КУСТУРИЦА О БУДУЋЕМ КРАЈУ ЈЕДНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ: Запад пије Сократов отров!
(из рукописа књиге репортажа)
Фото: Милош Цветковић
У паузама између снимања кадрова свог новог филма, на траци од 35 милиметара, далеко од корпоративних студија у којима компјутер више нико и ништа не могу да замене, Емир Кустурица је, у Ужицу, “гласно размишљао”: – Може ли данашњу цивилизацију, предвођену западом, уопште – неко или нешто икада заменити?!
– Запад је једна врло озбиљна и, заправо, водећа цивилизација, настала на хеленској традицији, настала на рецепту, ја бих рекао, Сократовом, који је патентирао демократију, али, на жалост, од ње и страдао. Дакле, пошто ју је он изумео у време док је Атина била у ратовима са околним државицама, онда је, због тешких околности, практично од ње и страдао… – сеже Кустурица у далеку прошлост, тражећи одговор на данашња – планетарна питања: – Био је тај “отров за младе” и утолико је морао и да попије отров на крају.
– Ја мислим да данас демократија долази до своје “нулте тачке”. Функционализација свега што постоји, а ту ме филм највише занима, доводи до тога да се ту испражњавају сви људски садржаји и да они, заправо, нестају испред те идеје “маркет либералес”. То је једна врста, како бих рекао, искључивости и тоталитарности у идеји да, заправо, пролазак на тржишту функционише као једино средство социјализације. То је један велики психолошки, историјски и политички трик, посебно за земље које су, као наша, подложне – брзини онога што они зову “транзиција”. Зато сви ови лашци који се појављују “у име запада”, а који су тамо два пута били, једном да купе фармерке, а једном да виде Париз, они су најбучнији у томе, што из незнања, што из шминкераја.
– Понављам, запад је озбиљна цивилизација, он има технологију која га представља и која, као што је некада Египат имао пирамиду која га представља, данас има технолошке направе као заштитни знак.
– Међутим, данас долази до једног енергетског пражњења изнутра које се врло често лако види кроз филмове. Филмови су склапани да задовоље тржиште. Да задовоље масу. И, ако је тачно то што сам чуо из Кана, да људи звиждећи напуштају свечану пројекцију отварања, онда је то само знак исте приче: да адвокати и менаџери праве филмове, а да ауторе стављају у позицију реквизите коју они могу да померају…
– Онда и филм постаје једна испражњена категорија натуралистичким средствима, јаким тоном, фасцинантном сликом и филм се сервира тржишту, а никако човеку… Е, та релација је, заправо, погубљена. Кад гледаш како се филмови данас снимају, а некад се филм заиста снимао, па се развијао на 35 милиметарској траци, па су се тако контролисли квалитет, боја, тон филма, покрет, израз лица, говор и све друго… А, данас то иде, овим путем: снимиш филм на највишој резолуцији, то је још увек филмска трака, па га онда с негатива скидаш на компјутер, па с компјутера добијаш под неком “лошом компресијом”…
– Идеју демократизације западног и источног друштва прати и његово основно средство по коме треба да будемо уверени да је то демократија. Демократизација, на жалост, има један паралелни ток који се зове медиокритетизација. Значи, све што се произведе мора да задовољи масу, и утолико је популистички аспект демократије, заправо, њена сама смрт.
Као што, рецимо, радикале сматрају популистима, а то је тачно само условно – јер су они идеолошки популисти, тако демократе уводе једну врсту маркетиншког популизма коме ништа што је произведено, а да није за много људи, није вредно или је вредно, али је на тржишту безвредно. Дакле, тржиште уводи, чак, и резолуцију слике као стандард. Шта се дешава? Између висконтијевских и давинчијевских ренесансних визија света, данас се уводи тема, о филму, конкретно, којег можеш да снимиш камером на телефону. А оптички свет публике се види као оптички свет који не тражи високу резолуцију и кад узмеш, само, да Кодак филм, 35 милиметарска трака, у сваком квадрату садржи 12 милиона пиксела, а најразвијенији “хај-дефинишн видео”, који нити има контраст Кодака, нити има спектар у коме се снага боје као емоционално средство изражавања појављује, њега нема, потпуно, дакле, “хај дефинишн” нема преко 6-7 милиона пиксела. И када узмеш условно да није само ствар у пикселима, него је ствар у укупној потреби да се дејство слике преводи на језик емоције, што када у Холиводу изговориш, они се смеју и кажу – о чему ова будала прича? Проблем је у томе што људски склоп није само рационалан, људски мозак се исхрањује углавном из електрицитета, оног што је нама непознат, само једна осмина људског мозга је позната, а седам осмина је непознато, е – кад хоћеш да створиш слику света као филозоф или као уметник, па је транспонујеш и шаљеш људима преко слике, јер рачунаш да је слика твоје оружје, онда долази до парадокса да од оне Шопенхауерове најаве краја западне цивилизације 1915. године, када је уочио распад велике Британије и говорио о томе да се она распада, он је тај процес, ваљда из своје жеље и тескобе у којој је живео – предвидео да ће бити брзо, међутим, то се, наравно, демонтира дуго и споро, са два аспекта: један је кад се урушаваш у идеји своје политике која, једноставно, чак и кроз слику, показује да се у ставри изражава одређена немоћ, односно – стављање тржишта на тачку пресудног и преношење те идеје са религијске у, са те неке – као заостале културолошке тачке, на тржишну, она се, заправо, претвара у једну велику светску превару која више не можеи бити контролисана!
