ГОРАН ЛАЗОВИЋ У ТЕМИШВАРУ: Илеана, тамбураши и један човек без сна!
-Шта ћеш у Темишвару? – пита Соњечка.
-Да потражим младог Црњанског.
-Мислиш да ћеш га наћи?
-Некад сам имао неколико додирних тачака са логиком. И осећао сам се несрећно!
Чудно ме гледа.
Украо сам тај поглед од Виславе Шимборске, кад је примала Нобелову награду.
Радујем се што је срећна!
Соњечки то лепо стоји.
Али, шта су овом свету донеле срећне љубави?
Ништа, осим досаде и зависти!
Док се пакујем, она се лицка и утеже за двадесетогодишњицу матуре.
Не верује ми да те прославе нису лек против бора и проширених вена.
Само доказ где смо живели!
И колико су била лажна писма у којима смо писали да смо успели у животу!
Лако је бити велики у великом граду.
Покушај да порастеш у Бродареву!
Не трчи узбрдо! – говорио је отац.
Оно уме да се уплаши!
Помисли да хоћеш да га исправиш и претвориш у родну њиву.
Брда постоје да би сметала.
Но, ваља мени путовати.
Соњечка воли да спрема ручак од јуче.
Очас га подгреје, и чим замирише, он загори.
По томе знам да је то вечера.
Лепо је мало јести.
Људи који пуно једу, мисле да ће дуже живети.
Уста им се чудно шире и претварају у машину за млевење меса.
Гладне очи се не могу најести.
-Такве ће и остати, није их правио сит курац! – причао ми је Милан Грујичић, доктор, онај из чијих смо књига учили у каквом смо сродству са фотосинтезом и бескичмењацима.
-И пази да те не преваре и не покраду, Темишвар је Европска унија! – говори Соњечка.
-Са мном им је лако, нека то учине некоме ко је неписмен, тај ће их одмах претворити у пешачки прелаз!
На Ватину ветар!
Поред цариника ничија куја, жућкаста и крастава, отегле јој се сисе до асфалта, из њих цури млеко, капље живот, а за њом трчкарају три тек прогледала штенета.
Машу ми репом и чуде се где сам пошао, кад су се они запутили на српску страну.
Застајем у првом већем месту после границе.
Зове се – Јебел!
Као да је прављено за играње жмурке.
Напуштено, дотрајало, са старицама у даљини, да нема европско име, не бих га ни помињао.
Али, Јебел треба упамтити.
У Темишвару ме дочекују сунце и Илеана.
Могло би то двоје да стане у једну реч, али тада би Соњечка ову књигу користила за потпалу.
Раскошан и огроман, са својим ванредним авлијама, град је тонуо међу старе, жуте бедеме тврђаве.
И пре двадесет година, још био је подељен дугим алејама, зими завејаним, којима се ноћу враћало из позоришта, дуж огњишта у крпе завијених баба, које су пржиле кестење и говориле нарочити швапски дијалект.
На његовим великим пољанама виђали се често читави пукови коњице, у парадном јуришу.
Усред града, око петокатних кућа, луксуз је био неизмеран, мирис пудера и парфема увек јак, али се на мостовима, што су се савијали над прљавим и жутим од песка Бегејом, дешавала ноћу права великоварошка убиства.
-То је млади Црњански! – узвикујем, и захваљујем Илеани која се не обазире што јој у оном правоугаонику од времена, смештеном између две кафе, помињем Борхеса:-боли ме једна жена свуда по телу!
Она тера по своме:
– Огромна железничка станица, већа од београдске, црвенила се као запаљено предграђе, и засипала све паркове у грундове тениса гаром и димом, али се на пола сата хода, у влашким и српским селима Кишоди и Мехали могло под расцветаном јабуком, на дрвеној клупи, уз пламен једне свеће, пити кисело вино и певати, уз тамбуру, о болном Кара-Мустафи.
Црњански је рођен у Чонграду у Мађарској, али је одрастао у Темишвару, где је основну школу завршио у српском вероисповедном училишту, код учитеља Душана Берића.
Матурирао је у темишварској гимназији код католичких фратара пијариста.
Овде је боравио до 1904:
-Чим је први авијатичар начинио вратоломије под француским небом, био је и на темишварској пољани да то покаже, тамо где су за један једини дан сазидали огроман циркус Американци Барзума, уз припомоћ све деце, али је на мало хода, иза огромног и светског купатила, и петокатних хотела, где су отмене жене ишле на рандевуе, могло да се нађе биртија са опраним патосом, где су недељом слушкиње играле уз трумбету.
