Зоран Шапоњић

„ИСКРА“ НА ДАЛЕКОМ СЕВЕРУ РУСИЈЕ(1) : Возом од Москве до Архангелска…

22.01.2019.

Фото: З. Шапоњић

Негде на средини шестог или седмог сата вожње возом од Москве према Архангелску, у сред пустоши између Јарославља и Вологде, док је напољу беснела мећава, на вратима купеа појавила се домаћица воза и уљудно нам понудила – мороженое (сладолед)!. Тек благим изразом лица показала је незадовољство када сам покушао да јој пренесем своје осећање да ће ми се на леденом ветру, на спољашњих минус десет или петнаест степени, душа смрзнути и без – сладоледа!

У сред беле пустиње, воз је ковитлао облаке сувог снега, около све је било смрзнуто и бело, дувао је и ледени северац и терао таласе мећаве преко поља са леве стране, Руси у купеу поред уживали су у сладоледу као да пију врући чај, и читав доживљај у брзом возу на линији Москва – Архангелск био је посебан – руски.

У десет ујутру, на Јарославској железничкој станици у Москви, баш кад је воз за Архангелск требало да крене, почео је да пада снег. На перону и није било нешто много света, више људи укрцало се у вагоне који иду до Јарославља до ког се путује четири сата и до Вологде која је на деветом сату вожње. Били су пуни и плацкартни вагони, односно спаваћа кола у којима су места јефтинија, али зато између кревета нема паравана него је читав вагон једна велика спаваоница, заједница у којој је свако свакоме пријатељ и друг, барем до краја путовања, до Архангелска у који се стиже после 19, 20 или 25 сати вожње.

Фото: З. Шапоњић

У купеу у коме су два кревета, мој пријатељ и сапутник са руских путовања Дмитриј Карабчуков однекуд се сетио песника Игора Северјанина па је изненада почео да рецитује „Как ти там без нас Калемегдан?“, јер је Северјанин део живота провео у Београду, и певао о српској престоници, и воз је лагано кренуо према Архангелску… На  излазу из Москве поред Улице Јенисејске, па даље и даље…

У прозору купео стајала је Русија, она права: Хладна и завејана, неумољива и посебна.

Првих пар сати воз ка Архангелску иде кроз брезове шумарке и између оморика чије су гране затрпане снегом и које су се повремено стресале под налетима ветра, а снег сипао са њих и заклањао поглед дубље у шуму. Повремено, крај пруге нацртало би се и понеко село, кровови кућа под дебелим покривачем и исто тако брзо би нестало за хоризонтом у свеопштем белилу.

Возови из Москве према Архангелску и из Архагелска за Москву иду свакодневно, по два  пута, и на минус десет или двадесет степени, свеједно, као и на минус тридесет или четрдесет. Карта кошта од двадестак евра у плацкартним вагонима до 90 у купеима са по два кревета. Првих пар стотина километара возови из Москве иду чувеном транссибирском пругом, а пре Јарославља, трансибирска се одваја десно, њоме је до Владивостока мало мање од 9.000 километара, лево је пруга за Архангелск и до њега тада остане једва 900 километара. Бројано данима, до Владивостока је још седам дана и седам ноћију непрекидне вожње, до Архангелска мање од једног дана…

Фото: З. Шапоњић

У вагону број 11 који је негде на средини композиције, и у коме су купеи са по два кревета, читавог поподнева док воз уједначено клопара, углавном је досадно, људи ћуте свако у свом купеу, пар вагода даље, тамо где је читав вагон претворен у спаваоницу и причаоницу атмосфера је опуштенија, једноставнија, време се прекраћује причама о свему и свачему, најчешће са људима, са којима ће новоуспостављено познанство трајати тек до краја пута. Нема ту неке разуздане забаве, много вотке, више је жамора и полугласног разговора као да сви једни другима поверавају неке велике тајне.

Око Сергејевог посада, стотињак километара од Москве, небо се изнанада разведри, појави се сунце, а Дмитриј се искрено обрадује и зачуди, откуд сунце изнад Русије у сред јануара, кад се овде обично, у ово доба године, не појављује данима и недељама.

Не потраје та навала светла у вагон дуго, скоро у трену све се преокрене, дуне ветар, навуку се облаци и почне да пада снег а воз и даље иде, и иде, и иде, и иде…

У Јарослављу је поподне минус десет степени, воз овде стоји пола сата, на перону под ногама шкрипи угажени снег, некако у исто време почне и да пада ноћ, лагано и неосетно. Људи изађу на кратко из воза, да протегну ноге, да купе неку потрепштину у продавницама около. Мало даље, у граду Данилову који је поред пруге, је такође минус десет, а неки Рус изађе из прегрејаног вагона и само у шорцу крене до центра града који је иза првих станичних зграда…И нико на њега и не обраћа пажњу, као да није у сред зиме у шорцу, него га гледају као да је обучен по пропису и како дебели минус захтева.

