ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Записи са Волге (4) – Ексклузивно за ИСКРУ
Владимир Џанибеков је космонаут.
Прво се презивао Крисин, и тек кад је узео женино презиме одлетео је у космос, одакле је донео депресију и пуно научних открића.
Дружи се са Митјом, некад ћуте сатима, после причају о бојама и комунизму, и ретко заједно одлазе у шетњу.
Владимир је двоструки народни херој.
Затиче нас поред језера, првог на које смо наишли из Бороваје.
Гледамо даброве, зубима пресекли дрво које не могу да подигнем, а он пита:-где сте?
Објашњава му Митја рукама, виче у телефон и показује на боршћевик, биљку коју су Американци поклонили Русима за време Хрушчова.
Има је у пољима, поред пута, око кућа, расте свуда где не треба.
Листови јој отровни, а амерички стручњаци је представили као најмлечнију стабљику.
Опет, Џанибеков!
-Добро је кад му се прича, смеје се Митја!
Стижемо у Максимово.
У близини су источници са лековитом водом.
-Добра је за вид и желудац! – говори Сергеј, улази у хладну воду, плива и смеје се, док зимску јакну закопчавам, у сред лета, тужан што сам дошао без рукавица.
Спуштамо се ка Старици и окрећемо ка Бернову.
Твер је на стотињак километара.
Пролазимо старим трговачким путем којим је кнез Андреј Старицки водио војску на Новгород.
Берново мало, улице пусте а столетна стабла као црквени звоници.
Пре него што је постало посед Вулфових, припадало је Калитинину.
Дрвене куће, жуте и плаве, ушушкане, са прозорима од резбарије, десетак таквих проглашено је споменицима архитектуре, подсећају на оне питоме забрађене бабушке, које су за туђу децу увек имале више разумевања.
На крову цркве Успења Пресвете Богородице из седамнаестог века нема птица.
Има ветра.
Крст се нагиње ка сунцу.
Митја прича да је Берново нераскидиво повезано са Пушкином.
Овде је имао пуно пријатеља, у јесењим месецима долазио код њих, писао и одмарао се од градске вреве и сујете.
У Бернову су настали “Анчар“, “Зимско јутро“, делови “Оњегина“.
На имању деде Ивана Петровича Вулфа расла је и Ана Петровна Керн, тада Аночка Полторацкаја, којој су посвећени чувени стихови – ја помњу чудное мгновение…!
Руска дворјанка, која је у песниковом животу одиграла значајну улогу.
-Вавилонска блудница, Ана Петровна! – тако је Пушкин говорио о њој.
Последњи владалац имања у Бернову био је Николај Михаилович Вулф, у чијој кући је 1935 отворена школа, а у време црвеног Октобра била је комуна.
Вулф и Пушкин су се прво сретали у Михаиловском, давао му је песник да први прочита “Бориса Годунова“, а кад је намеравао да побегне преко границе 1925, рекао је – рећи ћу да сам слуга Вулфових!
Ана Николаевна Вулф, кћерка Осипове из првог брака, била је заљубљена у Пушкина.
Писала му је нежна писма, у њих задевала ружине латице.
Од песника добила на поклон Бајронов портрет, и он ју је портретисао, и испод цртежа, уместо потписа, ставио број – 235.
То је растојање у километрима од Москве до Малиникова, где је Осипова скривала кћерку од Пушкина.
Ана се није удавала.
Боловала је од Пушкина и умрла у Тригорском 1875, молећи на самрти своју братаницу, баронесу Вревскују, да спали сву њену преписку са песником.
Дом Вулфових је од 1971. – Пушкинов музеј.
Цветна алеја са језером, потоцима, великом шумом и видиковцем.
Валентину Громову, директорку музеја, затичемо у дворишту.
Нерадни је дан, али она ради.
Толико предусретљивости, топлине и гостопримства поседује само словенска душа.
Још кад је чула да сам из Србије, отворила је врата музеја као што пред најближима отвара своје срце.
О Пушкину говори као о старијем брату.
Показује лустере, диван на којем је спавао, његове књиге, рукописе, и писма примљена од бароница.
Окрепљује ме сећање Алексеја Вулфа кад су он и Пушкин у јануару 1929, по повратку из твреске губерније, на станици играли шах, чекајући да се замене коњи који су им вукли кочије.
У балској дворани, напуњеној сунцем и тишином старинског раштимованог клавира, сенка Пушкиновог цилиндра титра по зиду.
И трчи ка прозору, као што је Ана Николаевна Вулф, удата за сиромашног Дмитрија Капетановича, трчала за својим кћеркама – Маријом, Варваром и Аном.
Све три су биле врло талентоване.
Старија је обожавала клавир, средња сликање, а најмлађа виолину.
Лета су проводиле у Бернову, где им је мајка причала приче дворјана Вулфових, који су били Пушкинови рођаци.
Старија Марија никада није напуштала земљу.
Са супругом је живела у Сухуми, где је радила у музичкој школи.
Ана се у Петербургу 1915 срела са студентом Сјунити Оно.
Имала је тридесет година, завршила Конзарваториј, беснео је рат, а она приређивала хуманитарне концерте и новац слала за рањене војнике.
Публика је волела Ану, а Сјунити био одушевљен умећем младе виолинисткиње.
Јапанска влада је наредила својим грађанима да напусте Русију.
Ана и Сјунити су 24 фебруара 1918 отишли у цркву, венчали се и истог дана возом кренули за Јапан.
Убрзо су добили сина, назвали га Шјунтаро, а православно име -Дмитриј, по руском деди.
Кући га звали – Шунја.
Ани у госте долази сестра Варвара, 1922.
Стижу године бола: Шјунтаро умире у четрнестој години, изненада, и распада се брак са Оно.
Ана негује добар однос са мужевљевом фамилијом, посебно са породицом млађег брата Ејсуке Оно, који је оженио девојку из угледне породице и са њом добио кћерку – Јоко Оно, коју су још са три године Ана и Варвара училе да свира клавир и црта, а она их звала – Ана-сан и Варвара-сан!
Тетју Ану, Јоко је обожавала.
После Ленонове смрти схватила је трагику и храброст ове жене.
И не само да је није заборавила, него је пожелела да посети дом где је живела Ана.
-Кад су нам јавили да ће доћи, мислили смо да се шале, али Јоко Оно је дошла у Берново, 2. јула 2007! – прича Валентина Громова.
Гледала је портрете, личне ствари својих тетака, присећала се првих часова цртања.
-Јоко, знаш ли колико у мом врту има бреза? – питала ју је једном Ана.
Јоко није знала.
Ана јој је рекла тачан број, места где се налазе и како изгледају.
Тек кад је отишла у Америку, Јоко Оно је разумела колико је Ана патила за Русијом.