Швапски трубач вршио је своју дужност врло јевтино и савесно и чудно. Засвирао би у једном бирту и дувао, док се парови не упуте, па претрчао преко ћошка у други, и тамо започео исто, све док се није све вртело као подмазано, да се брзо врати у пређашњи бирт, где су понеки почели да испадају из такта, па их опет у дувао у круг.
Играчи су, у главном, држали играчице за тур.
Све је то старо изнемогло српство мирисало на тамјан.
Личности, које ми се указују у сећању тако су шарене и чудне, као глумачке маске.
У дворишту плаве зграде су Милошева биста, и Српска читаоница.
На једном монументу пише:
-Док гусала струна танка,
Слави твога дична Бранка,
Док му песме Србин поје,
Живеће и име твоје!
Испод тога: овде борави отац неумрлог српског песника Бранка, врли родољуб Теодор Радичевић, бивши царински чиновник, рођ. 1802 – 1864.
Спомен овај подижу му Срби из Темишвара и Мехале.
Ту је такође и гроб Бранковог брата Стевана, на чијем споменику је уклесан цвет, а испод њега записано:-Таки је био!
Данас су Немци у Темишвару бројнији од Срба, а 1720. град је имао српску већину, и био престоница пива и дувана.
Педесетак година пре тога, већинско становништво чинили су муслимански Турци.
Тада је и обликовано старо језгро града, под утицајем Пеште и Беча.
Град је састављен из четврти, са пуно тргова и променада.
Као јабука од четири кришке – Јожефин, Јелизабетин, Град у шанцу и Фабрика.
Застали смо пред Бруклиновим домом.
О, Боже, угледао сам просјакињу која човеку који јој даје новац враћа кусур!
Човек збуњен и постиђен, а она говори:- не треба ми више, за данас имам довољно!
Излазимо на Бастион Марије Терезије.
И стижемо напокон на Трг победе, познат по корзоу.
Пре Другог светског рата, десном страном је шетала радничка класа и сиротиња, а левом богаташи.
Данас је овде некаква свадба, без пуцања.
Сватови стигли, накинђурена деца, и млада је присутна, само нема младожење.
Гледамо у голубове и пијемо чешко пиво у Темишвару, где је направљена прва асфалтна улица у Румунији, отворен први биоскоп, и постављена прва улична електрична расвета, 1884. у Европи.
-Какав је Црњански био ђак? – питам Илеану.
Смеје се!
-Боље да си то њега питао!
-Не чује ме!
-Послушај:- У малој школи, са пет шест клупа, владао је учитељ Берић и црквењак чика Глиша дечачким душама.
Од једног је зависило ко ће да декламује оно „пружи руку да ти сабљу платим“ – а од другога ко ће да вуче шесто звоно, оно највеће, што грми. И какав је био и тај учитељ.
Суботом после подне играо нам је, представљао Балзака, Жана Валжана, и плакао над Обломовом.
Био је добар, праштао је изостанке, које су деца извињавала чудним језиком: „господине нисам био у школи, ме мили“.
Шта каже?
„Су га мили“ – додаје други.
„Га мили“ – виче трећи.
Будимски владика, тада синђел, лично је долазио у јесење вечери на час да нас утишава, кад сам у осмом разреду изјавио да нема Бога.
Дворана општине имала је финих, хладних пејсажа и раскошних портрета старих граждана, а иконостас румен и бео и љубичаст, обасјан од трепћућих свећа, лепши је од свих других дела сликара Данијела.
Темишвар има три српске цркве.
Саборна је бисер града, остале су у Мехали и Фабрици, на неколико километара од центра.
Прошли смо поред Стуба куге и Кипа вучице.
И из улице Еугена Савојског гледали румунске војне авионе.
Мало су шаренији од оних наших које немамо.
Имају натовски кљун и лете као српски мостови за време бомбардовања.
Док смо гледали ка небу, народ је гледао у нас.
Махом средовечан свет, оболео од чекања лепше будућности.
Све и да се појави, сад јој не би поверовати да она уопште постоји.
Илеана је лепа, витка, била балерина, филологију завршила у Београду, и таман кад је мислила мало да живне, удала се , и на питање – шта читаш?, одговара:-судска решења, везана за развод!
У Темишвару је имала Мењачницу половних играчака.
Затворена је четири дана после отварања.
Од оних који су долазили, Илеана је тражила само одговоре, на два питања:- зашто хоћете нову половну играчку и каква сте ви то особа када се олако одричете старе играчке?
Хтела је од скупљених одговора да направи књигу – КАКО СМО ПРЕСТАЛИ БИТИ ЉУДИ!
Упознаје ме са родитељима.
Педесет година су у браку.
Мајка изгледа срећно, а отац здраво: румен, усправан, кошуља попримила мирис пива и тек покошене траве.
-Толико не трају ни неке државе! – кажем.
