“Тајна окупације Косова је у новом распореду војних снага које једног дана треба да крену на исток. Још од пада Берлинског зида, идеја је да се НАТО стално, полако помера ка истоку”.
Тако је у интервјуу Гласу јавности, још фебруара 2008. године говорио Емир Кустурица. Много тога што се од тада до данас догодило, нарочито америчка акција у Кијеву прошле године, најновији покушаји Русије да се супротставе продору НАТО пакта до самих западних граница те земље, говоре да је Кустурица тада био у праву.
„Једнострано проглашење независности Косова за мене је од почетка војна акција, операција! Пре 600 година на Косову је била велика битка између српске царевине и Отоманске империје и Косово је тада изгубљено на масу. На биолошком нивоу Косово је сада поново изгубљено на масу.“ – рекао је тада Кустурица.
– Највећи проблем је што се Косово не издваја посебним социјалним пројектом, што се не издваја неком великом традицијом нобеловаца, што се не издваја по људима који су правили неке значајне патенте. Реч је о томе да се свет сада фрагментира, да се подстичу сепаратистички покрети, а онда се целина прави, не на нивоу Европе и света, него на нивоу корпоративног капитализма, који онда дозира колико ко чега може да произведе и да поједе, а да све они то контролишу. По мени, тајна је у новом распореду војних сила које једног дана треба да крену на исток. Мене душа боли за Косовом. Боли ме што су нам пре неколико година уништили 180 богомоља, а цео свет је ћутао. – речи су Кустурице.
Шта вам говори чињеница да је Америка најгласнија у позивима да се призна Косово?
– Као што је Римска империја некада распоређивала своје војнике, то данас раде Американци. Имају 400.000 војника од Јапана и Малезије укруг преко Авганистана. Свет је постао огромна порнографска база у којој нема скривених тенденција. Нема идеја да је један народ – народ и да му се не може улазити тек тако, гнусно у двориште. То значи да амерички интерес може да сеже и до наших брачних кревета. Они једноставно то раде по новом концепту корпоративног капитализма. На Косову је реч о уводним тактовима краја демократије.
Одлично познајете француску културу и историју. Откуд Французи, српски савезници у ратовима, на албанској страни?
– Променио се концепт света, и то нема везе са Србијом већ са Саркозијем. Знам да је Клинтон Митерану рекао да ће послати Турке да нас бомбардују за време рата у Босни, а да је Митеран одговорио да, док је он жив, неће дозволити бомбардовање. Чим је Митеран умро, они су нас бомбардовали. Француска је са Саркозијем постала део блока у коме је нова дефиниција НАТО пакта, која сеже од Ролингстонса који увек иду тамо где НАТО стиже. Постоји један нови свет где све, од модне ревије до фудбала, постаје функција везана за НАТО.
Како смо дошли у ситуацију у којој четири од шест светских сила нису на страни Србије?
– Срби су могли да буду и пет пута гори, па се опет не могу кажњавати оваквим актом. Они који тако говоре заборављају другу ствар – Срби имају иза себе две и по милијарде људи, Русију, Кину и Индију. Ту је читав источни свет који се буди. Ово што се дешава није кажњавање Срба, то су војни циљеви. Комоција у Паризу и Лос Анђелесу се држи кроз јак НАТО и кроз контролу нафтних поља и нафте на светском тржишту.
Шта онда ту може да уради мали народ какав су Срби?
– Има фаза када не могу да ураде ништа. За време Отоманске империје духовни живот Срба одвијао се у манастирима, све друго је било замрло.
Има око нас још малих народа, па нису као ми сваки час на важној животној раскрсници?
– То је знак да су наши преци, када су стигли са Дњепра, кућу направили на друму и да морају свако мало да је реновирају. Ипак, кад Србе упоредите са свим народима около, дођете до податка да су највећа имена Балкана ипак концентрисана у том народу.
Да ли сте размишљали о томе да ће Србија у будућности моћи да поврати Косово?
– Немам представу о томе. Оно што знам јесте да Србија не сме да изгуби Косово из своје меморије. Ако узмете геноцид који су Турци починили над Јерменима, када је побијено 900.000 људи, добро смо прошли. Ми као народ волимо узнесења, да учествујемо у офанзивама, народ смо који може да победи у било чему. Али, кад дође до тога да се организујемо, врло често губимо битке.