Зоран Шапоњић

Крст Михаила Томашевића из Сувог Грла код Србице

28.04.2023.

фото: З. Шапоњић

Нити је Михаило Томашевић тако кроз живот хтео, нити је кад, ни у најцрњем сну помислио да ће тако бити. Мученик и несрећник надао се добру, а чему душа крштена, намучена, да се и нада него добру и божијој милости.

А испало је да где се год какво зло заметнуло, на Михаила је ударило. На његовим леђима се сломило. Њему о глави радило. Ено Михаилу гробља више села за сведока и у гробљу три гроба. У једном је Михаилов син Стојадин, погинуо је на Кошарама 14. априла 1999. године, у другом Михаилов Стеван, страдао је одмах после рата када је трактор на коме је био на сеоском путу више села налетео на противтенковску мину, у трећем исто Михаилов Веселин, разболео се и недавно умро. Михаило и његови пре који дан издали му пола године…

Пре који дан кад сам изненада и ненајављено са двојицом колега бануо у двориште Томашевића у селу Суво Грло код Србице, у Метохији, и кад је супруга Миладинка стала дозивати Михаила, био је испод куће, нешто чепркао по врту, одоздо је избио сав задихан, најбрже што је могао, да гости не чекају. Озарило му се лице кад је чуо да неко говори српски у дворишту, чврсто ми је, јако стегао руку, ко би очекивао онолико снаге у онако ситном човеку, обрисао рукавом зној са чела, застао, дубоко ми се загледао у очи.

У Михаиловим, лако је то да видети кад се човек само мало дубље загледа, бездан, море без дна, туга чемерна која се гомилала годинама и деценијама, црнило. И још, склонила се ту, заметнула у једном углу, доброта пуста. Колико је само доброте у оку и погледу тог човека.  Оне која се може видети, наслутити, прочитати само у очима оних који су се кроз живот мучили, дуго и тешко, којима је туга слабо кад силазила са леђа, који су се много више јада и чемера нагледали него добра.

„Морате ми ући у кућу, да вас угостим, само кад сте ми дошли… Ово је стара Србија а овде се знају обичаји“, каже колегама и мени, шири руке да нас изгрли.

„Не морамо Михаило, можемо сести и испред куће, да не уносимо блато у кућу па Миладинка после да чисти иза нас“, бранили смо се.

„Морате људи, добро ми дошли, морате ми у кућу ући, да вас угостим“, стао је да нас вуче за рукаве преко прага све бришући о блузу дланове жуљевите и црне од метохијске земље.

Није вредело опирати се.

Михаилова кућа је у селу Суво Грло, у пристранку окренутом југу. Из дворишта, кроз трешње и јабуке у цвату види се до пола Метохије, право су снежни врхови Проклетија. Иза остане пут на коме су раскрснице за села Лауш, Преказ, око пута споменици борцима УЧК на којима вијоре албанске заставе са црним орловима, испод је и други део села који је у општини Исток.

Мало је и клаустрофобично Михаилово двориште, каква су и остала у овом засеоку. Кућа незавршена, грађена и дограђивана годинама, кад су Михаило и Миладинка успевали да створе који динар вишка и узидају га у кућу радујући се дечици која су се рађала и прирастала да и они раде и привређују. Путеви кроз село и засеоке узани, до пола их већ појело трње и драч, тешко се кола могу провући. Горе, на брду изнад села, кад смо косовске полицајце питали за куће Томашевића, на бараци поред полицијске станице у којој су седели неки људи који су нас само пропратили погледом, видели смо знак УЧК. Полицајци су нас љубазно упутили ка Томашевићима, они људи из бараке само су нас гледали.

фото: З. Шапоњић

Доле, у засеоку, још неки добри људи које смо питали за Михаилову кућу поскакали су на ноге кад смо из колегиних кола са приштинском РКС регистрацијом проговорили на српском. Зову на кафу, ракију, да свратимо, разлетели су се око нас, питају како могу да помогну, да нам објасне, испрате све до Михаилове куће ако треба. Срби из Сувог Грла. После смо на путу срели и дечака Давида, 12 година, сео је са нама у кола да нас одведе све до Михаилове куће забачене у лавиринту путељака у једном од засеока.

„Мој Стојадин погинуо је на Кошарама“, просто нам после у кући каже Михаило док сипа ракију а Миладинка приноси кафу.

