КАКО ЈЕ НЕМАЦ МАЈК МИЛЕР ПОСТАО ПРАВОСЛАВАЦ: Сео сам на малени степеник испред храма Светог Спаса и почео да плачем, из мени необјашњивих разлога…
Из жеље да сазна истину коју је између редова у штампи и слика које су средства информисања преносила тек наслућивао, Мајк Милер, Немац из Дрездена пре две године први пут је посетио Косово и Метохију. Након што је обиласком српских енклава на југу коначно потврдио своју сумњу у оно што Западна Европа сматра зацементираном истином, Мајк је са својим пријатељима из „Европског фронта солидарности са Косовом“ јужну покрајину поново посетио прошле године. Тада је застао у Сремској Митровици и нас неколицину, истина скромно и стидљивом упознао са чињеницом да је трагајући за једном, дошао до прага друге, заправо прве и једине истине, коју тада још увек није умео до краја да објасни.
Ове године, на свом путу ка Косову и Метохији, Мајк је поново посетио Митровицу и своје пријатеље међу којима је и потписник ових редова. У град на Сави стигао је, као и обично, колима претовареним пакетима помоћи за Србе у енклавама јужно од Ибра. Ипак… овај пут није био исти. Истину која му је на Косову и Метохији била откривена, овај млади Немац који до пре пар година једва да је имао било какав контак са Србима, умео је да објасни.
За разлику од прошлих, ове године, Мајк Милер, Немац из Дрездена, атеиста, пријатељ народа којем и сам припадам, на Косово и Метохију одлази као православац. Њега је у шашиначком Храму Силаска Светог Духа прошле суботе крстио јереј Миљан Лапчевић, а кума му је била Јована Бојић Баљошевић, наставница енглеског језика у Великој Хочи, која ја посебно за ову прилику допутовала у Шашинце.
Ове године, на Косово и Метохију Милер није отишао као Мајк. И док потписник ових редова ставља тачку на текст који је пред вама, Милер Призрен, Хочу, Ораховац… обилази као Герман. Име је добио по Светом Герману Аљаском који се са правом сматра Апостолом православља у Америци и на Западу уопште. Благодарећи његовом мисионарењу, многи Американци упознали су истину, ону која је нашем, немачком и српском Герману на Косову и Метохији била откривена.
Можда и мимо његове воље.
Промена
– На Косово и Метохију, прича нам након крштења Герман, први пут сам стигао у октобру 2014. као део хуманитарне мисије Европског фронта солидарности са Косовом (ЕФСК). Време смо проводили у енклавама, у српским породицама и школама које смо помогли. Током боравка на КиМ обишли смо Грачаницу, Зочиште, Високе Дечане. Нас 33 атеиста-туриста упознало се са духовном баштином српског народа. Док су нас монаси спроводили кроз храмове, трудећи се да нам објасне и више од онга што нас је могло у том моменту занимати, осетио сам неку промену у мени, као да ме је нека необична духовна сила коју ни сада не могу речима до краја да објасним, дотакле. Тог момента, ја, атеиста који при томе долази из Немачке, схватио сам да „нешто“ постоји. Нисам могао да објасним себи ту промену, али нисам могао да престанем да мислим о њој. Време које смо провели на Косову искористио сам да ухватим добре везе са људима у енклавама. Нарочито ми је драга постала сада већ кума Јована, са којом сам поделио и своје прве утиске о насталој „промени“.
По повратку у Дреден, Герман је наставио да размишља о ономе што је доживео на Косову. Још више се заложио за ширење немачког огранка ЕФСК. Паралелно са тим, покренуо је обимну акцију сакупљања ствари потребних школи у Ораховцу и породици Шапић коју чине самохрана мајка Валентина и њених четворо деце из села Бања на Северу Косова. Време је пролазило у послу, тако да је „промена“ чији је корен наслућивао, остала у другом плану.
Други долазак
– Да ли из страха или из незнања, тек нисам био спреман да до краја размислим о свему. У пословима је дошао и септембар 2015. године и ми Немци смо организовали своју прву званичну посету КиМ у оквиру ЕФСК. Пре него што смо дошли на Косово, посетили смо Сремску Митровицу, а ја сам одсео у Шашинцима у кући Оца Миљана који нам је раније давао иконе које смо потом носили на Косово. Разговарали смо о мнгогим темама, између осталог и о томе да на Косову и Метохији постоји још једна, много већа и важнија Истина од оне коју сам ја пошао да трагам, наставља причу Герман.
Напустивши Шашинце са још више питања и недоумица које његовој немачкој памети навикнутој на јасне одговоре нису давале мира, Мајк је отишао на Косово. Поново је обишао старе познанике и нове пријатеље, уручио помоћ. И опет, баш као и прошли пут, био је сведок „нечег једнако лепог и необјашњивог“.
