Зоран Шапоњић

Кад читав живот стане у чашу воде и на кору хлеба

01.03.2023.

© Зоран Шапоњић

Гајо Радмиловић из Книна испунио свој аманет, упорно тражио и после 27 година нашао човека који му је током „Олује“, у Бањалуци, пружио чашу воде и нахранио њега и његову браћу и сестрицу

Сваке године, с почетка августа, Гајо Радмиловић запали свећу у својој кући у Колунџијама више Книна, прекрсти се, помоли Богу, стави мало тамјана на жар и ћути. Навиру сећања. На колону, на ђеда како скида капу, пада на колена и љуби кућни праг, на оца који је негде на линији, на кућу у Жегарима која остаје пуста, на краве које остају у празном дворишту, на „ладу“ у коју мајка и тетка пакују четворо деце и у гепек, слике, документа, читав живот. И на оног човека који их је у Бањалуци, пет дана касније, примио у своју кућу, пружио им чашу воде, нахранио њих седморо…

„Кад ми је ономад увече, 10 и 25 је било, зазвонио телефон, нисам ни погледао ко зове, знао сам да је он! Она људина из Бањалуке. Како – не знам ни сам“, прича ми синоћ Гајо из Книна.

Тражим човека који ме је примио 1995. године

Десетак дана раније, Гајо је обукао ношњу коју су његови још давно носили по Книну и селима около и које се он није одрекао, и запуцао у Бањалуку да тражи оног човека. Да испуни свој аманет и обавезу.

„Почео сам у последње време да га сањам, често… И пре тога, сваке године, кад дође годишњица нашег страдања никако из главе нисам могао да избијем тај сусрет, оног човека, његову породицу, његову децу, ону доброту, и, посебно, ону чашу воде коју ми је пружио. И раније сам се распитивао, сад сам решио да пођем у Бањалуку, да га тражим, да му стегнем руку, да се захвалим, онако људски, да испуним, понављам, свој аманет. И да ту причу оставим мојој деци“, прича ми Гајо.

Кад је стигао у Бањалуку, каже, није знао одакле да почне. Отишао је на Трг Крајина, близу „Боске“, ставио на себе картон са кратким натписом „Тражим човека који ме је примио 1995. године“ и кренуо кроз град.

„Уђем у неки кафић на тргу, е, веруј ми, десеторица момака су одмах скочили, кола, мобилни, растрчали се по граду да на основу мог описа траже кућу. Описао сам им каква је била, црвена врата, жуто стакло, кухиња лево од ходника, у близини је била и нека болница“, наставља Гајо.

Завежљаји, трактори, кукњава, дозивање…

А у Бањалуци Гаја се сачекале успомене и успомене. Поново кошмар. Тешка сећања на дане страдања, на ону страхоту, на колону, на гласове, дозивања, кукњаву, завежљаје, сузе, крв…

„Сећам се, улазимо у Бањалуку, нека широка улица затрпана колима, народом, кукњавом, завежљајима, тракторима… И жеђи се сећам, неописиве, језиве… Колони ни почетка ни краја. Стали смо, није се могло ни напред ни назад. Около хиљаде људи, као да се читав Книн сјатио у ту улицу. Војни камиони напред, бацали су одозго неке сендвиче, хлебове, боце са водом, покушали смо доћи до воде, хране, ма, није било шансе. Људи су падали у несвест, деца колабирала… У оној `лади` нас седморо, измучени, јадни, нити знамо куд ћемо ни шта ћемо,  четворо деце, брат Милош, сестра Кристина, брат од тетке Бојан, њима четири – пет година, мени једанаест, мајка Милица плаче, тетка Стана, тетак Пеђа“, присећа се и дан данас Гајо тих слика као да је све, вели, јутрос било.

Памти добро да је тада видео човека, 40-так година, који је прошао поред „ладе“, а онда се вратио.

„Казао је: `Људи, ајте са мном, мојој кући, да се мало окрепите`. Ми нисмо могли ни устати, толико смо измучени били. Брат од тетке био је и болешљив…  Био је то пети дан наше трагедије. Кад смо дошли његовој кући, кад смо дошли до воде, е, ту сцену ни филм не може описати. Пио сам воду док ми није било мука. Купао сам се и пио воду. Изнели су храну пред нас, ми нисмо могли јести, само смо воду пили. Тражили смо неке канте да налију воде, он вели – `људи има воде`, ми упорни – `налиј ти нама воде да има, ко зна шта ће бити после`“, прича Гајо.

Ту прву чашу воде у кући непознатог човека, памтиће, вели, док је жив. Она је била вреднија од живота, од свега што су имали, благослов Божији.

Седморо у „лади“

Пет дана раније, 4. август је био, кад је у зору запуцало око Жегара, кад су се њих седморо некако натрпали у „ладу“, унутра су још ставили сабљу ђедовог ђеда, нешто мало слика, документа, кандило и икону оставили су на зиду куће. Јер, објашњавао ми је пре коју годину у Книну Гајо, кад из куће однесеш икону и кандило то значи да се нећеш вратити, а они су веровали да ће се вратити.

„Оне године, сад ко да гледам, све родило и преродило, немамо куд род да склонимо, овце и козе се близниле, и краве, курузи понели као никад, знали смо да ће нека невоља бити, само што нисмо знали шта“, прича Гајо.