Испред Вологде која је негде на пола пута, 500 километара од Москве и 600 и мало више километара до Архангелска у вагоне се увуче мрак. Нестане и предела около, а само они који овуда путују чешће и по дану знају да су около шуме и шуме и тако стотинама километара. Кад Вологда остане иза, нема около светала, само мрак и мрак, црн и непрозиран, а ако се после десет или двадесет километара негде и појави неко светло оно је више као светионик и никоме тада у вагонима није јасно да ли у мраку светли из неке усамљене куће, или је неки објекат Руских железница, или је неки заостало ловац наложио ватру, или се ради о чистом привиђењу.

Фото: З. Шапоњић

Касније, један по један, крај пруге почну да се нижу градићи, мали или нешто већи, има и светала, и остане чуђење откуда у недођији, скоро хиљаду километара од Москве, толико тих малих градова и сеоца.

У купеу, док гледамо у мрак, Дмитриј ми прича о Ивану Грозном. Цар је много волео Вологду која је име добила по бескрајним шумама око града које су у прастара времена звали „волок“, често је долазио у Вологду, на опоравак, пошто би га у Москви савладали изливи беса и јарости. Чак је једном био намерио и да престоницу пренесе из Москве у  Вологду, али је касније одустао.

Дубока ноћ у вагоне донесе још већу тишину, и опет само се точкови воза окрећу и окрећу, и понекад трачак светла из вагона испред кроз прозор падне на снег који крај пруге сија као да је просут шећер, и одужи се путовање, и јутро, када би воз требало да стигне у Архангелск учини се далеко и недостижно…

У сред тескобе која обузме путнике, у вагон ресторану који је одмах поред вагона број 11, домаћица Вера која послужује госте због нечег се засмеје, гласно, можда и прегласно, и тај звук уз клопарање точкова дуго се после још чује кроз ноћ.

Фото: З. Шапоњић

Вера је жена морнара, живи у Архангелску, у том је граду и рођена, воли свој град иако је он на самом крају света и иако даље нема више ничега, тек Бело море, његов лед и његови таласи. Лепа су, каже, лета у Архангелску која су кратка и жарка, лепи су и јесењи дани, можда и најлепши, а лепа је, каже и зима… Јесте да ноћ рано пада, да дневно светло траје једва пар сати, али, ко још има времена да тугује за сунцем и светлом, када радости и зимских дешавања ионако има не претек, од седељки, забава, плесова, позоришта, концерата…

У брзом возу од Москве ка Архангелску, после десетак сати вожње, када у прозору остане само мрак, лако се изгуби и осећај за време и осећај за простор.

Чињеница да је свуда около само мрак, ускрати и питање и одговор има ли краја тој пустоши, леду и снегу, и куда више воз иде, и где ће се, и хоће ли се уопште зауставити. Страшни мрак, још страшнија пустош која се не види али која се усели у мисли, са сваким километром донесе све више неспокоја, па оно што је очигледно, а то је да ће ујутру сванути, да ће се разданити, да ће воз стићи на своје одредиште, буде доведено у питање и лако потпадне под сумњу.

Иза поноћи воз прође кроз место Плесецк, познато по томе што је у њему чувени космодром, у то доба ноћи у овом градићу је минус 27 степени, до Архангелска остане још четири – пет сати вожње, једноличним пределом у коме се под јаком месечином око пруге виде тек хиљаде и хиљаде белих смрчевих стабала како ћуте на страховитом мразу.

Фото: З. Шапоњић

У глуво доба ноћи, док воз не стаје а шуми около нема краја, по глави, од умора, почну да се врзмају свакакве мисли. Осећај изгубљености, све веће удаљености од куће постане преовлађујући, у читавом вагону људи се повуку у купее  из којих се не чује ни најмањи шум, као да се сви нечега боје, а мрак који вири из шуме около постане још страшнији.

Долазак у Архангелск, у шест ујутру, док је у читавом граду на обали Северне Двине мрак, стигне као дуго чекано олакшање. Перон је покривен снегом који на мразу од минус 30-так или минус 25 степени шкрипи, људи почну журно да излазе из вагона и нестају у уличицама града, из мрака се појаве таксисти у лову на муштерије и све поново постане обичан, руски дожваљај.