Да над сенима јунака кажем „У име Оца, и Сина, и светога Духа – Амин

КОШАРЕ, ПОСЛЕДЊА ВОЈНА ПОШТА СРПСКИХ ЈУНАКА: Поред Јуника, право кроз крваву Батушу (други део)

16.01.2015.

– Сад смо сами, ‘ајде ми искрено реци, шта ћеш овде? Јеси ли био на караули током рата, је л’ био неко од твоје фамилије, или другара? – чујем за леђима онај промукли, дубок глас, смишљајући шта да одговорим.

(из књиге репортажа „Бестрагом)

Мој водич седа на сувозачево место, прелазим назад до колеге и пријатеља који овог јутра није морао на пут са мном, али није желео да ме шаље самог.

Раде, наш возач, не могу да га не поменем, јер је још могао да се башкари у соби митровачког хотела, али је скочио чувши да се облачим и викнуо: „Брате, где ти ту и ја! Или ће нас наћи у планини, или ћемо се вратити да причамо о њој“!

– Овим ћемо путем избећи Јуник и ући право у Батушу, тако је сигурније – објашњава наш нови компањон, неким добронамерним ставом уливајући поверење. А оно је једино што имамо, или се надамо да имамо.

Возач му се обраћа на албанском, а он упорно преводи сваку реч на српски, желећи да нам стави до знања да не говоре ништа што не би требало да чујемо.

– Одавно нисам ишао горе! До гробља наших бораца да, о годишњицама обележавања пада карауле, али до Кошара нисам, и не разумем да ли сте само луди, или имате неки лични разлог да одете тамо одакле и вукови беже?! Уосталом, не улазим, дао сам реч да ћу вас одвести – и хоћу – говори тешким, промуклим гласом, док грабимо путем ка Батуши, последњем селу пре успона уз Проклетије.

Свака је кућа из њега дала мушку главу за ОВК и нема те силе која би нас спасла линча да знају ко је у колима, и куда смо намерили.

– Ви ћутите, ми говоримо – упозорава нас, док стајемо пред двојицом стараца са ћулафима на главама, што љубопитљиво загледају пут непознатог аутомобила.

Боље је застати и јавити им се, јер овде нико не залази без преке потребе, а и нема куд даље од села, осим у гору – на Кошаре!

Поздрављају старце уз дужно поштовање, својствено њиховом односу према старијима.

Кажу да смо пошли у планину да видимо има ли дивљачи за лов. Ваљда су поверовали, склањају се у страну да прођемо, поздрављајући: „Мет мир“. Идите с миром.

Време је овде стало ’99. Свуда су још видљиви трагови рата – срушене куће и минирани планински превоји.

Упозорења укуцана у гологлаво дрвеће злокобно поручују да се не сме никуд мимо пута – НАТО је овде истоварио толико касетних бомби да нико никада неће моћи да очисти овај крај.

И не покушава, јалов је то посао, а и страх од осиромашеног уранијума јачи је од жеље да стоку врате на некадашње планинске пашњаке.
Батуша је увелико за нама. Пред нама се отворила и разгоропадила планина – божански леп крај.

– Није ли иронија да се у оваквој лепоти толико гинуло – питам, покушавајући свима да скренем мисли са свеприсутног немира, који би, да неко кресне упаљач у колима, чини се букнуо…

– Увек је тако – одговара штуро наш водич, нервозно гледајући у ретровизор, да неко није пошао за нама из Батуше.

Нестаје асфалта, а недуго затим и туцаника које су овдашње власти насуле преко некадашње „пинц-стазе“ којом су колоне наших војних возила стизале до карауле.

Пута има само до поменутог гробља бораца ОВК који су пострадали у шумама и гудурама око Кошара – гола зараван оивичена шумом крај Мусине куће, одавно напуштене пастирске чатмаре на хиљаду и нешто метара надморске висине.

Ту стајемо, паркирајући аутомобил што дискретније уз шуму.

Одавде до карауле има још нека два километра, али одавно нема стазе, коју су спрале кише и снегови.

Нас двојица настављамо даље пешице, њих двојица остају да нас чекају.

Возач новац, а Раде друга.

Поздрављамо се као да се растајемо надуго. Не желим да иде даље, јер је дошавши и до овде показао колико срце има, нема потребе да због тога ставља главу у торбу више него што мора. Није морао ни ово, али је желео!

– Е, сад нека нам је бог у помоћи, сваком свој – рече мој водич, пре него што смо загазили у вододерину и блато, наниже ка брзом планинском потоку, уз који је некада водила стаза.

„Само“ три лоше ствари могу да нам се догоде у ова два километра, за која ће нам уз планину требати најмање сат времена хода: дивље звери, чији свежи трагови још беласају у снегу, касетне бомбе које не видимо, а знамо да су ту и да вребају овакве као ми, и оно најгоре – шумокрадице, ловокрадице и разбојници из Албаније, коју су спремни да за добре ципеле прекољу човека и оставе га у овој бестрагији, да га никад не нађу.

– Сад смо сами, ‘ајде ми искрено реци, шта ћеш овде? Јеси ли био на караули током рата, је л’ био неко од твоје фамилије, или другара? – чујем за леђима онај промукли, дубок глас, смишљајући шта да одговорим.

– Нисам и није – одговарам, не знајући да ли би супротан одговор нешто променио. Не верујем, али нећу да ризикујем.

– А ти – узвраћам истим питањем, газећи потоком којим се једино може навише.

– Ја не, али јесте доста мојих пријатеља… – одговара, пружајући ми грану да прескочим с камена на камен.

Како год. Последње што ми сад треба јесте црв сумње у човека којем сам препуштен у планини, из које нема излаза ни онима који је много боље познају од мене.

(наставиће се…)

НА ПОПРИШТУ КРВАВИХ БОРБИ, НАД СЕНИМА СРПСКИХ ХЕРОЈА: Кошаре, задња војна пошта српских јунака (први део)