-Верност је, сине мој, кад она зна да ћеш доћи кући, а ти си сигуран да неће питати где си био.
Пуно је то година. Да сам јео само пасуљ са кобасицом, покварио бих стомак.
Да би брак био срећан, мораш понекад променити јеловник!
Илеана се мршти.
Госпођа мајка грли свог мужа:
-Људи ће бити срећни кад науче да срећа није у скупим стварима и парама, него у људима!
Илеана ме узима под руку.
Титра радост на лицу њене мајке.
Отац све то гледа испод ока, облизује се и намигује ми.
-Али, тата, ми смо само другови! – виче Илеана.
-Другарство између жене и мушкарца постоји само до првог мрака. Чим си га ухватила под руку, дала си му прилику да те ухвати за душу.
Идемо према Тројановом мосту.
Румунска православна црква је на супротној страни.
Мост је прво направљен од дрвета, па од метала, 1871.,размонтиран је 1915., и опет постављен годуну дана касније, чиме је омогућен пролаз бродовима испод Muresanu и Endre ulice.
Дизајнирао га је инжењер Лад.
-Од када читаш Црњанског? – питам Илеану.
Шири руке и уздише.
И стално јој глава иде уназад.
-Жени која се окреће за собом није потребна рупа да би сломила срце!-покушавам да је насмејем.
-Црњанског читам од кад сам постала своја. И он ми је у томе помогао.
Али не овај млади, кога си нашао, него онај стари, који је писао док му је супруга шиле лутке.
-Он је волео Темишвар!
-Зато је тако о њемуи писао!
Иза вароши била је зелена, лепа архијерејска башта, а гробље омиљено шеталиште. Нарочито су љубичице лепе око гроба једног малог Руса, певача Славјансковог, који је пао са кола, па прегажен, и око споменика млађег Радичевића. И иза њих су, под стаклом, старе и фине фотографије женске, под гробовима Јоановића, Јанковића и других. Путеви, засађени багремом, воде, туда у село Мехалу, где је становала резерва српска, све сами радикали, сви бербери и све калфе, који су у белим рукавицама играли, по баловима женске задруге. Под расцветаним јабукама и мирисом фризура, ипак је српство очувано. Каква весеља за прво бомбардовање Котора, каква митологија Црногораца на клупи пред капијама!
А предграђе Фабрика, црно и чађаво, имало је своју читаоницу и књижевне вечери. Гласно се читали Ветар и Дона Клара и увек је било пуно. Тај свет, који је почео да муца свој језик, долазио је ту са лудим одушевљењем. Сваки ко је умро, остављао је своје имање цркви и на књиге.
А тек љубав. Колико комичних драма у породицама, кад се хтело женити влаињом или јеврејком. Гледали су га као робијаша. Настала је општа жалост и глас о томе ширио се далеко. Писало се чак онима, који су били у бањи Мехадији на лечењу.
Илеана застајкује.
Није лако Црњанског ни читати.
Неке његове речи не желе да се чују.
Не излази им се из тишине, јер у овом лудилу имају значење које им не пристаје.
Из Парка ружа, стижемо на Трг слободе.
Он је централна тачка преуређене тврђаве, коју су подигли Хабсбурговци.
У близини је споменик Св. Јовану Непомуку.
И до њега велика фотографија Гистава Ајфела, творца Ајфелове куле, који је овде изградио један од пешачких мостова преко Бегеја, замућеног и хладног, у чијем приобаљу титрају брезе и тужне врбе.
И темишварске девојке на скутерима, док младићи шетају у групама, или трче, на радост мишића и мозга.
-Како се данас воли у Темишвару? – питам Илеану.
Као да сам јој зарио нож у срце!
Чак јој је Црњански пао пред ноге.
Ово није више његов град.
Он би сад у њему залутао, и заплакао.
Европа га је развила толико, да се осећа уназађено.
Превише мермера, стакла и бетона!
Помодарство откупило поштење.
Најгори су најбоље прошли.
Они који нису имали ништа сад се питају за све!
На старом барокном тргу, најпосећенијем месту, окруженом баровима и клубовима, бриселским луксузом, угледао сам двојицу младих Енглеза како се љубе.
Додиривали су се нежно уснама и рукама.
Народ је ћутке пролазио, пазећи да не закачи јарбол на којем је поигравала застава Европске уније.
У Темишвару је зачета Румунска револуција, 1989!
Ласло Токеш, келвинистички свештеник, био је на челу колоне.
Док причамо о тим данима, Илеана ме одводи до зграде Опере.
Са њеног балкона пуцало се у народ.
На тргу је погинуло 400 људи.
Крваве мрље су избрисане са плочника!
У једном од кафеа, играмо се Петра Мамонова.
