Зоран Шапоњић

„ИСКРА“ НА КРИМУ: Овде почивају јунаци „Курска“, Михаила су последњег извукли из подморнице

20.08.2018.

Фото: З. Шапоњић

Када је у марту 2014. године куцнуо час да се застава Русије подигне у сред Севастопоља, Константин, који је читав живот чекао и сањао тај тренутак, имао је код себе све – храброст, добру вољу, радост, узбуђење, срећу, све сем – заставе!

-Растрчим се по Тргу Нахимова у центру Севастопоља да тражим заставу, и -налетим на Золдостанова – Хирурга. Кажем му – Золдостанов, Христа ради, дајте ми заставу Русије, и он, однекуд донесе нашу, руску заставу коју смо подигли на јаброл. После је више, до дана данашњег нико није скинуо – причао ми је данас у Севастопољу Константин.

Тог дана, он и његови пријатељи Руси у Севастопољу су, каже, у рукама, и то дословце, држали срећу.

Константина сам упознао данас, у Никољском сабору, на Братском меморијалном гробљу у Севастопољу, на северу града.

Довољно је било само да кажем реч „Сербиа“, и лице Константина развукло се у широк осмех – „братја, сербские братја…“.

Ако је читав Севастопољ, свака стопа града – историја, онда је Братское гробље есенција те историје.

Стотину хиљада војника и морнара, сто двадесет или сто педесет, двеста хиљада, колико их је сахрањено на градском, братском гробљу, то нико више, сем Бога, жив не зна.

У врело августовско поподне, на брегу изнад Црног мора, тишина је нестварна. Овде се, буквално, хода по костима руских морнара и војника које су ту, у гробницама, испод травнатих алеја, испод стаза… Колико је само младости и радости, колико снова недосањаних, колико најбољих руских синова ту, испод земље…

Руски војници и морнари одлазе млади! Тако је било, а само Бог зна како ће бити.

Како проћи Братско гробље а не заплакати?

Фото: З. Шапоњић

Крај стазе сахрањена медсестра Вера а на камену сем њеног имеа само година њене смрти – 1942.! Тек то се о њој зна. Ни ко је, ни одакле, ни где је мајка за њом заплакала, ни колико деце није стигла да роди и да им се обрадује. Тек Ништа – медсестра Вера!

-Господе боже, за њену душу ти се молим. Ја раб божији недостојан ње – застане понеко крај њеног гроба.

-Она је још и срећна. Њено је име остало на камену, да се помиње у цркви, на молитви. Хиљаде је овде и десетине хиљада безимених -каже ми старица крај Вериног гроба.

Пар метара даље капетан Волков, па командир вода Бурин… И тако читаво гробље.

Гробље је отворено 1854. године за време Прве одбране Севастопоља, тада је овде сахрањено можда 50, можда 70.000 људи. Бог зна.

Пут којим се стиже до  Никољске цркве која је на брду, на врху гробља умањена је копија пута којим је Христ изашао на Голготу. А црква на врху симбол је победе, васкрсења, вечног живота.

-Овде су сахрањени људи који су гинули за Русију у последњих 300 година. Када су недавно изводили неке радове, крај источног зида цркве нашли су кости официра, војника, са значкама какве су носили припадници обалске артиљерије, стрељани можда 1920. године када су бољшевици ушли у град, колико њих – Бог зна – каже Константин.

Сведоци су својевремено причали:

-За време друге опсаде Севастопоља, 1942. године, само су једног дана дошле машине, ископале ровове, а онда су данима довожена тела погинулих Црвеноармејаца, колико њих је сахрањено – Бог зна… Хиљаде, десетине хиљада. Њихове кости сада су свуда испод, испод ове стазе којом ходамо – каже Константин.

Крај Никољског храма је велики јарбол на коме ја Андрејевски крст, застава Руске ратне флоте. И за време Украјине, застава је ту стајала сваког дана, а када су Украјинци једном затражили да поред ставе заставу своје флоте, баћушка Николај одговорио им је – „Које ваше флоте? А шта да кажем синовима ако овде поставим вашу заставу?“

У Никољском сабору, на коленима се за душе сахрањених руских морнара и војника молио цар Николај други.

Лево од храма сахрањено је 615 морнара са крстарице „Новоросијск“ која је на дно великог залива у Севастопољу потонула 1955. године када су је потопили највероватније италијански командоси. Сви на једном месту, друг до друга, брат до брата.

Фото: З. Шапоњић

-И, испод ове стазе којом сада ходамо су кости морнара. И испод стазе и испод ове травеа око нас, свуда – прича Константин.

Руски морнари одлазе млади. На Братском гробљу време стоји. Само је младост сахрањених морнара вечна.

Ближе цркви су заједничке гробнице у којима су сахрањени подморничари страдали у подморничким несрећама 1966. године, па 1970, 1983., мало даље је заједничка гробница подморничара са „Комсомолеца“ који је на дно Норвешког мора потонуо 1989. године.

Михаил Бочков погинуо је када је подморница „Курск“ 2000. године потонула на дно Баренцовог мора. Њега су првог нашли.

Споменик Михаилу Олеговичу је у виду подморнице која полако са површине тоне у морске дубине. Имао је само 27 година када је погинуо, Бочков 23 године.

Руски морнари одлазе млади.

-Тело Михаила Олеговича нису нашли у првом тренутку. Једног дана, до нашег баћушке дошао је његов отац, црн и невољан, каже, да је да дочека, да му је барем тело сина нађу, баћушка је само рекао – „помолићемо се заједно“… Када је „Курск“ извучен на површину, у центру експлозије нашли су тело Михаилово и отац га је сахранио овде, а где би друго – каже Константин.

Пре осам година на Братском гробљу сахрањен је официр Виктор Витаљевич, погинуо у Москви, у експлозији у метроу у нападу терориста.

Фото: З. Шапоњић

Данас су на Никољском храму звонила звона у част Србије. Тишину, савршену, тек на трен покидао је рески звук звона са звоника. Та звона, уствари и нису црквена, него су са разних бродова, да морнаре који леже около мине жеља да се сете својих бродова са којима су заједно тонули.

Чудна је Русија земља. Има ли на свету друге такве? Оне у којој су ововремено и прошло, небеско, тако тврдо увезани? Има ли града какав је Севастопољ?

И, има ли у Русији града који је више руски?

Артур, таксиста који ме ових дана вози по Севастопољу каже:

-Велико хвала Украјини за мајдан!  Ми смо се само вратили тамо где припадамо, отуда где нам никада није било место.

На таласица Црног мора, испод Братског меморијалног гробља лагано се љуља крстарица „Москва“. Чува сени руских морнара.

Зашто руски морнари и војници одлазе тако млади?