КОНЧАЛОВСКИ НА КУСТЕНДОРФУ: Путин слуша своју земљу, он је Америци рекао – не!

24.01.2015.

Фото: З. Шапоњић

Отац Сергеј аутор је совјетске и руске химне, „опасан играч“ комунистичке ере. Мајка Наталија, песник, преводилац, из чувене је сликарске лозе, ћерка је Петра Кончаловског и унука Василија Сурикова. Док његовог рођеног брата Никиту Михалкова сматрају великим сањаром моћне Русије, 78-годишњи Андреј Сергејевич Михалков Кончаловски, не мање познат светски редитељ и сценариста, важи за умеренијег и – критичнијег. Да ли и он себе тако види?

– Не, ја сам апсолутни конзервативац! Свако ко држи до културе и ко је заиста познаје, мора бити конзервативац. Може бити да сам статус умеренијег брата стекао политичким изјавама, али, политика је далеко мање важна од културе. Она се троши, а култура је постојана, неуништива. Гледано кроз ту призму, мора бити да смо веома слични.

Овог важног госта „Кустендорфа“, овогодишњег добитника награде за животно дело, срећемо у тренутку у коме се, како каже, „мрак упалио“ у Украјини, свет се дели и не зна се како ће изгледати сутра. Жељу да говоримо о уметности потискују вести о мртвима у Доњецку…

– Бесни рат. Доњецка Народна Република жели федералну независност, украјинске снаге безбедности је не прихватају. Разлике и поделе међу људима на две обале Дњепра су велике, непремостиве. Ово за нас у Русији није новина, исто се дешавало раније у Чеченији, Литванији, Летонији, у Бакуу. Дуги низ година посматрамо дезинтеграцију и ово је само њен наставак. Мира нема на видику, далеко смо од смиривања ситуације. Пуно је добровољаца који из Русије свакодневно одлазе да се боре, а нико и ништа их не може зауставити у тој намери.

Да ли је реакција председника Путина добро одмерена?

– Путин слуша своју земљу, он поседује тај таленат да у једној тако разноврсној и великој земљи, ослушне и чује свакога. Русија га у овом тренутку подржава у огромној мери. Међутим, та чињеница што Путин као веома интелигентан човек чује и разуме све, не значи да ће и послушати неке савете, као што то неће учинити ни многи други светски лидери, кинески, јапански… Мислим да Путин не жели да дође у ситуацију да своју државу учини потпуно зависном од САД, а то је оно што се Европи догодило. Мислим да је он у једном тренутку постао превелики терет за САД, због своје намере да независност своје земље сачува заувек. Путин је Америци рекао – не.

Подсећају ли вас нове поделе на хладноратовске, из руске и америчке перспективе?

– После дугог периода живота проведеног у САД, ја сада живим у Русији јер ми је ту најбоље. Додуше, отићи ћу у САД са својим филмом. Мислим да Американци, пре свих, сукоб великих сила не доживљавају као нови хладни рат. Тамо је једноставно: масовни медији диктирају начин размишљања, одређују степен тензије као вагом, а шта ће људи мислити и осећати зависи од оних који контролишу медије. Какав ће тон дати кризи, зависи од великог новца. Власници тог новца су веома опрезни, па не видим да у САД ствари посматрају као нови хладни рат. А обичан Американац нема појма ни где се Украјина налази на мапи.

Како се обичан Рус носи са теретом санкција и притисака у свакодневном животу?

– Боље живети, значи имати времена за размишљање, бити способан да васпитате и подигнете децу у моралне људе. Ако ипак морамо говорити о богатству, овако ћемо: један проценат светског становништва власник је 50 одсто светског богатства. Тако кажу у Давосу. То је прави проблем, тај један одсто човечанства. Ако говоримо о финансијском бољитку Руса, Русија је веома богата земља и она га може остварити. Такође, Русија може преживети све, и из сваког рата може изаћи као победник и не може бити уништена.

Фото: З. Шапоњић

Преноси ли се политичко и војно непријатељство на културу?

