Зоран Шапоњић

„ИСКРА“ НА ДАЛЕКОМ СЕВЕРУ РУСИЈЕ (2): Сенке и светла Архангелска…

Фото: З. Шапоњић

Иако је јануарско вече у Архангелску било ведро и веома хладно, и мирисало је да ће и ноћ бити таква, већ око десет увече на град се спустила права поларна мећава и над великом луком је читаве ноћи вејао снег. До зоре, нападало га је још двадесетак сантиметара а температура је сво то време остала далеко испод двадесет степени у минусу. Зачудо, није било ветра, па је целе ноћи над градом владала тишина коју је само повремено реметило клопарање возова са северне пруге која је близу хотела.

Град од 400.000 људи већ у шест ујутру, на равно 30 испод нуле, био је спреман за нови дан, улице и аутобуске станице биле су пуне људи, ђака, студената, који су жирили свако својим послом, њихове широке капе и рамена на јакнама биле су пуне снега, улице су већ биле рашчишћене а само је у неким споредним пролазима  и сокацима снега било па скоро преко колена.

У то време у Архангелску још је увелико ноћ која је почела око четири поподне претходног дана, разданиће се тек за три или четири сата, али ни то, као ни чињеница да је са зором температура пала за још неколико степени, не утиче овде превише на живот. Ни људи чак нису превише топло обучени, нема неких огромних, поларних јакни са великим капуљачама, на улици у ово доба дана деси се па наиђе и понека Арханеглскагородка у мини сукњи или хаљине преко које је сасвим танка зимска јакна, чизме испод колена, само танке свилене чарапе и прамен плаве косе који вири испод капуљаче и на који пада снег. Лепота ни овде нема цену.

Фото: З. Шапоњић

Њихове очи су плаве, оне су и у ово доба дана и увек лепе, то је посебна, северна лепота, радознало ће вас погледати, укрстити поглед са вама, понекад се и љупко осмехнути и продужити својим путем.

Ни очигледан долазак новог дана неће смирити мећаву, снег настави да пада читавог јутра, тишину овде не покваре ни звуци јутарње вреве, а већ у осам или девет ујутру, на улици појавиће се мајке које у колицима возе бебе, или главним градским шеталиштем затрпаним снегом воде своју дечицу у јутарњу шетњу.

Уопште, људи су Архангелску су зачуђујеће питоми. Нема у њима ни мрве суровости предела који их окружују. Свако од њих радо ће попричати са странцем, застати, упустити се у дужи разговор, исказати намеру да вам помогну.

Продавачица у једном од ресторана који раде од седам ујутру и у који ће мештани свратити по навици, а само гости ненавикнути на поларни мраз утрчати унутра да се угреју, у последњи час пре него што се на улици заледе, или им се барем учини да ће се то десити, одушевљено ускликне када чује да је један од њених првих гостију овог јутра из Србије…

-Па, ја сам тамо била као студенткиња… В Белграде… Там бил очењ прекрасна… Как там људи прекрасније…

Фото: З. Шапоњић

-Ви се сећате тако много детаља – прекинуо сам је јер је било очигледно да је у Србију као студенткиња путовала доста давно.

– А како се не бих сећала кад су тамо људи тако гостопримљиви и тако добри…

После нам је домаћица ресторана донела још кафе и чаја, па колаче гратис, па је још причала са нама и љупко се смејала  и било је очигледно да ју је наш долазак вратио у неке дивне дане њене младости.

У Архангелску, у зору, људи имају неке ритуале који би на неким другим местима у свету били, најблаже речено, чудни… Воле, рецимо, да ходају залеђеном Северном Двином која је одмах преко улице, и поред града је, на 40-так километара од ушћа у Бело море, односно у Северни ледени океан, широка, ваљда, најмање километар. Иако лед, како су ми објаснили и није тако дебео, ради се о два или три педља, а често се виде и пукотине које ноћу покрије снег, људи по залеђеном језеру, које осветљавају светла са улица, и на коме је што је ближе средина све већи мрак, трче, пуштају своје хаскије да се играју, шетају без журбе, иако је сурово хладно.