Значи – ако је идеја да свет опслужује једна банка, једна корпорација, онда се све оно због чега је Сократ изгубио живот, што је, кроз векове, а под утицајем хеленске културе, развијано, то се све потрошило и урушило, и завршиће тоталитарним режимом.
– Зашто је то неизбежно?
– Зато што има мали број корпорација, разлике између народа се смањују, тржиште је врхунски регулатор социјалних и психолошких односа, а корпорација не пита више скупштину ни кад, рецимо, “Моторола”, отпусти 150 хиљада радника, ниједан од тих радника више нема коме да се жали, јер парламентарни облик живота не постоји пошто нема довољно корпорација и нема довољно различитости да изрази потребу да постоји парламентарни чивот. Значи, запад ће на крају, као једна врло озбиљна цивилизација, да потроши свој властити модел.
– И он ће тада да попије отров којег је атинска влада насула Сократу да је попије.
– Где смо ми у томе?
– Ми смо у пољопривреди, занатству, сточарству, сеоском туризму и свему другом…. Знаш где смо ми? Ми смо у индивидуалном, нисмо ми никада успели да се формирамо као један колективни образац који би евентуално, могао да се наметне. Ми то изражавамо кроз фудбал, кошарку, кроз мноштво активности где индивидуалци успевају, а колективно нас нема…. Ми немамо регулатор тих колективних односа.
Незграпна појава
Интернационални капитализам укида демократију, а не национализам, национализам је само незграпна појава у процесу спасавања идентитета, некада позитивна, кад су кривци у питању, а некад негативна, са западног становишта, кад се третира источни православни свет.
Хаос
Нити је могло, нити ће моћи да тржиште буде регулатор свих људских односа, социјалних и психолошких, јер свет, само један његов сегмент, од оних седам осмина непознатог у људском мозгу, се базира на функционисању и употреби тржишта. Остало је хаос. А да нема хаоса – не би било ни дионизија, не би било ни препознавања, не би било ни изворног значења те речи, а изворно значење речи хаос је везано за свемир. Дакле, не треба избегавати ни свемир ни хаос.
Зато смо бомбардовани…
Брзина транзиције омугућава ефикасан слом националне економије. Само су Јужна Кореја, која је извела транзицију под стриктном контрлом јаке државе, и у новијим данима Кина, успеле да се претворе из планираних у тржишне економије – захваљујући добро јакој држави. Читав источни свет. изузев Милошевића, се лако адаптирао, а ми смо зато и бомбардовани, јер је издржао десет година без “сименса” и других западних корпорација, које траже мале и уситњене државе и велику проходност. Урушава се домаће тржиште и само га понекад неки филм извуче или нека позоришна представа. Услови приказивања филмова постају све мизернији и мизернији, а онда долазе освајачи, али тек на крају, кад је тржиште сигурно, кад нема отпора, преуређују сале, стандардизују звук и слику, и претварају то у своја тржишна подручја.
Изуми ван котроле
Проналасци што су за цивилизацију некада били точак или једро, пирамида, то је данас производња технологије. На жалост, она је и сврха и циљ, јер је број технолошких изума далеко превазишао људске потребе. Када је човек “исмислио” точак – точак му је био потребан, а данашњи, оволики број дневних изума је апсолутно ван контроле, па се тако технологија као појам претвара у потврду да доминирајућа цивилизација вреди.
Деградација естетике
У нашој причи о филмској резолуцији, или већ чињеници да се играни филм може снимити и камером са мобилног телефона, говори о деградацији или уништењу укуса естетике, а са њим и моралности, а када се укине моралност – успоставља се нова релативизација свега, па ће тако тоталитаризација друштва постати неизбежна. Те које су у прошлости оптуживали да су уводили тоталитарна друштва, преко папизма, титоизма или кастроизма и других “изама”, личиће на малу децу! У Кастровој Куби постоји још увек појам лепог каквог-таквог, јер се у њему обједињује и естетско и морално. А у модерним биоскопима се таква питања не постављају, јер конзумент – то је јединка на коју рачуна корпоративни капитализам, а не грађанин, као што би то хтела демократија. Он не поставља питања, он има да конзумира – што би се питао да ли је слика дрољава и нема довољно пиксела?!
Сутра ће нека цивилизација…
А када и западна цивилизација, једног дана, попије свој отров, неће бити крај света. Као што је Римско царство изникло на темељима Хеленског, о као што су најбогатија деца из старе Грчке одлазила на школовање у Рим, тако ће, сутра, нека цивилизација наследити данашње западно царство – преузимајући све најбоље из њега, а њега самог – оставивши да умре и ишчезне.
(забележено маја 2006. године)
