Тамо – амо, по изгубљеним селима Голије, најлепше а тужне српске планине

Куд нестаде оног народа!

15.08.2008.

Из Колијешнице последњи људи, мештани, староседоци, отишли су пре коју годину. Једни пут Ивањице, Краљева, други су на гробљу на раванчици изнад кућа, под оним накривљеним крстовима…

…из рукописа књиге репортажа…

Рајко Совић, бивши шумар и горски боем, зна Голију као последњи ћошак своје брвнаре на чијем крову стоји накрвиљени, лимени, зарђали оџак.

Прекјуче у подне, нас двојица изгубимо се у шуми далеко испод Јанковог камена, изнад Брусничке реке, станемо, па никуд. Около, голијска шума као најдубља сибирска тајга, горе небо, лево и десно јаруге зарасле у густу четину… Рајко је стајао на сред шумског пута, узане земљане стазе коју су разнеле плахе летње кише, чешао се иза увета, обртао се лево и десно, покушавајући да се присети иде ли се у Колијешницу “тамо или ‘вамо“, или можда низбрдо. Замакао је после иза првих клека, потрајало је неко време, онда се ознојен вратио:

– ‘Вамо је…

У голијској дубокој шуметини сумрак је у по бела дана. Оморичетине израсле по тридесет метара у висину парају небеса. Бије влага и студен из потока и дубодолина, ломе се брегови пуни клека и чечарића на све стране, а Рајко застане, показује руком у честар па каже:

– Видиш оне сајване доље? Доље, испод оне ћаве… Доље имају рупетине у којима се легу међеди… Виђо ја трагове…

После, нисмо још дуго ишли низа страну, даде Бог, избисмо на чистину. Огреја нас сунце. Ударисмо право на неку ливаду, обешену у странчини. Испод ливаде шуметина, преко честара на ивици брега виде се шупљи, дашчани кровови кућа и колиба… Иза непрегледне плавичасте шуме.

– Ово ти је некад била Колијешница – каже Рајко а само што не заплаче на стазици изнад оних дрвених кућа.

– Ево, ако ми не вјерујеш, има овде и гробље, и на гробљу споменици и на њима имена, да видиш ко је све некад овде живео… Божовићи, домаћини, добри људи, гостопримљиви, знали су последњи залогај љеба у кући са пролазником да подијеле…

На гробљу у Колијешници накривили се бели крстови пободени у земљу. Два велика споменика подигнута, види се, у скорије време. Иза гробља три трешње, повелике, али без рода… Мало испод гробља дрвена штала само што није пала.

Црни рогови вире испод руком тесаних дасака којима је некад била покривена, врата увезана ланцем… Око штале коприве и трње до појаса…

На јулској припеци, под сунцем које немилосрдно пржи све пред собом, на сеоском тргу у пристранку, уствари на месту где се спајају стазе које воде од кућа, штала, колиба, амбара, ни мува да зукне. Само, кад дуне ветар, покрене се парче такте обешено о зарђали ексер на амбару испод штале, зачује се онда на трен звук сличан цвиљењу причепљеног мачета, а онда се све утиша док поново од севера не дуне ветар и она такта не почне да цвили.

Из Колијешнице последњи људи, мештани, староседоци, отишли су пре коју годину. Једни пут Ивањице, Краљева, други су на гробљу на раванчици изнад кућа, под оним накривљеним крстовима…

Рајко стоји, све то гледа, онда, као да није познавао све те људе, као да не зна где су и шта је са њима било, каже просто, а очи му се напуне сузама:

– Шта би са овим народом…

На великој црној брвнари, под стазом која је некад водила ка потоку, осули се ћертови. На амбару зарђао катанац, под стрехом од све имовине склоњене двоје мердевине, једне мање, друге веће. Од шталице за овце само рогови штрче у небо а на њима остало мало исто тако црне ражане сламе којом је била покривена. Испод шталице трње и коприве, мало даље – непокошена ливада. На кући намачене шарене завесе, испред, једне давно заборављене гумене чизме, и оне протруле од сунца и кише…

– Овде су некад домаћини славили Аранђеловдан… Било живота… Сад, к’о да оне старе гледам како ‘вуда пролазе и дочекују госте – каже Рајко пред том сликом.

Тешко му, види се. Скоро две деценије био је шумар по овим селима, знао и младо и старо, сваку стазу, данас кад из своје колибе на врху Голије, у којој самује, изађе у планину, нема код кога да сврати.

