Валентина Проскурина Каретњикова била је најлепша девојка у крају.
И сад је лепа, а у Русији краја нема: близу је све што није даље од хиљаду километара.
Валентина је иконописац без икона.
Урадила их на стотине и сад има само једну.
Њен муж Костја гледа у њу као у Бога, а Валентина сија лепше од ћилибара.
Седморо деце родила.
Прича ми о оцу Јовану Крестјанкину, монаху који је за живота био светац.
Код њега је Путин долазио.
Шетали око манастира и причали, Костја их гледао издалека.
-Влади – мир Влади – мирович, Бог је одредио да буде владика света! – говори Костја.
Прилази Валентинино седмо дете, малена Ирочка.
Љуби мајку и оца, и трчи према цркви.
Гледам према Литванији, погледом прелазим границу, иста су поља, исте шуме, али ништа није исто.
Они имају више америчких него својих застава.
И пуно осматрачница окренутих према Русији, да боље виде оно што их боли.
Крећемо према Кицкову.
Печори остаје за нама, и мирис ванаталина, ликера који смо пили чекајући пиво.
Пре ћу побећи од себе него од Раше Дангубића.
Мој херцеговачки брат брине о брату.
-Треба ли ти нешто? – пита, не знајући да причам баш о њему Витји Перепечу, који на кров своје мале куће поставља заставу општине Сурчин.
За све је, наравно, крив Вадим Степанцов, руска звезда, коме је Стеван Шуша, председник сурчинске општине, поклонио ту заставу, а она, ето, стигла на крај Русије.
Дошла у руке човека који воли Србе и Србију, и она сад виори наспрам Кицковског и Шишковског језера, у малој Озерској улици.
Раша Дангубић се крсти преко телефона, урличе од среће, та добра душа и непрскани Србенда, виче:- поздрави мајку Русију, волим је исто као моју Херцеговину!
У част подизања сурчинске заставе, Митја приноси домаћи коњак.
Тања, Олга и Маша ређају ђаконије.
Госте брата из далека, угађају ми као барону, и траже да им причам о Србији.
Једна плата, двоје деце и жена незапослена, али срећни, насмејани и имају највише онога што се не може купити.
Витјина жена понекад оде на језеро, у риболов, а он кад се врати из треће смене поправља аута, зида и теше, иде у печурке и не скида осмех са лица.
На врху брда је часовнаја Георгија Победоносца, направљена на месту старе цркве.
Витја је поред ње подигао велики дрвени крст.
У низини се налази дивља крушка.
Гране су јој биле суве, стабло напукло.
-Нешто се догодило кад смо поставили крст. Опет је пролистала, после толико година! – каже Витја.