– Култура је веома стабилан ентитет. Политичке и војне идеје ту мало ствари мењају. Да бисте заиста променили културне вредности, то би подразумевало векове насиља, индоктринације, а озбиљна држава то себи неће дозволити, тако дуго…. Могућа су само индивидуална посрнућа, јер морал појединца може бити уништен за три часа. За трен човек може постати звер, а култура и наука, ту се акумулирају вековне вредности које не могу бити уништене.

После многобројних награда за филмове, последња је венецијански „Сребрни лав“ за „Поштареве беле ноћи“. Зашто сте филм повукли из трке за „Оскара“?

– Нисам више желео да учествујем у „тркама“, нећу да „трчим“ брже него што желим, једноставно ме то више не занима.

„Поштареве беле ноћи“ прича је о заједници изолованој на острву, а једина веза са светом је поштар који чамцем долази до тих људи. Како се родила и развијала идеја за овај филм?

– Желео сам да функционишем на начин као „у стара добра времена“ када сам радио са Тарковским. Увек смо се питали, како испратити један људски живот, како све то преточити у филм? Када сам постао сигуран да би то био филм због кога људи можда баш и неће похрлити у биоскопе, да им се можда неће свидети, помислио сам: каква слобода! Е тек тада сам почео да снимам.

Међународни успех постигли сте филмовима снимљеним и у Русији и у САД. Под каквим сте околностима почетком осамдесетих отишли у Холивуд?

– Као и сваки млади редитељ желео сам да одем у Холивуд и да направим тамо велику каријеру. Холивуд је тада још био фабрика снова, велика интернационална заједница, јединствена на свету. Данас, Холивуд је само фабрика за прављење пара. У тренутку када се Холивуд променио, ја сам се вратио у Русију, једноставно је.

Поменули сте Тарковског, косценариста сте „Андреја Рубљова“ и „Ивановог детињства“. Сарађивали сте и друговали са Брандом, Куросавом… Ко је од уметника у вашим сећањима данас најживљи?

– Истина је да се најчешће, на сваком кораку, на сваком ћошку „срећем“ са Рахмањиновом и Чеховом. То су двојица уметника који су највише утицали на мене, то су моји највећи пријатељи, а то што су живели у једној другој епохи нема никаквог значаја, не либим се да сваког дана „попричам“ са њима.

Фото: З. Шапоњић

ЏОРЏ БУШ ЈЕ БИО ПРАВИ БОЉШЕВИК

Изгледало је да живимо у униполарном свету, а нови сукоби подстичу поделе које подсећају на хладноратовске. У ком правцу ће се ствари одвијати?

– Идеологија такозваних западних вредности, демократије, слободе, људских права… није универзална. Погледајте Џорџа Буша. Прави бољшевик. Лењин. Мислио је, узећу власт, па ћу онда потчињенима наметати своја правила. То је радио у државама које нису биле спремне за демократију. У Либији, Ираку, Ирану, Авганистану, у државама где идеја туђе доминације не пролази. Како ће се завршити не знам јер се неће скоро, а вероватно никада ни окончати, али је једно с игурно – америчка идеологија је у великој кризи.

РУС ЗНА ДА ЖИВИ НИ ОД ЧЕГА

Колико криза на границама и санкције могу да угрозе економски напредак Русије?

– Видите, Русима можете заврнути гас, искључити струју, телевизију, чак и воду. И шта ће се догодити? Баш ништа! Русија има ту врсту отпорности и издржљивости, а људи у основи имају веома мале потребе. Рус зна да живи ни од чега. Илузија је да ће санкције осиромашити Русију, а још већа заблуда је да ће сви ови притисци променити политику Русије.

КАЖЊАВАЊЕ „МАЛИХ“ НАРОДА

Утисак је да политика САД производи сукобе, даљим војним ширењем НАТО на руским границама. Европска унија је пристала на ову опасну игру…

– Рат је повела Америка, а Европска унија је присиљена да кроз своје НАТО савезништво ратује. Унија, нажалост, чини апсолутно све што јој се из Америке нареди. Унија сада кажњава индивидуалност „малих“ народа, а обећавала је да ће то штитити. Прво је изневерила себе, а затим и земље које јој хрле у загрљај.