Зоран Шапоњић

„ИСКРА“ НА ДАЛЕКОМ СЕВЕРУ РУСИЈЕ“: У тајном граду у коме Руси праве нуклеарне подморнице

25.01.2019.

Фото: З. Шапоњић

Истини за вољу, морам признати да сам и сам другачије замишљао Северодвинск. „Тајни руски град“, „затворени руски град“, „забрањени град на крајњем северу Русије“, руски далеки север, обала Белог мора, све је упућивало на недођију у којој Руси у униформама у граду окруженом жицом праве нуклеарне подморнице, најмоћније у свету. Није много обећавала ни чињеница да сам уз остала документа морао да обезбедим и посебну дозволу руских безбедносних служби за посету Северодвинску, јер, странци у тај град и даље могу само са – посебном дозволом.

Прво што ме јутрос изненадило, кад сам из Архангелска у Северодвинск кренуо комбијем, била је чињеница да је пут од једног до другог града широк и нов, понегде осветљен, дакле ништа од тајности, и да на улазу у град није било контролног пункта, него су у једном и другом правцу шпартали углавном џипови, познатијих марки, прилично скупи.

Истина такође, у граду је, када смо прошли таблу на којој је писало Северодвинск, била магла, падао је и снег повремено, видљивост није била већа од пар стотина метара, уз то у пола девет ујутру још је био мрак. Није се много видело около, али је моју пажњу најпре привукла велика светлећа реклама на којој је писало „Киа моторс сервис“. На главном градском булевару већ у то време била је гужва, део јутарњег шпица, на све стране углавном скупа, добра возила, а на следећој раскрсници уз друге рекламе стајало је и обавештење да је на 1,2 километра, или на некој сличној раздаљини – „Мек Доналдс“… Видео сам успут и пар тржних центара, а једино што је подсећало на далеки север била је мећава која се није смиривала, арктичка хладноћа када сам изашао из аутобуса…

Успут, иако са уредном дозволом руских власти за посету Северодвинску, бринула ме је најава да ћу по доласку у град морати на краћу проверу код неког официра за безбедност, па сам се још током ноћи почео пропитивати да ми безбедњаци не пронађу какву зачкољицу па да ме не пусте у Северодвинск. Уз то, надао сам се и да ће мој захтев да посетим погоне „Севмаша“, чувеног предузећа које једино у Русији прави нуклеарне подморнице, а за који сам обавештен да је одбијен, бити поново размотрен и да ћу добити дозволу да видим како се то праве подморнице на атомски погон које носе по 16-так нуклеарних ракета са по десетак глаа.

Она најављена провера официра за безбедност, завршила се тако што ми је испред управне зграде „Севмаша“, где сам се појавио по договору, пасош на пар минута погледао млађи, висок човек, уљудно ме поздравио и отишао. Истовремено, две љупке девојке из прес службе и службе протокола „Севмаша“ пожелеле су ми добродошлицу, обавестиле ме да је мој боравак у Северодвинску испланиран до краја, разговараћу са севетником генералног директора „Севмаша“, даљем са човеком који је учестовао у изградњи 16 нуклеарних подморница, али, да нећу видети како се оне праве.

После, читавог дана, надао сам се да су се њих две шалиле, и да ће у једном тренутку, ипак рећи – изволите у „Севмаш“!

Фото: З. Шапоњић

Кад се разданило, видео сам да је Северодвинск простором огроман град, пун широких булевара, великих стамбених блокова, пространих тргова, саобраћајна гужва углавном није јењавала, на улици је, обзиром на поларну хладноћу било доста људи, деца су пролазила у школу или се враћала, једино, нигде нисам видео ни једног јединог полицајца, или неку патролу, контролни пункт за проверу грађана… Чак сам се на више места у граду фотографисао, фотографисао сам и градске улице и тргове и нико ме није питао зашто то радим…

Тек кад сам се сметио у хотел „Волна“ у центру Северодвинска, сазнао сам да је ту спавао и Сергеј Коваљов, чувени конструктор руских нуклеарних подморица, поред осталог „Дмитрија Донског“ који је највећа подморница у историји света, и да је у хотелу и спомен соба легендарног инжињера који је и у хотелу  пројектовао, цртао делове подморница.

Северодвинск стар је само 80 година, а пут до њега тридестак година је млађи. Када је 1936. овде дошла група стручњака да по најређењу Стаљина на обали Белог мора изгради завод за прављење бродова, преко околних мочвара није се могло прећи ни пешице, бродови су били најсигурнији транспорт, а о путу нико није још ни разбишљао. Уосталом, шта ће пут до тајног града.

