З. Шапоњић

КРОЗ ЦЕНТАР ЗАБУЧЈЕ ЗА ДЕСЕТ ГОДИНА СРПСКЕ НЕСРЕЋЕ ПРОШЛО ЈЕ 30.000 НЕВОЉНИКА: Где ли су сад они драги, добри људи?

04.10.2020.

Несрећних 90-их година, Љубиша Ковачевић био је управник избегличког центра на брду Забучје изнад Ужица, звали су га „српска мајка са Забучја“. За десет година српске несреће, од 1993. до 2003. године кроз Љубишин центар, кроз књиге и дрвене црне бараке, прошло је барем 30.000 људи, читав град невољника и несрећника, Срба из свих српских земаља које је српска несрећа саставила на једном брду, горе изнад Ужица, да се Љубиша о њима стара…

Данас, каже Љубиша, највише би волео кад би све могао да заборави, да избрише из сећања.

-Много је то несреће за под једну капу – каже.

А не може. Враћају се слике кад им се најмање нада. Понекад их сања, мада, то неће да призна. Највише децу. Посебно оне дане, несрећног августа 1995. године, после хватске „Олује“, кад су на станицу у Крчагову стизале читаве композиције, возови, и у сваком 500 или 600 несрећника. Јадни, изгубљени, уплашени, тужни, чемерни…

-Данима нисмо спавали… Куд толике људе разместити. Како их нахранити, обући? Људима обећали да ће у Војводину, кад су видели где су, неће да изађу из воза… Моли, убеђуј… Једном, поче нека жена у свом оном јаду да кука из гласа… Шта је било, она изгубила дете, девојчицу од четири – пет година, мислила да је возу, кад је изашла на перон, детета нема… Ударимо потрагу, нађемо дете у Новом Саду – присећа се Љубиша.

Љубишина свеска са пописима имена „избеглица“, страшног имена за људе још страшније судбине, била је у то време, и сам се сећам, гледао сам је несрећних 90-их, прелиставао са Љубишом, попис села и градова свих српских земаља. Од Крајине преко Босне до Косова и Метохије. Горажде, Осијек, Сарајево, Љубљана, Дарувар, Карловац, Коњиц, Врховине и Удбине, Пакрац, Дрниш, Книн, Бенковац и Обровац, Биљане Горње и Доње, Исток, Цазин, Сува Река, Обилић, царски Призрен…

-Тугу памтим, њихове очи, исплакане сузе, бригу, једни стигли овде- други се негде погубили, мужеви и браћа, синови, остали негде на фронту, не знају јесу ли живи. А кад се сместе, гледај, како да их нахранимо, како да их обучемо, то прво, а онда, како да им тугу ублажимо, како да их разговоримо, како да им чемер разагнамо… Испрва, све су мислили, надали се, привремене су избегличке собе на Забучју, вратиће се завичају, а после, како је која година почела да пролази, почели су да се предају… – прича Љубиша.

Пређашњи животи спаковани у пар торби, понеко шаторско крило, завезани у чаршафе семштени у избегличке собе на Забучју, испод барака паркирани трактори и мотокултиватори, увек у поретку као да ће сутрадан некуд да крену, постали су и део Љубишиног живота… И деца, деца посебно, дечачићи и девојчице који су се играли у прашини испод барака, око оних трактора и култиватора, несвесни јада, безнађа, очаја својих родитеља…

-Како су само осмеси те деце, њихова безбрижност болели… Гледаш да их нахраниш, да их обучеш, а знаш да то није то, да њима друго недестаје, да њима и њиховим очевима, мајкама, њихове куће фале, а не можеш ништа – каже Љубиша.

Тешке су слке које трећу деценију ево пролазе кроз Љубишину главу. Ма колико их терао, оне се стално враћају. Сад као да гледа Драгана Полојца из Вргин Моста. Какав је то само радник био. Дошао са женом, тројицом синова, мајком… Неки Симо Калапаћ, из Земуника дошао, једини он умео да скува суви бакалар… Па, Милош Тошић из Горажда који је био тако мали кад је 1993. дошао на Забучје, да се од родног града сећао само велике реке и моста… Ведрана Марковић дошла је такође из Горажда са мајком Радојком…

Претура Љубиша тешке слике по глави, понекад, сасвим ретко и исечке, већ старе, пожутеле, из новина… У њима само црне слике и црне приче.