Каже и слегне раменима као да је тако морало, тако било суђено, унапред одређено а он ту не може ништа да исправи нити да промени. Једино му се у сред те кратке, просте реченице, неумитне истине, тешке као црна земља, глас прекине, сав се затресе, из корена, стисне црне жуљевите шаке толико јако да кости само што не попуцају. Загрцне се, а онда, као да га је срамота због тога, што смо сведоци његове слабости, што је уопште показао тугу, забаци главу, прекрсти се, засијају му сузе у очима и настави даље да нас нутка кафом и ракијом, пита јесмо ли гладни…

Нама се за оним столом, на дрвеној клупи, под иконом светог Архангела Михаила одсеку ноге пред том сликом. Ћутимо, Михаило рукавом обрише сузе, понека му се и откотрља под сто.

Стојадин је отишао у Ваљево у војску, из Ваљева пребацили га у Пећ, из Пећи на Кошаре. Са Кошара донели га Михаилу мртвог. Дечака од двадесет година.

Он и Миладинка, после Стојадинове смрти покушавали да сазнају како им је син страдао. Радост њихова, крв и срце њихово. Сазнали само да је погинуо у бомбардовању Кошара, нико није ни имао времена поближе да им објашњава како је то све било са њиховим Стојадином. На папиру који су добили стајало је тек да је погинуо у сукобу са терористима.

Сахранили су после Стојадина, мало иза тога, кад је потписан Кумановски споразум и кад је војска кренула са Косова, Михаилу и његовим саветовали да не остају у селу иза војске. Једне вечери, кад се испод села зачула пуцњава, кренуло читаво Суво Грло у збег, уз реку, у шуму изнад села. Михаило био на крају колоне са трактором, Миладинка и деца потерали стоку, понели мало нешто што се могло у рукама. У селу оставили Стојадинов гроб. Село на ноћ остало потпуно пусто. Михаило са комшијама зору дочекао под отвореним небом, између две врзине, ложили ватру, хладно било, савијали стоку око збега да се не погуби и не одлута у шуму. Исто као што су радили и њихови преци.

Вратили се дан касније, срећом, затекли куће читаве и кренуо је живот, без Стојадина, какав такав. Онако како се морало, а и кад је у Михаиловом животу било другачије.

Није много прошло, Михаилов Стеван, 19 му је само мученику било и двојица комшија кренули су трактором у шуму више села, да секу дрва, на шумском путу налетели на мину, трактор и људи на њему одлетели у ваздух, један комшија погинуо на лицу места, делове тела сакупљали после по шуми, други, неком срећом, задобио само мању рану на глави, Стеван тешко рањен.

Пребачен у Северну Митровицу па у Београд. Михаило, мученик и несрећник, за сином, и сам не зна како, да ли пешице, трчећи и све кукајући у себи, стигао је до Митровице. Надао се добру, а чему душа крштена, мучена и намучена, да се нада него добру. Сестре и доктори спремили му кревет у болници, да буде близу Стевана, да се не одваја од сина, Михаило није хтео да смета, нашао неке картоне, спавао напољу, под стрехом. Да се склони, да не буде неком на терету и сметњи а да буде близу свом Стевану. Душа крштена и намучена.

Онда је и Стеван умро, сахранили га у селу. Михаило црну кошуљу није ни скидао, годинама, помирен са судбином, кукао је сам у себи и кад га нико не види и не чује. За спољни свет, једино, кад прича о Стојадину и Стевану, прекине му се глас, задрхти, затресе се сав из темеља, појаве се сузе из оних његових бездана, мора туге у очима, онда се тргне, обрише сузе рукавом, буде га срамота пред нама, брзо се прекрсти, широко…

Онда нас гледа оним његовим очима, право у очи. Као да од нас тражи одговоре – како и зашто, што је тако морало бити, што га ни једна туга и несрећа не мимоиђе. А ми, шта да му кажемо… Како да га разговоримо, како да му тугу растерамо, на трен само, кад то нити ко може нити је то ко кад урадио. Та туга је његова, натоварена њему на леђа и на душу, има да је  носи док је жив и другачије не бива.

Држи главу на прсима док разговарамо, гледа у земљу, у угланцани и обрисани под собе под столом.. Михаилу је то тако одређено, небу се окрене ретко, понекад кад тугу више не може да издржи па се окрене Богу, завапи небесима, да му само мало патњу олакшају. А и то уради кад нико не види. Његова је туга само његова, неће он друге тиме да оптерећује.

Миладинка и он родили осморо деце. Гајили их, гледали како расту, надали се добру, а чему душа крштена, мучена и намучена да се нада него добру својој дечици.

„Намучила су ми се ђеца од малих ногу“, каже више сама за себе Миладинка.

Михаило радио дан и ноћ, одлазио од куће у понедељак  ујутру, враћао се упетак увече, кад је време жетве, жито само што му није ницало из опанака. Нити је имао кад да их изује, нити да се одмори. Није се знало да ли су му црње руке или лице, само му образи увек били чисти и светли.

