КУСТУРИЦА НА КЛОБУКУ НАСТАВИО СНИМАЊЕ ФИЛМА: Док сам жив градићу и радићу и снимаћу филмове, има у мени младости …

02.06.2015.

Фото: Д. Карадаревић

У живописним пределима села Клобук изнад Требиња, Емир Кустурица наставио је данас снимање филма „На млечном путу“. Редови који следе забележени су јула прошле године, управо на Клобуку, у паузи снимања, када нам је Кустурица говорио о прошлости, будућности, својим плановима, о томе како има прегршет идеја за нове подухвате…

Сад снимате филм, час сте на градилишту, час иза камере, час испред камере… Режисер а градитељ градова! Где се боље сналазите, где Вам је теже, лакше…

– Снимати филм ужасно је тешко. Јер, то је конструкција у којој знање и емоције морају да буду удружени. А то је данас раздвојено јер се идеја о човеку променила још с почетка 20 века. И када данас читате Достојевског, када говорите од доброти и лепоти, као да се присећате неких бајки из прошлости, колико се то драматично изменило. Ипак, у основи тих двеју делатности, грађевинарства и архитектуре са једне, и филма са друге стране, постоји један заједнички именитељ који ми омогућује да лако прескачем са једне на другу страну.

А то је…

– А то је да филм, као и свака друга уметничка органска целима има и свој подрум, и своје приземље, и своје балконе, спратове, кров… Са друге стране и град је мозаик исто као и филм. Направио сам два града, село и град у којима, где год станеш имаш добар кадар. Осмишљени су као антички градови, где год погледаш и како год погледаш – дође ти добро, све је рађено по људској мери.

Шта се то десило у Вама, када сте се, као режисер, филамџија, упустили у мисију прављења једног, па другог града… У делатност прилично другачију од филмске…

– Једноставно је то… Када сам једног дана, преко пута места на коме сам, на планини Шарган снимао филм, угледао то брдо, Мећавник, имао сам утисак да би на том брду, на том месту на коме ветрови круже и чисте ваздух било добро започети нови живот, а за то никад није касно… Да би било добро на том месту изградити село, град…

Колико је данас, после два изграђена града, у Вама још нових идеја, пројеката, хоће ли негде у скорој будућности нићи још неки Ваш град…

– Има тих идеја у мени колико хоћете… Данас, док ме то питате, једно знам – док будем жив ја ћу се негде вртети, петљати, градити, снимати филмове… И то ће тако бити.

Једном, пре много година, кад сте примали Златног лава у Венецији, били сте, како је то конставовао неко од новинара – ’’ нико ко долази нидоакле’’. Је ли вам било лакше тада, или сад кад сте неко ко долази ниодакле?

– То ми је сада велики проблем када правим филм јер знам да не смем да направим ни једну грешку. Даље, постоји ту и проблем рутине који мора да се отклони јер рутина ствара нешто што није спонтано. И онда, у ствари долазимо до позиција да у уметности увек мораш да будеш млад хтео ти то или не. И то је и данас моја позиција.

Заиста, колико је те младости о којој говорите остало у вама, сада, у односу на времена када сте као млад режисер снимали ’’Оца на службеном путу’’, ’’Сећаш ли се Доли Бел’’?

– Једно вам могу рећи, и сада је те младости у мени исто онолико колико сам младости имао када сам радио први филм. Исто се нервирам, имам исту нервозу, прилазим сценама са истом страшћу. Откривање, корекције, све то… Једино што ми мало теже пада јесте то што сада морам и да глумим. То ми је тешко.

За три године на Дрини сте, крај чувеног моста Мехмед паше Соколовића направили цео један град. Може ли Андрићград са идејом на којој је постављен, као град мира, културе, толеранције, да буде зачетник нове историје на Дрини? На простору где се људи деле, раздвајају, ратују вековима уназад…

– Ни једна таква идеја као што је Андрићград, нити било која друга не може на Балкану да гарантује ништа. Што би рекао Андрић, на Балкану је све могуће у сваком тренутку.

