„ИСКРА“ НА КРИМУ (2): А горе, негде у брдима, дежурају пукови С-400 и изнад лете „сухоји“

18.08.2018.

Фото: З. Шапоњић

У Севастопољу, у зору, сине сунце од истока. Плану небеса, окупају се црвеном бојом. Црно море добије боју крви.
Читаве ноћи изнад славног града јашу Врангелови козаци и не уморе се. Следеће ноћи опет ће. Ноћас сам ишао да их видим, и видео сам их. Одлазе горе ка Азову, Ростову и степама. Као лавина. Док пролазе небом изнад Севастопоља чује се потмула грмљавина. Шта може срце козака ишчупати из козачке земље и шта може Севастопољ ишчупати из срца Руса?
Био сам ноћас на пристаништу у Севастопољу, на месту на коме је стајао генерал Врангел и гледао како његови козаци, његова бела гарда одлази, заувек. И како им туга кида утробе. И како у њима расте нада да ће се једног дана вратити у Русију, да јој врате славу. А судбина их одвела у Србију, да тамо сањају Русију, и да је никад недосањају. И да се никад не врате.

На пристаништу у Севастопољу човек мора да ћути, дуго. И да сагне главу па нека сузе капају по камену. Са колико је суза окупано севастопољско пристаниште? Је ли прошла и једна генерација Руса а да својом крвљу није залила севастопољско пристаниште? И крвљу и сузама. Од како су граду ударени темељи па до данас. И може ли туга, вековима овде сакупљана некако да се разводни, да нестане, као кад ветар горе на Азову растера маглу? Може ли једном заувек да се оперу крв и сузе са камених степеница севастопољског пристаништа?

Фото: З. Шапоњић

У рано августовско јутро у граду, од мора дува ветар. Ваздух је тежак, морски, мирише на Црно море.

Четири године касније, у Севастопољу, на Тргу Нахимова, славног адмирала, још се чују тактови руске химне, исти они који су се чули и марта 2014. године када је Путин у Кремљу потписао указ којим су Крим и Севастопољ опет постали део онога чему припадају, на тргу пустили руску химну, а људи стајали около, махали руских заставама и плакали. Једноставно рекли – „вратили смо Крим“. Не заузели, не освојили, него само „вратили смо Крим“.

Какав је то тренутак славе био. Какво се чудо догодило тог дана и колико је Крим то чекао! Колико су Кримљани чекали тај тренутак? Били изгубили сваку наду. Слушали говор Путина и чекали шта ће речи на крају. Сећају се тога и данас.
-Шта је најважније што смо добили повратком Русији? Мир! Чињеницу да овде није било рата и да га неће бити! Ко сме на Русију – каже ми мој први комшија у Севастопољу, Александар.

Фото: З. Шапоњић

На Криму се мирно спава. Горе, негде по брдима дежурају батерије С-400 а на аеродрому близу Севастопоља су „сухоји“ и „мигови“. Доле у луци на таласима љуљају се бродови Црноморске флоте. Њих тек неколико, остали су далеко на пучини.

– Прво што сам видео када је Крим поново постао део Русије био је руски полицајац. У испегланој, чистој униформи, у изгланцаним чизмама… Каква је то промена била – прича Александар.
У граду су повећане плате и пензије, истина, порасле су и цене, здравствену заштиту добили су и људи који је раније нису имали, више је посла, град је умивенији, граде се путеви… Треба ли становницима Севастопоља више посла? Треба, кажу. Али чудо, иако има неких који тврде супротно, не бледи.

-Ја сам из Донбаса, тамо је моја мајка и тамо је сада рат. Овде живим 15 година, и много се променило од како смо се вратили Русији. Живимо боље, извесније, ствари се полако поправљају. Сад могу да одем на Јалту, на плажу, да се купам, сунчам, некад, за Украјинаца, све је то било приватно – каже Ирина, продавачица сувенира на обали Црног мора.

Фото: З. Шапоњић

Одлично се, каже сећа дана када је Крим поново постао Русија. Оног узбуђења, радости, и страха од рата.

На пристаништу у Севастопољу историја удара маљем у главу. У поноћ из морских таласа, тамо са места на коме су врата луке, иза дубина мора чуо сам како се таласи играју изнад потопљних бродова флоте адмирала Нахимова.

-У Кримском рату када су надомак Севастопоља стигли француски и енглески бродови, неупоредиво јаче флоте, и када је ситуација постала безизлазна адмирал је донео одлуку да бродове своје флоте потопи на улазу у луку и да тако заштити град, блокира луку – прича Марина, старица из Севастопоља.

Фото: З. Шапоњић

На обали града и данас стоји споменик потопљеним, споменик погинулим бродовима а њихове сирене ноћу јече из морских дубина. Ко хоће, може да чује.

Колико историје на једном месту? Тихо треба ходати каменим обалама Севастопоља, Херсонеса Тауријског, када падне ноћ. Нека мирно спавају душе оних који су кости оставили овде на облама Црног мора. Нека сањају.

Тргом Нахимова у јутро поносно пролазе официри Црноморске флоте у својим униформама. На брегу преко вијори велика руска застава. Морнари чисте палубе ратних бродова укотвљених у луци.
-Враћамо понос који смо били изгубили. Полако, из године у годину. Овде су Украјинци уништили све, свесно, од града, путева, индустрије, људи – каже Светлана која ради у продованици у близини.

Фото: З. Шапоњић

Ту близу свети кнез Владимир примио је 988. хришћанство а после крстио Русију, овом земљом је ходао Андреја Првозвани…

-Док је Крим био под Украјином сваки Рус осећао је велику неправду. Нисам био на Криму тридесетак година, овде сам тек сад, кад је враћен Русији и поносан сам због тога, а да сам био раније, не знам како бих се осећао, постиђено, јадно. Случајно је тако испало, али, срећан сам да је то тако – каже мој руски пријатељ Дмитриј.

Године пустошења, неулагања, украјинског уништавања Крима видљиве су овде на сваком кораку. Од путева, уништених фасада, до лошег стања у коме је овдашња привреда.

-Не разумем Украјинце, ако сматрају да је ово њихова земља, да смо ми њихови људи, зашто су нас толико ових година понижавали, искључили нам воду, струју, и сваки дан претили нам казнама – каже Александар, бивши држављанин Украјине.
У Севастопољу воле Толстоја. Подсећају на ону његову чувену реченицу да „немогуће је када чујете реч Севастопољ, да крв одмах не струји брже вашим венама, ако сте Рус“. Велики писац био је на Севастопољу 1854. године, учествовао у одбрани града, као 26-годишњи поручник написао „Севастопољске приче“.

Улицама града, отуда од Симферопоља, у глуво доба ноћи пролазе пукови генерала Врангела. Козаци опасани сабљама за узде воде бојне коње. Ноћну тишину пара само звекет сабљи и удари потковица о камену калдрму.

Како у глуво доба ноћи, док се под прозором одмарају Козаци уморни од марша и док фркћу њихови коњи, да заспим у Севастопољу?