Иза брвнара, у долу, родили лешници и шипурци, испод склада полегла непокошена трава… И, сво то време, док смо нас двојица, ко два курјака, облетали око оних празних кућа, мирисало је однекуд на чист мед, на кошнице из којих су тек извађени саћа и рамови, и нисмо могли знати долази ли тај мирис из жутих брвана, или из кућа, или га ветар доноси са непокошене ливаде изнад, углавном, тај миомирис изгубио се после кад смо од оних кућа замакли узбрдо… Тишина пуста притисла планину и село, ни свраке, ни голуба, ни гаврана, ни псећег лаважа у даљини…

Опустела планина. Лутали смо прекјуче Рајко и ја вас цели дан по непрегледним шумама Голије, испод планинских врхова, и пешке и војним “пухом“ пребацивали се од колиба до колиба, од села до села, после, увече, кад смо сели и пресабрали се, нисмо ваздан на планини, на огромном празном простору између Новог Пазара, Ивањице и Рашке, више од петоро – шесторо живих видели.

Из Колијешнице смо, после, једва, од неког чемера који нас је притиснуо пред оним сликама и празним кућама, изашли узбрдо, прошли Чаприћке колибе угњеждене на шумовитој коси крај излоканог сеоског пута, видели да се из једне колибе покривене светлим лимом вије мало дима, али нисмо свраћали да не узнемиримо домаћина или домаћицу док вари млеко или спрема ручак.

Између два пуста села на Голији су непрегледне шуметине и лоши путеви, уствари изроване јаруге пуне воде и камења којиме се и пешке и колима, с краја на крај, путује сатима, све док се изненада не бане на какав пропланак, на планинске ливаде на чијим су крајевима дрвене бараке, колибе, бачије, како из на Голији зову.

Мало иза поднева, на једној раскрсници у сред шуме, Рајко је на трен застао, погледао на сат, и решио – “идемо на бачију код моје сестре, време је за ручак“…

У “пуху“ који је купљен на неком војном отпаду па преуређен, док смо одскакивали с камена на камен, Рајко је после Колијешнице и оног чемера, мало живнуо, успут ми је причао:

– Сестра и зет имају “ниву“, трактор и балирку… Имају и три краве, волове…

Ливада изнад бачије Рајкових сестре и зета пуна је дивизме, спориша и кантариона. До пута уредно заковане врљике и подигнута ограда, око колиба покошена трава, па смо још на пушкомет видели да на бачији са које се види све до Јанковог камена, има и живота и живих…

После смо седели изнад колибе. Рајков зет Станоје, чим смо се поздравили, узврпољио се по дворишту, замакао је брзо у колибу да тражи ракију, искочио је иза неке тарабе и Станојев и Станисавин унук Урош, па је двориште за час живнуло, залајали су керови који су осетили непознате госте, покренула се стока која је до тада пландовала под великом омориком изнад колибе…

– Овде смо од 15. маја до почетка октобра. Побоља трава овде, тврђа но доље у селу, јача… Покосили смо ливаде, сад се углавном бавимо стоком, за који дан ће и Илиндан, а од светог Илије сунце све милије, мирише полако и на јесен – причао је Станоје док Станисава главе није помаљала из колибе из које се чуло како звецкају кашике, виљушке и тањири.

Станоје је некада радио по Голији, као секач, сећа се да је једном, давно је то било, за дан осекао 13 оморика, и да је у тих 13 грмова било – 116 кубика грађе.

Иза ручка, Рајко и ја окренули смо на Јанков врх. Са Јанковог врха гледали смо огромну Пештерску висораван, брда изнад Ивањице и Рашке, Краљева, Рајко је причао како се у своје време борио са тада чувеним голијским шумокрадицама, како су и шуме и села и брда и долине биле пуне људи а сад, прођосмо планину а народа нигде…

Свратили смо тог поподнева још до Рајковог родног Брусника, у селу затекли смо његовог брата Радојицу, вртео је шајкачу на стази под брвнаром и спремао се да замакне у планину, да покупи сено, крајичком ока пратио да се од Јанковог камена не појави какав облак или киша…

– Полако, сво ово пусто остаде и све ће ово шума да заузме… С куће на кућу остали у планини по нека баба и ђед, кад ми помремо на куће ће катанци и то је сва наша будућност – причао је Радојица премећући виле и грабуље с рамена на раме, нестрпљив да оде за својим послом.

Пред вече, Рајко ме преко Брусника и Коритника испратио до Одвраћеника и асфлатног пута. Остао је међу оморикама да сам, пешице путује до своје колибе, стазама, кроз празну и пусту а чаробно лепу планину.