И дечаци, кад су само мало прирасли, кренули за Михаилом, да припомогну, раде, црнче. Михаило другачије нити је знао нити је могао да живи. Гледао само да све буде поштено, да се којим случајем о некога не огреши.

Није било лако одгајити, нахранити осморо, а земље мало, тек два хектара имао је Михаило. Орао туђе њиве, косио туђе ливаде, по 25 коса ливаде узимао под закуп, сејао по четири – пет хектара јечма и пшенице, исто толико и кукуруза, држао по петнаестак крава, овце, козе, свиње. Дешавало се да деца у школу оду и окрпљена, али, увек чисти, увек нахрањени. Важно је било да има хлеба за децу, за остало, ако шта претекне.

Радовао се Михаило, надао се добру, веровао у добро. Радило се и имало се. Михаило ишао у наполицу. Деца била здрава. Радовала се кућа животу, напредовала.

Онда је и преко Сувог Грла наишао вихор, ратни, Михаило нити му се надао нити га је желео, али, ко је Михаила шта питао. Његово је одувек било само да плати порез, одазове се позиву на моблизацију и да пошаље синове у рат. Узме свој крст на леђа и носи га онако како му је суђено и предодређено.

Пре пола године Михаилу умро и Веселин. Разболео се, лечио, Михаило и Миладинка надали се добру веровали. Јок. Сад обоје носе трећу рану на срцу.

Пред сваком својом раном, а не зна се која је дубља и тежа, која више боли и пече, Михаило само сагне главу. Ћути. Судбина. Тако морало. Ником се не жали. А и кад би хтео, коме да се пожали. Ко данас има времена да саслуша Михаила. Свако се о свом јаду забавио. И Миладинка ћути. Само кад проговори како су њени дечаци расли, лице јој се озари а очи напуне сузама. Онда јој се глас прекине, застану речи, а и шта ту има да се прича. Окрене се ка зиду и ћути.

„Шта ћу, воља Божија“, каже.

У Сувом Грлу данас су 22 домаћинства. У центру села је основна школа, поред ње и средња. Историја села дуга и предуга. Нису Срби у Сувом Грлу од јуче или од прекјуче. Пише по књигама, Цар Душан даровао је села око Сувог Грла хиландарском пиргу Хрусији. У турском попису из 1435. године Суво Грло је уписано као средиште нахије са више од 15 села, са три махале – Трговиштем, Леданицом и Законом, и укупно 126 српских кућа и домова, три свештеника и једним калуђером. У селу је постојало неколико цркава. Најстарија је била „црква Св. Богородице на сухогрлској земљи“, која се помиње и у повељама краља Милутина. У цркви Ваведења Св. Богородице сачуван је попис имовине њеног јеромонаха Саве из 1596. године, 17 књига, 3 иконе, 3 епитрахиља – укупно педесетак предмета.

Михаило се, иако већ стар, притиснут тугом и годинама, нигде не смирује. По ваздан нешто чепрка по врту, посејао пролетос свега и свачега, по навици, где докон да седи у кући. Он и Миладинка имају и краву. Одмичу земаљски дани један по један. Сваки исти.

Прича, Албанци пре коју годину оборили Стојадинов и Стеванов споменик на гробљу. Кад је отишао и видео зло очима, само што му срце није стало. Од туге, не од беса. Од жалости, што тако, што споменик, његовом Стојадину о његовом Стојану, што му копају по ранама, што му их досаљају. Михаило после вратио споменик, исправио га.

„Шта ћу, кад видим како је по Митровици срушено гробље, по другим местима, како су вадили кости, мртве људе…“, почне да прича и загрцне се у сузама.

Михаило из свог Сувог Грла, вели,  нема куд. Како да се макне од гробова синова, и, како да се макне од гробова својих родитеља. Ланци су то који се не могу покидати. Куд ће он са своје земље.

Пркјуче ујутру, сасвим неочекивано, код аутобуске станице у Северној Митровици, сретнем Михаила. Кренуо неким својим послом у Краљево. Видим, носи у најлон кеси „смоки“ и кесицу грисина. То ће му вероватно бити и доручак и ручак. Стане на крај улице, поново ме загледа у очи, стегне ми руку а онда савије главу, гледа у земљу.

Њему је судбина тако одредила. Да главу подигне, да је окрене небу, само кад завапи Богу, кад више тугу и муку не може да отрпи.

Михаило Томашевић бачен у вртлог историје, рата, догађаја који нити су од њега зависили нити га је ко питао хоће ли да у њима учествује.

Упртио свој крст и носи га. Без ропца, без жалбе. Тако му одређено и предодређено. Михаилу Томашевићу у ова тешка времена, рабу божијем из села Суво Грло код Србице на Косову и Метохији.

Зоран Шапоњић