ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Вуковарски метак
Гледао си на телевизији како свиња прилази погинулом ослободиоцу,
И одгриза му уво.
Тад си ручао, погледао у свињу и наставио да једеш.
Заборављањем и спорим шетњама покушавао си да оздравиш.
Мада ти није било ништа, само те вољена оставила.
Од свега што је однела, најчешће си помињао органе за дисање.
И плишаног медведа.
Чим би се поменуо отац, говорио си:-ја сам сироче по занимању!
Огледало је тих дана напукло у купатилу.
Ваздух и мостови су били пуни избеглица.
Док си се бријао, чинило ти се да имаш пола главе и да немаш лица.
Спавао си у књигама.
Ни једној другарици ниси честитао развод брака.
Генералске кћери су те походиле ноћу.
Увек су журиле, да стигну пре девет.
И прве сазнају стање медаља на фронту.
Ишао си на пијац који није радио.
Да купиш пластични пиштољ и убијеш Америку.
Лажно се представљао птицама.
Скупљао псовке и за спашеног лептира нудио хиљаду пољубаца.
Нечије – добар дан, до твојих ушију путовало је три дана!
И ниси излазио из фармерки, где сам годинама живео у твом малом џепу.
Да си се редовно купао, већ бих био мртав.
Размисли шта ћеш са мном, кад сам ти већ пао пред ноге.
И провери.
Да ли сам једини преживели вуковарски метак!
