ГОРАН ЛАЗОВИЋ У СРЕБРЕНИЦИ: Кад замирише смрт и увену јорговани
Застао у Малом Зворнику, да се умијем и окрепим.
Пијем некакав чај, бљутав и горак, као осмех газдарице која је успела да се утегне и нашминка, и заборавила да се пробуди.
Гледам у птице преко Дрине и у људе који с кесама и торбама прелазе преко великог моста.
Скроз испод, међу великим врбама, један рибар намешта удицу и милује изгледа ничијег пса.
Пролазе камиони напуњени дробљеним каменом, прошла су и кола хитне помоћи, двојица младића истоварају месо и то чине тако лако, као да су рођени са свињским полуткама на рамену.
Сунца нема.
Било га је у Мачви, чак смо се тркали негде око Мајура, и застало чим сам ушао у зврничке коловрате.
Газдарица ме мерка из шанка,уме и да се насмеје кад је погледам, зачуђен колико је кармина на њеној цигарети.
Гледам на сат, имам времена да пређем преко моста, и да се на другој обали, у великом Зворнику, расаним.
Српски полицајац ужива у листању мојих докумената.
Напокон, клима главом, и његов поглед иде за мном и зауставља се на средини моста, где застајем.
Како је лепо стајати на ничијој земљи која је твоја.
На половини која се не да преполовити.
Пролазе људи, гмижу старице, протрчи и понеко дете.
Они који иду на српску страну не крију осмех!
Они други, који су немерили где и ја, гледају испред себе, понекад се и окрену, на мосту који је изграђен давно, од гвожђа и братства – јединства, на чијем је другом крају такође лимена кућица.
Испред ње цариник и унутра полицајац, који се очас заљубио у моју личну карту.
Гледа ме онако како су ме некад гледале девојке.
И одмахује главом!
-Нешто није у реду?-питам.
-Не нешто, него ништа није у реду, бураз! Не мо’ш ти овуда проћ’! Ово је погранични прелаз, ти си страни држављанин и мораш ић’ доље, на Каракај, на међународну границу!
-Али, ја сам из Србије, из Београда. Папири кажу да сам Србин!
-И ја сам ти исти курац, ал’ прописи су прописи, не смијем те пропустит’, јебо га Тито!
Враћам се, идем за онима који иду у Србију.
И опет застајем на половини моста, опет сам на ничијој земљи која је моја, изнад зелене воде, између два гвоздена стуба, где је неко, стидљиво, написао – Косово је Србија.
Испод тога је нацртано срце.
Ексером или бритвом, цртао неко на брзину, цртао да га не виде.
Зато је срце мало отишло удесно!
И крећем према Љубовији.
Боже, лепог ли имена.
Да није град, можда бих је привио на недра!
Јагањци и козе поред пута, и гладни путари, а пут пун рупа, толико су велике да се осећају понижено кад из њих изађе здрав точак.
На братуначки прелаз стижем здрав, само се мало пипам да проверим да ли сам читав!
Братунац је градић, личи на момка у годинама који би да ожени матуранткињу.
Има скоро све, и само му фали још толико.
У главној улици отворене кафанске баште, тротоари претворени у модне писте, пролистале липе, тек подне, сви нешто пију, причају уз музику, и ја на немам где да седнем, да одморим душу и обришем зној.
Ово је град незапослених.
Пуше се скупе цигарете.
Пију скупа пића.
И сви причају да немају пара!
Видео сам и једну жену у димијама.
Носила је дете у наручју, имала беж мантил, и нико није гледао за њом.
-Како до Кравице?- питам бркатог незнанца.
-Одавде, никако!
Сумњив сам му, онда загледа београдску регистрацију, и смешка се.
-То ти је пут према Сарајеву, иди право па десно, имаш око дван’ест километара! Упали светла и чувај се милиције!
И само што сам изашао из Братунца, телефон.
Зове Уљана, из Сибира, да пита шта радим.
Код њих је ноћ, воли она тако пред спавање да ме преслиша, да ли сам јео и пушим ли мање?!
Мало сам се извештио, увек одговарам:- да, солнешко!
И причам јој о свештенику Јанку Савићу, који је у Кравицама нађен без руку и ногу, нађен са извађеним очима.
Тако живог, поставили га на земљу а испред њега поређали филџане, и питали: – попе, хоћеш ли мало шећера?
-Какви су то људи? – пита Уљана, и плаче.
-То су бивши Срби, на тавану крију иконе а у устима чувају Мухамеда!
