ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Владимир Скобцов – Србија је моја душа и моја савест!
Деци у украјинским школама дају компот звани – “крв руских младенаца“ – прича Владимир Скобцов, песник и бард, Орфеј Донбаса, како га зове велика Јуна Петровна, уверена да поседује божји дар и језик тајног знања.
Рођен је у Доњецку, бавио се и боксом, тврди да је први пут умро 1974. од једне нечасне љубави, он, који Гогоља и Булгакова сматра најискренијим пријатељима, увек у белој рубашки, с гитаром, налик Пушкину из времена војне с Турцима, јутрос је слушао суседе како се хвале што су живи:
-Јеси ли видео како ми је метак прошао поред главе?
-Мени је прохујао поред ногу. Ти га не би ни осетио, зато ја имам више разлога да славим!
И прича о животу на првој линији фронта, о крви недужних људи, тврдећи да фашизам није у мајдановским клозетима него у главама, сећа се кад су бранили Дебаљцево, кад су гореле куће, јаукале старице, са зидова падале иконе, кад су им укро-нацисти ракетама копали гробове.
И кад су се вратили у Доњецк, из Запорожја му се јавила једна позната песникиња, која га је упитала: – зашто сте нарушили примирје?
-А ја тад нисам знао ни да л ми је глава на рамену, како смо преживели и одбранили Дебаљцево!
Кијевске власти све чине да нацистичку идеју упакују у демократски целофан.
-Сад нам је теже него кад смо ратовали против Немаца. Нама Немци нису ништа, а ово су наша браћа, суседи…! Они нама нуде други идентитет, баш овде где владају руски језик и руска култура, и то чине кукавички, подло, гађају школе и цркве, и хоће да нас приморају да будемо оно што нисмо.
Бог је језик, говорио је Бродски.
Он је Источник наше снаге, али фашисти то не знају.
Зато је Реч моје оружје.
И чуда је чинио Владимир Скобцов да истину о Донбасу сазна свет, посебно онај демократски, који више брине о здрављу виндзорских пудлица него о деци ове младе Републике, поготово онима којима су гранате однеле руке или ноге.
Направио је велики фестивал – “Бољшој Донбас“!
И долазили су великани руске сцене, од Кобзона до Степанцова, певали су у Доњецку и уметници из Белорусије, Француске, а Скобцов, учесник бројних фестивала ауторске песме, дипломама које је на њима добио – облепио је тоалет, јер му нису допустили да учествује на Грушинском фестивалу, да истакне заставу ДНР, тврдећи – либерално, да је то неполитичка манифестација.
-Ко сам ја без домовине? – упитао је тада себе. И одговорио тако тихо да су га чули само Јуна Петровна Мориц, читав Доњецк, и неки Срби, које у граду од милион ружа, већ зову – херојима!
-Србија је моја душа и моја савест! – говори ми Скобцов, чије књиге и песме знају напамет и људи из руских возова, онај обични свет који своје муке успављује у најјефтинијим плац-купеима, где се никада не може остати гладан, јер ти људи без родољубља не иду ни на пијац.
А кад падне ноћ, и кад запуца, небо, каже, постаје злаћано, па крваво, па модро, и док фијучу тако гранате, он гледа у звезде и све је сигурнији да једну никада неће погодити.
Та звезда се зове – Јуна Петровна Мориц, што у преводу значи – Донбас!
