ГОРАН ЛАЗОВИЋ У ВЕРОНИ: Вино, лавови и једна Парижанка
Лепа је Верона, буди се као девојка која је добила веренички прстен, јутро сунчано, журба протерана са улица, локални кицоши зализали русе косе, а кафа слатка и прескупа.
Има у излозима и птичијих јаја!
И на небу ждралова, скућених на језеру Lago di Garda, има и коњског меса, и туриста који не знају зашто су дошли.
То су махом они који нису читали Шекспира, али хоће да обиђу кућу у којој је живела Јулија.
Гладан неки свет, а чим је гладан онда је и богат, у једној руци држе две пице и гледају у њих док пролазе поред Дантеа.
Овде се лако види ко није одавде, и ово је један од ретких градова где живот није појефтинио!
Осећам се збуњено, као мечкар на пожаревачком вашару.
Испијам spicoapero, аперитив смућкан уз додатке киселе воде, наранџе, леда и маслина, који се служи са чипсом и гледам у старца који заостаје за колоном.
Има штап, смежурано лице и мало више од осамдесет година, и он ће, сходно обичају, за неколико минута ставити руку на Јулијину десну бронзану сису, да би му се остварила љубавна жеља.
Јулија је у смртном часу имала четрнаест година!
Шекспир никада није боравио у Верони, али овдашњи људи су морали од нечега да живе, и увидели да је најбоље да то буде од продаје измишљених, и помало стварних сећања.
Тек сад видим: како је лепо са мном не путовати.
Свако нормалан, отишао би на Piazza delle Erbe, тамо где се налази торањ Lamberti, на трг који је ујутру пијаца, а током дана и увече место променаде,и стао поред скулптуре Мадоне, осмотрио палату Mafei или помиловао лавове Марка Пола.
Одатле сад допире музика,тамо се за осмех добија осмех, а за паре и оно што се не купује.
Мало ко зна да су са тог Зеленог трга, када је Верона бомбардована 1915. године, ватрогасци два дана спирали крв са плочника.
Мени се остаје, јер ми се никуда не иде.
Чекам Етора Солиманиа, гробара, који сигурно неће доћи.
Од кад сам прележао мале богиње, не могу да замислим заљубљеног Енглеза.
Један такав је, кажу, ипак постојао.
Кад га је оставила вољена, Јулији је написао писмо и тражио савет како да реши љубавне јаде.
На писмо му је одговорио гробар , баш тај Еторе Солимани!
Од тада, на адресу Via Galilea 3, свакодневно стиже пошта сличне садржине. И на њу одговара осам Јулија, које су представнице њеног Клуба, у којем живи и мачак Ромео, који сваког фебруара промени адресу становања.
Шта су туђи градови?
Ништа,сем тражење пријатеља међу опалим лишћем!
Верушка се појављује око поноћи.
Нигде не одлази без француског нагласка, са њим се и враћа и по њему је препознајем, и заборављам, чим угледам њене топле руке.
Уморили су је италијански удварачи.
Исцедили јој и оно мало наде да на овом свету постоје нормални мушкарци.
Смештени смо у собичку наспрам зграде Опере.
Имамо и терасу, комотан простор за две и по столице.
И гледамо у људе који изгледају као да су тек изашли из затвора.
У Верони, познатој по извозу и лепом паковању љубави.
Чим је принела вино, одмах смо замирисали, на звезде.
И склопљене очи.
Не помиње ми свог глумца!
Није му се ни јавила од кад је долетела из Париза.
Дошла, да мало срце одмори од осећања.
И да јој једну песму напишем иза врата, уснама.
-Доврши ми причу о Либеру Марконију! – рекла је.
-Одвео сам га у Бродарево, по цичи, снег био до колена, а он у оном зимском капетанском капуту.
И мајка ми после ручка, каже: – овај човек је сигурно песник!
-Откуд знаш, мајко?- упитао сам.
-Кад сам вам сипала супу, он је прво појео срце од петла!
Скочила је и почела да ме љуби.
Досула вино, после подигла мајицу, и шапнула:
-Хоћу такву песму, али не на врату!
