„ИСКРА“ НА КРИМУ (5): Осам десантних похода баћушке Георгија Пољакова

22.08.2018.

Фото: З. Шапоњић

У рано августовско јутро официри Црноморске флоте пролазе улицама и трговима Севастопоља док одлазе на посао у неки од војних објеката широм полуострва.

У препознатљивим црним униформама, са белим морнарским официрским шапкама, поносни, затегнути. На згради Штаба Црноморске флоте је велика Руска застава.

Када се пре неколико година учинило да ће Руска флота отићи из Севастопоља, да је све изгубљено, и да је крај, војни свештеник, баћушка Георгиј Пољаков, старешина Никољског храма на Братском меморијалном гробљу, на северу Севастопоља рекао је:

-Русија никада неће отићи из Севастопоља!

-Е, мој баћушка, то су лепе речи. Само лепе речи. Ви причате, а ја имам податке, све је већ одлучено, за пола године ми одлазимо у Новоросијск – рекао је баћушки официр са којим је причао.

-Сад понекад видим тог официра у Севастопољу, очима га питам – „ко је био у праву“? Он ми исто тако очима и осмехом одговори – „ви баћушка, хвала богу, ја сам погрешио“ – каже баћушка.

Било би је и стид и срамота од костију десетина и десетина хиљада војника и морнара који су млади умрли да Севастопољ буде део Русије.

На Братском гробљу њихова жртва, тешка туга због прерано угашених младости и радост победе и васкрсења могу се држати у рукама.

Баћушка Георгиј познаје душу Црноморске флоте.

Фото: З. Шапоњић

Учествовао је у осам десантних похода, пет на десантним бродовима и три на крстарици „Москва“. Баћушка се сваког дана моли Богу за своје морнаре.

Крстарица „Москва“ крајем августа лагано се љуља на таласима велике бухте у Севастопољу, одмах испод Братског гробља.

Чува сени погинулих морнара и војника.

Када је чуо да сам из Србије баћушка ме братски загрлио.

Испричао ми је једну причу:

-Истина је, у неким тренуцима овде на Криму губила се нада да ћемо постати део Русије. Икада. Ја сам и тада говорио, и сада говорим – не треба губити наду, треба се молити, држати се друг друга и брат брата, што је народ јединственији, сложнији у вери толико је и ближи Господу, а када смо близу Господу, тада смо сила необорива, и тада све можемо – каже баћушка.

Он је причао о Русији, а ја сам мислио на Косово.

У његовом дому јели смо посне ваљушке и кашу, пробали вино са Крима и ракију из Србије, и лубенице са медом, ја сам њему поклонио шајкачу, он мени књигу „За веру, цара и отечество“.

-На Криму се тешко живи, али, свуда се тешко живи. И ја бих волио да се боље живи. Пензије су мале, требало би их повећати. Али, погледајте око себе, свуда се гради, мостови, путеви, електричне централе, пуних 23 година овде се рушило, сада се гради, обнавља, 23 година ништа се није дешавало, сада се много тога дешава. Ми верујемо нашем председнику Владимиру Владимировичу – каже баћушка.

Фото: З. Шапоњић

Госпођа Анастасија, старица која је рођена у Севастопољу и читав живот провела у граду, крсти се док баћушка изговара ове речи:

-Слава Богу, вратили смо се Русији нашој драгој… – каже госпођа.

Пред Никољском црквом вијори се застава са Андрејевским крстом. Знак руске флоте.

-У смутно време, кад је био Мајдан, грађани су ујутру устајали и гледали ка брегу на коме је црква, ако је на јарболу Андрејевски флаг, добро је, не морамо да пратимо децу са Крима. Звали су ме сваког дана да се захвале, баћушка хвала вам за заставу, док је она испред цркве, ми се не бојимо. А једном, звали су ме из команде Украјинске флоте, хтели да ставе и заставу Украјинске флоте испред цркве, ја сам им само рекао – „схватите, имам два сина, како њима то да објасним“ и они су одустали – прича баћушка.