За ово година, а 27 је већ прошло, слике су се, наставља, изгубиле  из главе. Остали су само звуци. Рика крава, рзање коња, лавеж паса пуштених с ланца, плач мајке, кукњава по селу, пуцњава около…

На столу догорева свећа

Годинама уназад, уочи 5. августа седимо у Гајовој кући, на клупи испод гусала на зиду, испод дрврореза на коме је Гајовог ђедовог  ђеде ђед. Радмиловићи су у овом крају од 1580, тако књиге кажу. У своје време гинули су у Галицији, били вучари, једном, кад су покушали да им отму ту титулу, било шест – седам мртвих за час.

Тог дана, док се доле у Книну спрема прослава, док се слави годишњица „Олује“ на столу догорева свећа.

„За све оне наше мученике, из колоне“, каже тада Гајо.

Из крша изнад његове куће чују се зрикавци и миришу љуте травке а нас двојица више ћутимо него што причамо. А шта ту и има да се прича?

Претходне ноћи Гајо обично сања комшијиног коња како трчи за колима, рже, како остаје у даљини, сања краве како ричу по дворишту, и сања ону чашу воде и оног човека у Бањалуци.

„Ту ноћ, четврту или пету по реду од одласка из Жегара проведемо у Бањалуци у кући оног човека. Наша `лада` остала је у главној улици у оном кркљанцу. Те вечери нико није спавао, био сам у кревету, а сав сам се тресао. У једном тренутку можда сам чак и заспао, кошмар. Чини ми се, нисам у Бањалуци, ја сам у Жегару у мојој кући… Сањам да сам на оном мом извору, да пијем воду. Ујутру се пробудимо, три сата, нико не може спавати, где су нам рођаци, где су наши, где је отац, куд даље… Наши већ отишли према Дервенти. Онај човек убеђује нас да останемо, наћи ће нам кућу, ми не можемо, морамо даље за нашима.  Спремили  су нам хране, воде, још смо те воде имали кад смо после у Србију дошли“, присећа се Гајо.

Флаша воде из Жегара на поклон Јовану

Ономад, у четвртак увече, кад се Јован, тако се она људина из Бањалуке зове, јавио Гају, број телефона добио је од новинара из Бањалуке који су тих дана објавили причу о Гају, испричали су се ко људи, Гајо оу после, иако то неће да призна, знам, и отплакао.

„Он није заборавио нас, ми нисмо  заборавили њега. Испричали смо се, сетили неких детаља, описао ми је како смо ми, дечица изгледали, како је изгледала наша `лада`… И, договорили смо се да се видимо што пре… Пре тога отићи ћу  у мој Жегар, наточићу литру воде са извора испод моје куће, и ту литру воде носим у Бањалуку Јовану на поклон кад се видимо. Има још поклона, али, литар воде је главни. Не да се одужим, него да кажем да нисам заборавио и да нећу заборавити. Док смо били у оној колони, ја сам ту воду сањао, како је пијем, а она хладна, ја се напијем а мени добро“, прича Гајо.

Јован му је, каже, испричао да је кућа у којој су Радмиловићи провели ноћ августа 1995. преуређена, промењена је фасада, столарија, тешко би је сад препознао.

„Јованов позив, то да сам га нашао, велика ми је радост, можда и највећа после рођења деце. Ништа ме одавно није тако обрадовало. Ко да сам неког најрођенијег нашао.  За све овог година, молио сам се Богу за њега, за његову децу, стотине свећа упалио, за његово здравље и за здравље његове деце, жене. Како да заборавим ону њихову доброту? Ја до сада нисам знао ко је он, али, Господ је знао“, каже Гајо.

Прича, и да се Јован није јавио, на лето би он поново у Бањалуку да га тражи.

„Ја сам тек сад мој аманет, мој дуг, моју мисију и моју велику обавезу испунио. Да сад нисам успео, отишао бих поново на лето. Да га тражим, ишао бих у полицију. Ја не одустајем, тражио бих га, а како да одустанем. Чешљао бих  улицу по  улицу, кућу по кућу, док га не нађем“, вели.

Душу сачувати

На крају крајева, уверен је Гајо, и кад дођу тешка времена, кад се учини да је све пропало, најважније је остати човек, још важније сачувати душу.

“ Душа је важнија и од главе, од живота, од свега што човек има. Kад немаш душу, онда си ништа. Сећам се кад је  ђед, 1991. слао синове у рат, петорицу је имао, свима је рекао:`Немој неко да је иглу донео кући туђу, а ако нешто неком запалите, слободно се кући не враћајте“, сећа се Гајо.

У Србији је сваке ноћи, прича, сањао завичај, оне своје њиве и ливаде све док се није вратио. Kад се вратио кући, три ноћи и три дана није спавао од узбуђења, само ходао по оним његовим ливадама.

Гајо сад својој деци, има их троје, увече пред спавање, прича приче о Јанковић Стојану, о боју на Вучјем долу и о Старина Новаку. Исто онако како је њему ђед Ђорђе, у зимске дане, кад је бура, читао јуначке песме о хајдуцима и српским јунацима.

„Сад ћу и ја, у овом мом кршу, у Бога се надам, угостити Јована у мојој кући исто као и он мене пре 27 година у његовом дому у Бањалуци. И, мој сан биће остварен. Доказ, да кад све прође остану само људска доброта и честита душа а све друго прође и буде заборављено“, вели ми синоћ Гајо.