Архангелск је у ствари крај света и то овде није празна прича. До Москве је 1.226 километара, до Санкт Петербурга мало мање, до поларног круга је тек 222 километра, а из града на север се може, рећи ће вам то понеко у шали, само на два начина – пешке или не ледоломцу. Истина, један огроман ледоломац био је јутрос на доку градског пристаништа, али, није показивао намеру да некуд крене.

Шетња улицама Архангелска у зору, а зора је овде и у осам и у девет ујутру брзо ће вас уверити да је Русија свуда само Русија. Снег, мраз, људи који гребу лед са стакала и вире из малих аутобуса, маршрутки које шпартају на све стране по граду, а руски домаћини после чаја прво вас воде у музеј. Регионални музеј је на два спрата, у великој старој, аутентичној згради на градском пристаништу. У њему је и дрвени крст висок три метра који је својим рукама истесао управо Петар Велики и поставио га на обалу, близу града, када су он и његова посада, чудом, пре ће бити вољом божјом, спашени за време неке олује док су пловили Белим морем. То се десило 1694. године, а у музеју су иконе, други црквени предмети који говоре колико је православље овде старо и дубоко укорењено. Ту су и макете бродова, чамаца, каквим се Двином и Белим морем пловило пре 300 или 400 година када је град, баш овде на обали Двине основао Иван Грозни да идејом да из Архангелска, града направљеног крај Михаилоархангелског манастира, влада севером огромне земље, брани се од Швеђана и отвори трговачке путеве на Запад. Део изложбе посвећен је Другом светском рату, када је град месецима бомбардован од стране Немачке и када је његова лука уз ону у Мурманску, играла важну улогу у снабдевању Совјетског Савеза ратним материјалом. За време Октобарске револуције овде су били Енглези и Американци, из Архангелска у последњи час је 1919. евакуисана бродовима и једна српска чета…

Фото: З. Шапоњић

У осам ујутру, из кућа, зграда, из високих димњака градских топлана извијају се огромни облаци белог дима. Грејање овде, на максимуму ваљда, ради и дању и ноћу, унутра, свуда је топло и претопло, када се касније мећава смири и појави који комад плавог неба, прво што се угледа јесте да су градске власти отвориле прелаз из једног дела града у други преко леда Северне Двине, па људи, деца, студенти, на посао или у школу, на факултет, прелазе преко леда док испод Северна Двина, брзином од пар километара на сат тече ка океану. Тај прелаз је широка пртина, њеном ивицом постављена је и јавна расвета, испред је табла на којој пише да је прелаз „отворен“, мало даље, ка средини језера стоји на леду и по који шатору испод ког рибари отворе рупу у леду и пецају по читав дан.

Шетња улицама Архангелска за придошлице ненавикнуте на поларну хладноћу траје кратко. Двадесетак минута па сте просто принуђени да спас потражите у неком ресторану или тржном центру, у загрејаном простору, поново на улицу и мраз, и све тако… На главном шеталишту су дрвене куће севера Русије грађене пре стотину или више године, крај њих су бетонске вишеспратнице, главни трг је огроман, по ободу су зграде локалне администрације, пристаништа, Медицинског факултета… Близу центра је и градско позориште, на обали Двине је незавршен велики катедрални храм, даље ка шеталишту је луктарско позориште, па Државни поларни универзитет, па Музеј савремене уметности…

И, на сваком кораку „салони лепоте“, јер жене овде много држе до изгледа и своје лепоте.

Касније, кад се раздани, и кад стане мећава, кратак је јануарски дан у Архангелску. Сунце само што се појави на хоризонту, а подне је близу, два три пута заигра на југу и већ нестане у побережју Северне Двине. Људи не стигну ни да га добро погледају.

Ненавикнутом на ове географске просторе некако мучно изгледа рађање сунца на далеком северу. То је дуга јутарња борба светла и мрака у којој се до последњег тренутка не зна ко ће победити, а још је мучнији залазак када сунце за час нестане иза брегова, угаси се као свећа, а од севера покуља помрчина. У свему томе, једини светли час је онај око поднева кад се сунце устабили на југу, тек педаљ изнад тајге и кад сине лед на Северној Двини и учини се да нема светлијег града од Архангелска  и да просто љубав анђела изнад њега светли.

