћерка Олга се удала за Владимира Десницу (1850-1922), председника општине Обровац и политичког представника Срба, па су Деснице наследиле породицу Деде Јанковић. Син Владимира и Олге Деснице, Урош (1874-1941), био је правник и политичар, члан Српске странке у Далмацији. Он је са Фани Луковић од Луковића из Прчња, имао сина Владана Десницу (1905-1967), књижевника по којем од 2022. носи име и Награда Народне библиотеке Србије за најбољи роман године. Његова деца су Јелена, Олга, Наташа и Урош (1944-2021), сви су професори и научници.
– Ласно ћемо ми за ваше благо, ласно ћемо, ако јесмо људи – његов је аманет људскости „остављен“ у песми „Ропство Јанковић Стојана, као ванвременска и трајна вредност сажета у његовом одговору сватовима спремним да, после богате просидбе, одведу његову љубу.
Опеваног робовања, без права на откуп, Стојан је допао 1666. Ипак, како пише историја, после 14 месеци, вратио се својим ускоцима и наставио да дели мегдан са Турцима. Уз све почасти за заслуге у борби против Османлија, звање витеза доноси му право на грб, додељује му се кућа у Исламу 1670, уз вечно право на 310 јутара земље. У „неустрашивом судару с Турцима“ на Дувањском пољу, пао је тешко рањен, пушком и сабљом. С леђа! У сумрак, 23. августа 1687, подлегао је ранама. Али, предање живи. Живе и његови Двори у Исламу Грчком, живе и његови потомци из породице Десница.
ВЕК И ПО ПРЕ КАРАЂОРЂА
ИСТОРИЈСКИ подаци указују да је у 17. веку Јанковић Стојан могао да постане вођа свих Срба. Век и по пре Карађорђа. Недвосмислено сведочанство постоји у намери патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића. Он је 6. децембра 1686, на дипломатски начин, Стојану поручио „да би се у његовој личности могао наћи онај који би све Србе повео у свеопшти и ослобађајући устанак“. Да ли су до Стојана те поруке стигле, још није познато.
– Сви су добродошли, свима су врата отворена – дочекале су нас Наташа Десница Жерјавић и Олга Шкарић, ћерке нашег великог књижевника Владана Деснице. – Овде се непрекидно живело више од 300 година, ми се још сећамо ватре на огњишту у кухињи. Наша породица је живела у Загребу, али смо чим би нам се указала прилика долазили у Ислам Грчки. Отац је овде најрадије писао, а и сам је желео да вредности и лепоте Куле буду доступне свима. Крајем педесетих и почетком шездесетих година 20. века отворио је за јавност најстарији део Двора. Уредио је неколико амбијентално највреднијих просторија и претворио их у изложбени простор за део збирки. И ми, са сестром Јеленом и породицом нашег покојног брата Уроша, осећамо одговорност и искрено желимо да се ово културно добро очува. Откад памтимо, Кулу су посећивали људи из свих крајева СФРЈ, најпре због Јанковић Стојана, а касније и због нашег оца.
Кула је заштићени споменик културе од 1949, а од 2006, уписана је у Регистар културних добара Хрватске. У рату деведесетих, нажалост, нашла се на мети хрватске војске и тешко је оштећена 1993, током операције „Масленица“.
– Било је страшно и нека се никада не понови – прича нам Наташа Десница. – Много тога је трајно уништено, срећом много и сачувано. За три века живота породице Јанковић Десница, овде је сабрано више вредних збирки: иконе, слике, графике, мала археолошка и богата етнографска збирка, велика библиотека на различитим језицима, фотографије, катастарске и географске карте, драгоцена архивска грађа. Сестре и ја смо 1991. склониле неке иконе и још по неку вредну ствар, али нисмо очекивали да ће Кула, која није дирана ни у једном претходном рату, тада страдати. Срећом, Милорад Савић, оснивач и кустос Музеја у Бенковцу, ваљда је предосетио шта се спрема и све што је могао изместио је у Музеј, па у у Београд, где је већина икона рестаурирана. Међудржавним споразумом између Србије и Хрватске, све је враћено 2014.
ЦРКВА СВЕТОГ ЂОРЂА
НА имању покрај Куле у Исламу Грчком, Јанковић Стојан је 1675. подигао цркву и посветио је Светом Ђорђу, својој крсној слави. На Ђурђевдан ове године, како се наводи на сајту Епархије далматинске, владика Никодим, обавио је мало освећење овог храма и служио парастос преминулим члановима породице Јанковић Десница.
Одмах после рата, четворо деце Ксеније и Владана Деснице, пожелели су, иако то није било ни мало лако, да се комплекс и Кула обнове. Министарство културе Хрватске, од 2002. изводи грађевинску обнову, и од тада породица уз помоћ државе, али и различитих удружења уређује део по део.
– Иако обнова још траје, посетиоци могу да виде поставку у „кужини“ са старим, оригиналним посуђем и огњиштем. Ту је и сала где се уз познати портрет Јанковић Стојана, који је насликао Франческо Салгети Дриоли, могу видети и портрети других чланова породице Јанковић Десница. Могу изаћи и на врх Куле одакле је видиковац предиван, али обићи и парк са изворима, рибњаком-акумулацијом, перивојем и Црквом Светог Ђорђа. Нама је жеља да, када све буде завршено, у Кули на првом спрату буду привремене и сталне поставке, а на другом радна соба нашег оца са његовом библиотеком, као и породична библиотека с књигама од 18. века надаље, у којој је млади Владан одрастао. У тој је библиотеци и Симо Матавуљ, као млади учитељ у Исламу Грчком, продубио своје познавање светске литературе, посебно француске.
Кроз различите пројекте у Кули је до сада организовано више од 50 стручних и научних скупова, изложби, симпозијума, предавања, књижевних сусрета, музичких и филмских програма, представа, летњих школа… Посебан печат културно-историјским активностима дају и „Десничини сусрети“, који се одржавају од 2005. када је обележено 100 година од рођења великог писца.
– Мој отац је овде написао добар део свог опуса, посебно романа „Прољећа Ивана Галеба“. За одржавање ових сусрета посебно смо захвални професору Драгу Роксандићу. Он је на прве „Десничине дане“ довео групу професора, књижевних критичара и теоретичара. Од тада сваке године имамо разноврсне програме, али изнад свега нам је важна концепција да се следи животни пут Владана Деснице. Није лако припремити их, треба обезбедити најпре средства, потом достојне учеснике. Понекад се бојим да су „Дани“ на издисају, а опет негде верујем да ће све бити добро, да ћемо „ласно ако јесмо људи“ – казала нам је на растанку Наташа Десница Жерјавић.