Ваш Андрићград од почетка је наишао на отпоре у тој средини…

– Ово је, уистину, град који би требало да буде обртни моменат ове регије. Ако се на једном месту стичу толики паметни људи, ако се постиже оно што вековима није успело нама, што није успело царевима који су нама владали, ако сада вратимо један град на базу ренесансе, он може да користи нама зато што је отворен, ма колико он личио на неку старзаветну утврду. Ипак, мислим да ће они који су сада против Андрићграда једног дана завирити у њега, јер је он већ постао веома важна тачка на Дррини.

Код нас, у овим крајевима, свака генерација мора изнова да гради куће, тргове, градове, зашто је то тако?

– Уверен сам да ће са овим градом све бити као у случају Дубровника. Ко год буде освајао он ће овај град оставити. Зашто? Зато што када човек шета Паризом па се запита зашто Хитлер није срушио тај град – одоговор је – није га срушио због лепоте. Зато што је много вредан. Мој циљ јесте да људи овде виде да људска историја није само рушење, већ је и лепота грађења.

Направили сте два града. Како видите њихову историју, за 30, 50 година?

– Они морају да наставе традицију коју сам ја започео. Идеја је да Андрићград буде универзитетски град, да у њему дописник Фајненшел тајмса, као што се десило, док ме чека, уђе у биоскоп и одгледа филм који још увек није у биоскопима Лондона, да у њему буде позориште у коме ће најугледнији и најбољи правити представе и опере, да у њему постоји институција каква је Андрићев институт какве нема до Берлина… Овде мора да живи идеја узвишености, лепоте и доброте, и размишљам, теже је да људи из једног таквог града крену у рат, него из оних уџерица.

Зашто је Србија и сада, изнова, у циклусима који се стално понављају, поново пред дилемом, пред избором, овог пута – ЕУ или Русија?

– Србија је од Светог Саве на овамо, стално у том проблему. Нисмо ми измислили тај патент, то је одувек тако било. Зато су и идеје Светог Саве биле – ни исток ни запад! Ја се у овој дилеми, сада постављеној, не бих двоумио, ово је ново време, време које тражи инвеститоре и неког ко ти је наклоњен, а не ММФ који те стално кажњава и држи у неком нултом статусу. Ја бих се лако определио, ја бих оно што могу да понудим, чинио корисним тако што бих то нудио некоме ко ће то да прихвати.

Како сте се осећали када сте видели да Марадона, далеко у Бразилу, љуби вашу слику коју му је на екрану мобилног телефона показао извештач из Србије са Светског првенства у фудбалу?

– Било ми је драго. Јако драго. То су та савезништва која иду преко заједничких политичких иментеља. Политичких склоности ка ономе о чему говори наша химна. О идеји правде, слободе, а са друге стране видиш како, рецимо, функционише Фифа коју он назива злочиначком организацијом… То су веома важне сродности давно настале, а има ту и нека људска идеја која мене веже за њега – фудбалер, а има политички став. Јер фудбалери углавном јуре за новцем, а то код њега није било примарно.

Колико се када говорите о тим сродностима, о сличности са Марадном, са позиција антиглобалисте осећате усамљено у изношењу таквих ставова?

– Ужасно усамљено! Али, ја мислим да у историји није задато шта ће све бити и како ће бити, то се мења, а биће свашта. Видите, рецимо, како Американци преузимају те Мајдане… Како они то режирају… Некако, та вага, та фудбалска утакмица у којој ти сунце у првом полувремену иде право у очи па га изгубиш, она се некако мења, јер и сунце кружи… Цивилизације мењају једна другу, а ја мислим да је тежина овог времена управо у размеђу цивилизација, у времену у коме једна још увек није дотрајала, а ова друга нема тај клик преко кога преузима воћство. А што се нас тиче, ми смо увек живели исто. Изумремо ли за 200 година или не, увек ћемо имати неку аутентичну црту, за разлику од других малих народа који се лако приклањају ропству и који га воле.