-Љубав је умеће да се носи бреме другог човека! – шапће Илеана.
-Чак и ако ти је непријатељ, учини му добро, пређи преко себе! – узвраћам и успевам да је насмејем.
И помињем оног старог атонског старца, који је говорио:- боље је да са Богом поразговарам о теби, него са тобом о Богу!
-Да ли је ово казна за злочине за које се не сећам да сам их починила?- пита Илеана.
Чекамо телефонски позив и спремамо се да кренемо ка Бегеју, у некакав ресторан налик на чарду, да напокон упознам тог чудног човека о којем намерава да напише роман.
И Соњечка се јавља.
-Какви су то женски гласови око тебе?
-Нису то жене, то су уметнице! – одговарам.
-И јеси ли нашао младог Црњанског ?
-Замисли, вечерас заједно идемо у биртију, да слушамо румунске цигане!
-Поздрави га, дивно је што је млад и жив. Оном старом ћу однети цвеће на гроб.
Од оних које чекамо, нико се не јавља.
Опет слушам Црњанског:
– Досад је стари Темишвар био миран и мртав. Жут и врућ он је ово лето већ био сасвим влашки, прљава жута река једва је отицала на њега. Полако, кроз коју годину, неће нам остати ни трага ни гласа. Али отидете ли сад још тамо, на станици већ дочекаће вас група патетичних, смешних људи, невероватних и чудних. Исти они трговци, калфе и чиновници, који су пре муцали кад говоре и радо мешали коју румунску, окупиће се сад око вас и дугачки Јоца Павловић духнуће и дати глас „а“, тенору са испруженим вратом, баритону, и басу, да тихо и пажљиво отпевају и одмах ту пред станицом, гурајући вас у кола: „Ој Србијо мила мати“.
Оглашава се и Илеанин тата.
Обавештава нас да је пао мрак и, узгред, заједљиво пита:-како ти је онај лепи друг?
Остају за нама бљештави булевари малог Беча.
Две сенке прилазе Бегеју на растојању од једног загрљаја.
Она лева, издужена и главата, личи на мене.
Кад воде осете да прилазим, оне постају мирне!
Изједначе се са мном, и ја постајем као оне!
Спотичем се у сваком полукораку о Стевана Раичковића.
Као о контрабас, кад смо ушли у чарду.
Илеана, онако висока, док су се поздрављали, изгледала је наспрам њега као ветром заљуљана травка.
Откуд му такве руке, питао сам окренут према златозубом виолинисти.
Прво ми се учинило да је рекао да се зове Јон!
Поновио сам то, и он се продрао: -не, него Ионел!
Сео сам наспрам њега.
И буљио у та букова рамена, у његове бркове, прсте!
Требало је снаге погледати му у очи, поготово када је Илеани рекао.- осећам се несрећно, не дај Боже никоме шта преживљавам и сањам!
Илеана га је у једном часу ухватила за руку и помиловала :
-Све твоје грехе преузео је на себе твој деда, хајде, главу горе, зар нисмо о томе причали?
-Деда је мртав, а ја без таблета не могу да заспим!
У сред приче о Чаушескуу, пришли су тамбураши.
Никита је по занимању био обућар, а његова Елена, бивша Петреску, постала дотор индустријске хемије са четири разреда основне школе.
Њихов син Ник волео је да силује другарице чак и кад се нису опирале!
Кћерка Зоја постала алкохоличар у шеснаестој години.
Тамбураши су свирали неке тужне песме.
Ионел је гледао у плафон и смешкао се.
Илеана ме два пута нагазила испод стола, уз благи осмех:
-Открави се, човече!
Стомак ми је био пун Ионелових уздаха.
Он је лупкао прстима по столу, и понављао:-нисам смео то да урадим, они су били ненаоружани!
Ништа нисам разумео, баш ништа, чак ни пиће које ми је нехатно просуо у крило.
Скоро шездесетогодишњак, само што није заплакао тада.
Руку ми је ставио на раме.
И није ме заболело!
Илеана је певала са тамбурашима и гледала у нас:
-Тата опет пита, шта ми ради лепи друг?
Јутро нас је истерало из чарде.
Ионел је први отишао.
Илена ме опет држала под руку.
-Треба разумети то време, тад се пила лоша ракија! – рекла је.
-Ко је овај човек?
-Деда му је био свештеник!
-Не питам за деду!
Илеана ме прислонила уза зид, онако како земунски мангупи провинцијалкама изјављују љубав.
Лице јој је било у грчу.
И руке вреле.
-Сећаш ли се оних слика, кад су на мразу, поред тоалета, стрељали Чаушескуа и Елену?
-Сећам се!
-Ето, ноћас си седео са човеком који их је уписао у мртве!