Тај кратак тренутак светла између јутарњег и вечерњег мрака  Архангелск, учини се то ненавикнутом придошлици са југа, чека  сву ноћ. Кад га дочека, људи изађу на улицу, и на обалу Северне Двине, многи оду и на лед на реку, гледају ка сунцу, напуне се шеталишта, и учини се да ће одласком сунца нестати и живот у граду, да ће све стати до сутрашњег дана и новог очекивања да се сунце врати.

Вара тај први утисак који придошлица стекне у Архангелску. Тај период, када се разведри и када пар сати око поднева угреје сунце, када проради вулкан светла изнад града, за становнике северног града сасвим је обичан, и нема у њему никакве драме. Тренутак као и сваки други и ретко ко на њега, сем гостију ненавикнутих на дуги и предуги зимски мрак, обраћа пажњу.

-Једноставно, ми овде живимо и зими кад сунца скоро и да нема као и лети кад оно греје по читав дан. Дуги зимски дани, недостатак дневног светла, овде не доноси тугу као што би се могло очекивати… Ма, немамо ми овде времена за тугу, укључимо светла на све стране и радујемо се. А, зашто и не када је у граду толико забава, представа, конерата, комшијских седељки, вечера у ресторанима. Кад је човеку весело срце онда нема везе је ли напољу мрак или је дан – објашњава филозофију севера Вера, домаћица воза коју смо упознали још док смо из Москве путовали ка Архангелску.

Недостатак дневног светла овде не доноси са собом учмалост и доконост, напротив… У Архангелску живи се неким посебним ритмом, вероватно давно утаначеним, оним који се наслеђује од родитеља, и који се не мења.

Фото: З. Шапоњић

Закључак јесте неочекиван али, Архангелск је град светла. И лети, када наступе беле ноћи и када су у „најмрачнијем“ делу дана напољу може читати књига, и зими, када је светла сасвим мало.

У сред зиме, када је сунца тако мало, овде човек већ после пар дана дође до чудног закључка – и светла и ноћне сенке Архангелска су права симфонија, они су, уствари, главна одлика и по њима се град препознаје. Они су његова  лепота и тајна.

Ујутру док се сунце порађа, та светла су мистична, неодгонетнута, у њима има тајновитости севера, она су тада недоречена, као да желе да испричају неку бајку, а ту бајку, опет, ретко ко разуме. Кад сунце зађе, светла на небу изнад Архангелска претворе се у сенке које боле, али само придошлице и оне који овај град и његову филозофију не схвате одмах,  те сенке онима који нису навикли да је до јутра 20 или више сати, донесу неки јад на душу, неко посебно стање и узнемиреност када човек као у бунилу не зна куд би кренуо само да са себе збаци ту тежину која му се накотрља на срце.

У јесен светла Архангелска су златна, причали су ми мештани. Небо је плаво јасике су жуте, црвене или наранџасте. Плава је тада и Двина поред града, заласци сунца су незаборавни, и град се, зашто не, радује, живи, смеје, без обзира на чињеницу да зима, дуга и хладна долази.

Чак и за најдужих зимских мећава, и највеће помрчине Архангелск није без светала. Тада у свакој улици, на сваком брегу, крај Двине, ка северу и југу сијају брезе окићене ињем. Њихово светло је божији дар, оно је лепше од најлепшег поларног светла, оно се не гаси ни ноћу ни дању, оно је дар анђела и арханђела и нигде брезе не светле тако као у Архангелску. Оно је јасно и чисто, невино и прозрачно и ако је по ичему Архангелск град анђела и арханђела,  онда  је по том светлу и по том чаробном ињу и по чаробним брезама.

Зоран Шапоњић

2 коментара

  1. AnelG каже:

    Čitam i kao da sam tamo. Zavidim ti, brate.

  2. Зоран Матијевић каже:

    Лепоту Русије може исконски доживети и описати само човек који је искрено воли. Зоки воли Русију и то из сваке његове речи зрачи и преноси на читаоца. Завидим ти Зоки на срећи да можеш да уживаш и пишеш о лепотама Русије.

Оставите одговор на AnelG Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.