– Када смо приликом посете Призрену обишли остатке Храма Светог Спаса, док смо се пењали уз брдо, шалили смо се и смејали. Међутим, чим сам ушао у светињу, осетио сам исту „промену“ као и годину дана раније. Овај пут била је још јача и јаснија. Сео сам на малени степеник и из мени нејасних разлога почео да плачем. Био сам збуњен… само пар момената раније сам се смејао и шалио, а сада ми је лице било уплакано. Нисам могао да се обуздам, баш као што нисам знао ни одакле толике сузе. Срце ми је неравномерно лупало, груди су се неконтролисано надимале од убрзаног дисања. Неко време нисам могао да устанем, па сам неко време провео седећи, све док нисам сакупио довољно снаге да се придигнем. Коначно, тешком муком сам напустио Храм и наставио свој хуманитарни рад, прича Герман.
Ипак, од тог момента Милер је почео много озбиљније да размишља о свему што се десило, поготво отуда што је осећај „промене“ сваким даном проведеним на Косову постајао све јачи. Поверио се Јовани Бојић Баљошевић, која ми је рекла да га је „дотакао Бог“. Њена напомена да нема много људи срећу да доживи то што је он доживео, рационалног Немца додатно је збунила. Решио је да потражи одговор.
Свети Архангел Михајло
– На путу са Косова и Метохије до Београда, контактирао сам Оца Миљана и рекао му да морам да га видим пре него што се вратим за Немачку. Нисам желео да му одам разлог. Отац није ни трена размишљао, већ је дошао у Београд. Поверио сам му се, поново смо разговарали о духовним темама, па сам га на крају замолио да ми буде духовни Отац, јер жалим да постанем православац. Отац се сложио и наше заједничко трагање је почело, каже Мајк-Герман.
По повратку у Дрезден, Милер је, да би испунио дату реч, у тамошњи руски Храм Светог Симеона однео икону Светог Василија Острошког. Истина је хтела, се да је у Храм ушао управо у време акатиста. Позван од тамошњег настојатеља, Оца Давидова да иако није крштен, на актатисту остане, радо је прихватио и од тада, кад год би му срце и душа жалели, редовноје посећивао литургије.
– У међувремену, како доликује просечном Немцу, набавио сам сву расположиву литературу. Учио сам о православљу, трагао за разлогом због којег ми се Истина открила, стално бивајући у контакту са Оцем Миљаном. Иако некрштен, трудио сам се да максимално испуним сва молитвена и друга правила, а моја воља крунисана је крштењем у Шашинцима. Мој духовник постао је и мој брат, а пријатељица кума. Добио сам име које ми, сходно пореклу и мисији коју имам на Западу у потпуности припада. За Крсну славу сам, опет сходно имену које сам добио на крштењу, изабрао Светог Архангела Михајла којем се молим да сачува мене, моју породицу и све ближње од сваке невоље и искушења. Моје крштење је ствар моје слободне воље и љубави, срећан сам и не плашим се ничег, јер ако је са нама Бог, онда је јасно ко је против нас, задовољно поручује Герман – Мајк Милер.
Када Христос отвори очи
– Као неко ко се родио и одрастао у бившој Немачкој Демократској Репулици, био сам ватрени атеиста и велики противник било каквог религиозног погледа на свет. Одлазак на Косово није само допринело коначном сазнању истине о конфликту који, рекао бих, још увек није завршен. Бивајући међу Србима, схватио сам још нешто важније, нешто што је тешко речима објаснити, што је људима у мом окружењу тешко да схвате, посебно онима који никада нису имали искуство слично моме. Сада, после свега што се десило, осећам се осрамоћено када помислим на свој претходни живот и чињеницу да сам се смејао религиозним људима. Захвалан сам Богу што ми је омогућио да сазнам шта значи истина да Христос може слепом да отвори очи, каже Мајк Милер – Герман.
Голубови
И ове године Европски фронт солидарности са Косовом обишао је Косово и Метохију, где је тамошњим Србима уручио значајну хуманитарну помоћ. За све што су урадили за Србе Ораховца, европски хуманитарци добили су и специјалну захвалницу Гимназије из Ораховца којој су поред школске уручили и сву неопходну опрему за физичко васпитање.
– Шта су речи када срце говори, шта су лажи када смо ми јачи од њих, шта награде када смо сведоци осмеха Срба у енклавама на југу српског Косова? За ових неколико година, много смо тога учинили, али не довољно и тога смо као млади људи великог срца који уз то долазе из оних земаља које су кумовале отимању Косова од Србије и те како свесни. Ипак, једна од најлепших ствари коју смо урадили јесте куповина 100 голубова и живине за породицу Моравчевић из Ораховца. Чули смо да су њима почетком маја Шиптари отели и убили голубове. Купили смо нове. Има нечег страшног у потреби једног народа да у уништавању другог иде до танчина, до понижења, а има и нечег мистично лепог у нашој жељи да обнављањем тог голубарника ставимо неправди и лажи до знања да смо то и да ће Истина на крају победити. Можда ће је баш ти наши голубови једног дана први и наговестити, каже Мајк Милер.