-Те Крајиновиће никад нећу заборавити… Отац и мајка, Ранко и Нада, умреше за месец дана, Николина, Милован и Саво осташе сирочићи… Милован свако јутро устајао у четири, оде до штале, пола километра од бараке, коју му је дао неки човек, помузе краву, онда флаше млека потрпа у торбу, па на пијац, прода млеко па у школу… Еј, како су се људи, како су се та да деца борила за голи живот, да постану људи – присећа се Љубиша.

Не може Љубиша да заборави ни Николу Николића из Липљана који је дошао са мајком Снежаном и оцем Миодрагом, стално причао о својој кући, о ватри која се разбуктала и, одједном, куће више није било… А Миодраг је стално причао да је правда да се његова деца играју пред његовом кућом, тамо на Косову, али, да правде на овом свету нема…

Тешко Љубиши и претешко да толике црне слике држи у својој глави. превише несреће за под једну капу.

-Славимо заједно Божић и Васкрс, Нову годину, они славе своје крсне славе, зову нас, обезбедимо им пиће и намирнице, гледамо да је све као што је било код њихових кућа, а није… Једемо онај колач, онај хлеб, а он једе нас… Како завичај, како куће, како старе животе да им вратим… Имена сам почео да заборављам, лица једино, лица не могу никако, њихове очи, њихову тугу, сузе – каже Љубиша.

Јован Лазић био је из Суве Реке, Боса Сарић из Горажда, мужа сахранила на гробљу у Чајетини, Обрад Радић дошао је на Забучје из села Радучић код Книна, Александар Маринковић дошао из Гњилана са супругом и седморо деце, живио од крампа и лопате, покушавао да заборави завичај а није могао, ниже Љубиша имена својих Срба са Забучја.

После су почели да одлазе. Неки су умирали тихо, у својим собицама, међу својим прњама, гледали кроз прозор у сунце над Забучјем а оно није сијало као њихово, тамо по Крајини или доле по Косову и Метохији. Сахрањивали их по Доварју, чајетинском гробљу, тамо остајале хумке и дрвени крстови да труну.

-Верица Марковић из Горажда умре нам од леукемије. Ништа нисмо могли да учинимо… А била је млада, лепа, као анђео – застане Љубиша, извуче још једну црну слику из свог сећања.

Неки одлазили у Америку, на Нови Зеланд или у Аустралију, у Канаду, у Шведску, Немачку и Швајцарску.

-Јуначили су се преда мном, пред осталима, радосни као што иду, а у души им, ведео сам то, увек била туга, туга што не могу својој кући, него морају у туђи свет, да живе туђим начином, међу туђинима а не међу својима – прича Љубиша.

Неколико година по одласку неки се јављали, да честитају славу, Нову годину, после све ређе…

-А волео бих, много, да знам где су данас они дивни, драги, добри људи, они дечаци и девојчице, они који су се играли у прашини испод барака, још више од тога волео бих да знам да добро живе, да се радују, да су заборавили, волео бих да могу да их загрлим, да их стегнем… Да знам где су данас Тркуље и мали Милан, дошли су овде негде из Крајине, па где су Дулићи, мале Сања и Наташа, сад су то одрасле жене, па Мирко Кантар, па Сандра и Мирослав Дугошије, Гавриловићи из Горажда – Зорана и Драган, Спасићи са Косова – Драган и Драгана, Радићи исто са Косова – Игор и Дејан, Лазовићи – Сања, Никола и Мирко, Николићи – Јелена, Милена и Никола… И још много, много њих, волео бих да се јаве, само да знам да су добро… Они драги, добри људи – каже Љубиша.

А ви, Милане, Сања, Наташа Мирко, Сандра, Мирославе, Зорана и Драгане, Драгане и Драгана, Игоре и Дејане, ако негде по белом свету прочитате ове редове, јавите се Љубиши да слике ваше деце и ваше радости, ваших нових живота, замене оне старе, јадне и чемерне, тужне, барем на час…

Ако се оне прве тужне, избегличке, не могу избрисати, а не могу, да ове друге, радосне, лепше, људскије, макар стоје барабар једне крај других у Љубишином сећању.

Заслужили сте то ви, заслужио је Љубиша, као што је то и читав овај несрећни избеглички народ заслужио.