ИСПОВЕСТ БОШЊАКА: Вехабије усред ноћи дошле да ме воде

03.05.2015.

Фото: Влиц, Д. Миленковић

Напустио је кућу у околини Тузле и са малолетним сином и језивом причом дошао у Београд. Побегао је од вехабија које су дошле по њега да га воде у рат, вероватно у Сирију.

А онда је стигла и потврда његовог сведочења потписана мецима младог вехабије који је у Зворнику убио српског полицајца:

„Ево, ово у Зворнику је оно о чему вам причам“, каже за „Блиц” Бошњак Ф. Б., чије пуно име знамо, али га нећемо објавити из страха за безбедност њега и његове деце.

Разговарамо у соби једног београдског хотела док кршећи прсте и ломећи се у себи одсутно гледа кроз прозор. Јуче је и званично од Србије затражио азил, јер не жели никад више да се врати у родну кућу у селу поред Тузле. Разлог за овако тешку одлуку стигао му је пре десетак дана, у ситне поноћне сате.

Из сна су га пробудила деца: „Тата, неко куца на врата!” Устао је и бунован упитао ко је!?

– Отвори!

– Коме да отварам?

– Отварај или ћемо развалити!

– Немојте људи, немам ја чиме врата поправљати!

Отворио је.

– Испред мене су стајала двојица, један од њих наоружан аутоматском пушком. Имали су фантомке испод којих су вириле дугачке браде. Били су у кратким панталонама. Одмах ми је било јасно да су у питању вехабије. Један је узвикнуо нешто као „екседу ла илах хилала“. Муслиман сам, али појма немам шта им то значи”. Онај ненаоружани ме је ударио песницом у лице! Терали су ме да пође с њима – прича наш саговорник.

Упитао је:

– Где да идем?

– Знаћеш где – рекле су му вехабије.

– Немојте, шта ће ми деца без мене!?

– Не секирај се, ми ћемо бринути о њима!

„Почео сам да плачем и преклињао их да нас не дирају. Рекао сам да сам самохрани отац. Деца су плакала и вриштала од страха држећи ми се за скуте. Некако су ме пустили уз претеће речи: ‘Вратићемо се‘.“

Ф. Б. је одлучио да их не чека. Чим је свануло отишао је у надлежну полицијску станицу и пријавио шта се догодило. Оно што ће тамо чути од полицајца само га је додатно уверило да му ту више нема мирног сна ни опстанка.

– Знаш, не можемо ми чувати твоју кућу! Већ је пријављен нестанак четири човека. Ми им ништа не можемо, а и зашто бих ја ишао да ризикујем живот за ових петсто марака (250 евра, прим. аут.) плате – рекао му је полицајац.

После разговора с полицајцем спремио је сина, склонио осталу децу на сигурно и кренуо ка Србији. У собици хотела привија уз себе уплашеног сина.

– Ако немам куд, преселићу се у парк с оним Сиријцима и Пакистанцима. Али, у Босну се не враћам. Тамо више немам куд – каже Ф. Б., ставља главу међу шаке и почиње да рида.

Новца нема и неће моћи још дуго да борави у смештају који кошта 2.000 динара по дану. Власник му је, за прво време, дозволио да борави без новца, али и томе ће доћи крај. Ф. Б. чека одговор Србије!

Једном ратовао, више не

– Мени су деведесетих ставили пушку у руке и натерали ме да се бијем са комшијама. Е, више неће! Сећам се, дотерали су у село однекуд камион пун пушака, сваку продали по 1.500 марака, а нама оставише две ловаре да њима бранимо село. Кад су почеле борбе, ја сам се са комшијом Србином који је био с друге стране налазио на пола пута да се питамо шта нам све ово треба! Е, онда су нас побацали у друга села, а на наше положаје довели неке друге. Јер, какав је то рат, да ми и „непријатељи“ седимо заједно и егленишемо. Треба да се кољемо – прича Ф. Б.