Град је на сред мочваре подигнут за две године, а градитељи су решење како да огромне, тешке хале поставе на такав терен, пронашли у оближњем Николо – Карељском манастиру, јер, ако може на мочвари да стоји велика црква, може по истом принципу и хала за прављене бродова. Решење је било да се зграде завода, као и црква, поставе на шипове, и то од посебне врсте дрвета, од лиственице. То је врста сибирског бора.

У том манастиру, градитељи су у суровим условима, живећи у слабим баракама, нашли и уточиште, јер је то била једина зграда од камена, иако су углавном били комсомолци и комунисти, или су на радове доведени принудно. „Севмаш“ се манастиру одужио пре неколико година када је манастир потпуно обновљен, и у њему се сада одржавају литургије. У „Севмашу“ су направљени крст и куполе за храм. Манастир је сада  у сред круга „Севмаша“, окружен са свих страна погонима за производњу нуклеарних подморница.

-К сажаљениу, нећете моћи да видите манастир јер је унутар „Севмаша“ – рекле су ми девојке из протокола великог предузећа а ја сам се читавог дана надао да ће се ипак предомислити.

Фото: З. Шапоњић

Музеј, назаобилазна тачка када обилазите било који руски град, у Северодвинску је смештен у згради у којој је било породилиште, у тој згради рођена је бар трећина становника северног града, а на салама у којима су сада експонати, понекад, једном годишње, на празнике сећања, ставе ознаке као кад су у згради на свет долазили будући градитељи нуклеарки.

Једна од локација на којој су нађени докази да су први људи овде живели одмах после леденог доба зове се „Металист“, али не због тога што су ту нађени предмети из истог доба, него, што је близу те локације један од погона „Севмаша“. Ту је и податак да је град стар поменутих 80 година а да настарија зграда у њему броји 600 година, а ради се  о згради Николо – Карељског манастира. Ма шта радили, у Русији увек налетите на неку загонетку.

У близини града је и старо село, са веома старом архитектуром севера Русије, било би занимљиво видети га, али, у близини тог села је ракетни полигон, па се ни тамо не може без посебне дозволе, речено ми је. Без дозволе тамо не могу ни мештани, а камоли новинар из Србије.

Један од главних експоната музеја, објаснила ми је научни саветник Љубов Карпова јесте макета камиона – чистача снега, због тога што је годинама управо тај камион био параван за производњу – атомских подморница. У Северодвинску сетили су се да направе малу фабрику камиона, чистача снега, те чистаче показивали су свуда по Совјетском савезу уз причу да су они главни производ „Севмаша“, а иза тог паравана у луци на обали Белог мора правили су подморнице!

А податак је импозантан, од 50-их година прошлог века, после наређења Стаљина, до данас, у Северодвинску направљене су 132 атомске подморнице.

У музеју је и велика, највећа у Европи, седам – осам метара дуга макета подморнице друге генерације из пројекта 667А, грађена 60-их година, која је носила 16 нуклеарних глава. Кад су наручили макету у једном предузећу Санкт Петербуруг, они који су имали задатак да је направе нашли су се у чуду, уз наруџбу нису добили никакве папире, нацрте, планове, па су макету морали да праве по другој доступној – литератури.

-За време 50-их, сви су хтели на север, у Севмаш зато што је тамо било хране, биле плате… Седамдесетих, за време златних година свака нова подморница значила је и пет – шест нових зграда у Северодвинску, нову болницу, школу, вртић. И сад је добро, младићи више не одлазе одавде – прича ми Љубов Карпова.

Фото: З. Шапоњић

Музеј има и собу у којој је могуће чути звукове са сонара, различите, и оне који су природни шум мора, и оне које праве друге подморнице, различити бродови, хеликоптери. У рукама сам могао да држим и два комада титанијума спојена варом, од ког су прављене неке подморнице, касније сам на симулатору лансирао „булаву“ са „Дмитрија Донског“ и она је „отишла“ ка циљу на Камчатки,  урадио сам и тест распознавања звукова преко сонарана, који је показао да бих могао да радим као оператор на сонару на подморници….

Како ми из протокола „Севмаша“ ни поподне нису ништа јавили, остала ми је ноћ у Северодвинску, пуна снега и хладноће да чекам хоће ли ми сутра ипак стићи дозвола да одем и видим како се у Северодвинску праве атомске подморнице, кажу, најбоље на свету. Међу њима „јасени“ и „бореји“ пред којима дрхти Америка…