КОСОВО: Не сметају њима по Косову српски гробови, него корени који су дубоко под њима

13.01.2015.

У Витомирици једва нађосмо гробље, не гробове, него гробље…

Морбидна лутрија – више среће следећи пут. Како Албанчету не досади толико да пева? Ако је и од мржње – доста је! Хоћеш ли с радошћу препричавати, несоју мали, како је Србље ко на туђој ливади тумарало не знајући где су?

Фото З. Шапоњић

Фукари је сметао гроб тринаестогодишњег детета! Фукара нема имена и презимена, националности – фукара је фукара, а малени је анђео већи у смрти него што ће та стока икада бити за живота. Зато су и ископали мермерне очи анђела – да се не виде у њима…

„Оца су му отели с гроба и убили! Никада се сазнало није ни где је, нити како завршио. Игору хоће да разметну кости, а Тоше Живковића, оца му, нико и не зна где су“, залуду отац Бранко тамјаном дозива Бога, и он је са збеговима утекао преко Ибра оних дана.

„Јеси ли видео њихово гробље у северној Митровици?“, палим цигарету горостасу.

„Јесам.“ Воштаница му се топи међу дебелим прстима. Тече низ длан. Линијом живота. Иронија… Није, превише сам их се нагледао на Косову и Метохији. Дланова, свећа, папратишта пуних костију, Албанчади на оградама.

На жалост, мржња вазда има лице и глас детета. Барем овде.

Фото З. Шапоњић

„А јеси ли видео да ниједан гроб није такнут?! Ма, да ни капија огребана није и богу хвала што је тако! А погледај сад око себе. Добро погледај, запамти и пиши“, видео сам то о чему грмаљ говори – албанско гробље у српском делу града, српско гробље у албанском. На првом мртви почивају у
миру. На другом живи немају мира да пронађу мртве.

„Замолите их да не крећу још, не могу да пронађем мајчин гроб“, осврће се око себе Милка Јевђовић, гледа у земљу, у сапатнике, у стопе којима је прошла да није где згазила на хум.

„Овде је био, лево од капеле, мало испод дрвета“, као да је изгубила петопарац, да се од једа и муке човек насмеје – није гроб шибица, па да се загуби. Осим ако није српски, на Косову.

Сетих се задушница у Пећи, чини ми се 2001. Као и данас – упекла звезда, полиција покушава да обузда ма’ниту руљу да не провали на гробље. Дојучерашње комшије колебљиво живих и тврдоглаво мртвих који нису пошли у збегове. Ромињају каменице, бију о крошње, стабла, главе.

Беше и тамо један ђед, чини ми се Миомир, исто сину на гробу. Син полицајац, недоклан остављен да ропти на камењару повише куће. Не чује ништа око себе, не види, крваве главе разбраја животињске од људских костију. Исплакао сам све што ми је суза дато за овај живот, гледајући како у крпу пакује то што је људско разврстао и сишао у раку да врати у пијуком разваљен сандук.

Неким грањем је покрио „гроб“, шакама смо гурали земљу, колико смо могли. Албанци су шегали дрва, не престајући ни часа. Столетна дрва на гробљу. Правили би паузе тек да се испишају, велики је посао био пред њима. Кад нису због мртвих, зашто би зазирали од живих, они су тек сметала у великој
пилани… Да су се барем, као што је ред – најавили, а не овако само да бану, као да се на гробље долази кад се коме прохте.

У Витомирици једва нађосмо гробље. Не гробове, већ гробље!

Фото З. Шапоњић

„Благо“ овом у јужној Митровици, вазда ће бити на овом пропланку, па и кад затрави, кад га преору, кад нагнају стоку на испашу – знаће се где је: „Ено, баш код оних оваца, где брав брсти, ту је гроб! Тамо где лежи чобан, ту су још два. Оно одакле јечи чактар – ту је била капела.“

Дабогда да грешим, али не треба ту велика мудрост. Не сметају њима гробови, већ корени који су под њима. Дубоко. Зато и ору тако бесно, бесомучно, годинама, генерацијама…

„Не можемо сад отићи до тамо, а није далеко, с оне стране пута, да видиш шта чине са споменицима“, гледам куд је отац Станиша описао крст кандилом. Просто им, ваљда, било.

„Узиђују их у ограде кућа, праве стазе од њих, окрену их онако да се не виде слике и имена, па на земљу“, виђао сам, нажалост, и то, опет по Метохији, где су као и овде, чујем, отимали и споменике и мртве, па звали породице тражећи откуп, или одоше и кости и мермер у Дрим, Ибар, Бистрицу.

„Нађосте ли га?“, вакат нам је поћ’, безбедност није загарантована, већ нормирана. Милка није пронашла мајчин гроб.

Морбидна лутрија – више среће следећи пут. Како Албанчету не досади толико да пева? Ако је и од мржње – доста је! Хоћеш ли с радошћу препричавати, несоју мали, како је Србље ко на туђој ливади тумарало не знајући где су?

Не верујем! Певаш да умириш себе, не да узнемириш њих.

Фото З. Шапоњић

Изгубили су све што су имали, а ти, кукавниче, немаш ништа што би изгубио.

„Пусти га, море, нек пева, то је најмање зло које чини“, има ли малих и велих зала, грмаљу мој? Нађе ли стричев гроб?

„Не! Упалио сам свећу уз капелу, све су ово наши, нека гори коме хоће.“

Полицајци машу, сабирају нас ко стадо да пођемо. Истекло је време предвиђено за Србе, окасниће на паузу да у задимљеној чајџиници препричају јутро: „Био један пропланак и на њему гробље, а на гробљу Срби! Јес’, тако ми бога, не лажем! Тражили се живи и мртви, ал’ никако да се нађу.“

Потоварисмо се у аутобусе. Више него што кљусине могу да приме. Мало ко гледа кроз прозор. Кажу, то је рђав знак, слути да се више враћати неће… Нема ни два километра до северног дела града, али је без ротација и то недостижно.

Упекла звезда. Заудара ракија из отворених флаша, гробна земља под ноктима, зној, сузе… Ма, то дан заудара, живот, смрт, Ибар који више није река, већ међа и мера лудила. Кад опослиш важнија посла, окрени се мало и на ову страну Боже. Спровешће те под пратњом, ако не смеш сам.

Нека је лака црна земља и мир душама умрлих, једнако као и живим. Исто ти је то овде, кад су и колевке и корени народа дубоко у гробној земљи.

Да је другачије, о Задушницама би се ишло мртвима на гробове, а не у потрагу за њима.

Морбидна лутрија – више среће следећи пут!