Његове приче о десантним походима су као најлепше руске бајке. Само што оне нису бајке. Када су руски десантњики кренули у десант, најпре у Грчку а затим и у Босну, као миротворци, баћушка их благословио а њему било жао што није могао да пође са њима.

-Једном, био сам млад свештеник, искрцавали смо се из великог десантног брода у код Солуна. Дуго чекали, кад су се врата на прамцу отворила и када је спуштена рампа да људи и техника крену, пред нама се отворила Грчка… Један од десатника носио је посуду са освећеном водом, водицом којом је требало да пошкропим људе и тенкове, и излазећи, спотакао се, пао, али је и у паду успео да сачува посуду, само мало воде се пролило на платформу… Сви су у чуду застали, од команданта до морнара, оног десатника, који ме са пода питао – „Баћушка, је ли ово лош знак“… Не верујем у лоше знакове, сви су гледали у мене, чекали шта ћу да кажем, и, не знам откуда, из мене је изашла реченица – „Сине, Бог са тобом, какав лош знак, ти си се само поклонио земљи Хелена, и гледај како света вода са брода, са платформе тече на копно“, и, сви су одахнули – присећа се баћушка.

Фото: З. Шапоњић

Јутрос је баћушка у Никољском сабору читао молитву за спас и напредак велике Русије а жене из црквеног хора су певале. У гласу оца Георгија је сва лепота Русије. Док баћушка пева могу се видети бескрајне степе, Дон, Об и Јенисеј, и обале Бајкала и непрегледна сибирска пространства, и Камчатка и бели облаци како плове на југ, и слава Господа.

У цркви је мирисао тамјан а  под сводовима храма било је пуно радости. Са небеса се спустио један зрак сунца.

-Алилуја, алилуја – певале су госпође из црквеног хора.

Њихови су гласови анђеоски.

И, како Господ да не услиши молитве баћушке за напредак Русије?

У рано августовско јутро у Севастопољу доручкујем грожђе убрано из једног винограда крај Јалте и црни бесквасни хлеб. Улицом пролазе официри Црноморске флоте.

Фото: З. Шапоњић

Читаве ноћи том истом улицом пролазили су пукови генерала Врангела, све до пред зору, уморни козаци застајали под мојим прозором да се одморе. Ја сам стајао на прозору и плакао док сам их гледао како одлазе да никад више не виде Севастопољ.

У Севастопољу је све измешано. Све се претвара у један невероватан, понекад и страшан колоплет  слика, мисли, звукова… И прошлост и садашњост, и историја и будућност, и флота и небо, и бели облаци који се понекад укажу од Азова и брезе и море и планине, људи, бродови, и глас баћушке док чита молитву.

Покушавам да средим хаос у глави и срцу. Да мислим на тихи Дон који је ту, близу, и на плава магловита пространства Азова.

Зашто је у Русији увек и све тако компликовано, сложено, необјашњиво и противречно? И зашто овде тако узавру, прокључају емоције?

Док сам јутрос ходао Братским меморијалним гробљем ни једном нисам ногама додирнуо земљу. Тамо је душа тако слободна. Тамо се у подне, у бескрајној тишини чује како анђели певају, док около, под земљом леже десетине и десетине, можда стотину, можда две стотине хиљада војника и морнара.

Фото: З. Шапоњић

Како ратовати са земљом која никада до краја не изброји своје жртве? Је ли то истовремено, и крст, и несрећа и снага Русије?

А само пар десетина метара даље живи нови, лепи, садашњи Севастопољ. Хиљаде младих људи, лепих, насмејаних, отворених, радосних.

Два Севастопоља, један крај другог. Нераскидиво увезани.

Овде нема места за меланхолију. Овде се сва чула изоштре, овде емоције долазе са невероватном снагем, раде 24 сата дневно. Овде можете певати, плакати, радовати се, смејати, сатима гледати у пучину Црног мора, једино не можете бити меланхолични и равнодушни.

Једино, не знам још како ћу се одвојити од Севастопоља. Покушаћу да га целог понесем са собом. Баћушка ми је обећао да ће се сваког дана молити за мене, нарочито када посрнем а то ми се тако често дешава.