Пролазим кроз Хрнчиће, гледам у џамију и куће кречене у зелено!
Испред кућа младе воћке.
Аутомобили, и тек процветали јорговани.
Ређају се Турковићи, Борнице и Суљевићи!
Из Лолића покушавам да дозовем Зорана Шапоњића.
И гледам у правцу села Залазје.
Тражим ону кућу поред гробља у којој су запаљени Срби.
И оног младића, који је у глуво доба, враћајући се из града, угледао људе без глава како играју коло.
Сем пустоши и корова ништа се друго не види.
Има кућа без прозора, са малтером ишараним гранатама.
Неке немају крова, остао им само димњак.
Има и кућа које немају ништа осим темеља.
Сравњене са земљом, из које расту трава и туга.
Овце ме дочекују у Кравицама.
Бели и шарени јагањци заспали у ували, десетак метара од великог споменика.
На другој страни, две девојчице са ролерима.
И неколико необријаних мушкараца, од којих ми један личи на шумара.
Пролазе цистерне, камиони пуни меса и дувана, иду негде према Сарајеву.
Нема голубова, нема ни црних врана.
Морам да зажмурим да бих их видео!
Прилази старица, која чува заспалу јагњад!
Сува и лаконога,има плаве очи, и каже: – ако ‘ћеш да купиш овна, он ти је пет марака по килу!
-Нећу, мајко, ништа не купујем, дошао сам само да видим како живите!
-Одакле си?
-Из Београда.
-Кад је Насер Орић овде заигр’о на бијелом коњу, ја узела моторну тестеру и побегла у шуму.
Била зима, Божић, други узели ћебад, имају чиме да се покрију, а ја држим богатство у рукама и смрзавам се.
Пребегли смо у Љубовију. Синови су ми живи, имам се коме радовати.
-Има ли овде деце?
Она не зна да знам да је у Кравицама без једног или оба родитеља остало 101 дете!
-Све мање, имамо школу, прво је директор био мој комшија Саво, сад дошла нека женскиња, фина, долази сваког јутра из Братунца!
Током рата, Кравица је изгубила 158 мештана, овде је запаљено 688 кућа.
Само на Божић 1993, страдало је 49 српских цивила, 7 особа нестало од којих 5 још није пронађено!
Остала без цркве,и без гробља.
Јуначила се браћа над мртвима: вадили их из гробова и кости бацали псима!
Хероји, чија је најмлађа жртва био Владимир Гајић.
Имао, чак четири године!
Седам година млађи од Слободана Стојановића, чије су руке биле одсечене а стомак разрезан у облику крста.
И сад би можда био жив, него се вратио у село, да узме свог пса којег је заборавио, кад су бежали од Насера Орића, који је трудници у Лозничкој Ријеци хтео да отме златну наруквицу и како није успео, одсекао јој је руку и оставио да умре у мукама.
Старица иде за мном, утеже црну мараму, и ћути.
Подрхтавају јој руке и недра.
Гледа у мене, гледа гле гледам, онда се окрене према заспалим јагњадима, само да провери јесу ли се пробудила.
Обигравам око споменика, који је направљен у облику великог крста.
Спотичем се о суво цвеће.
Палим свећу и прикупљам растопљени восак.
Прислањам уво на црни мермер.
Капљу сузе низ старичино лице.
Не да им да падну, брише их врхом мараме, и не да ми да видим како плаче.
Гледам према цркви Светих апостола Петра и Павла!
Не чују се звона, ни деца.
Таман кад сам помислио да је све глуво, огласио се однекуд петао.
И јагњад су се у том часу пробудила.
-Од чега живите, мајко?-питам старицу.
-Од ничега! – каже, и окреће главу.
Позива ме на ручак.
И грли на растанку.
Машу за мном увеле руке.
И плаве очи, иде за мном туга која не може да стане у причу.
Идем према Сребреници.
Она се некад звала Аргентина!
У доба добрих коња, десет дана јахања била удаљена од Дубровника!
Први пут поменута, 1378!
Пролазим кроз Дуго поље, вијуга речица Крижевица, јездим кроз Солоћушу, све српске куће – Грујичићи, Зекићи, Цвјетиновићи, улазим у град, с десна стадион ФК “Губер“, а Сребреница сва згучена, стала у две – три улице.
Има Трг Братства-јединства!
Жардињере које немају цвећа.
Има цркву и џамију, две школе, Културни центар, Телевизију, има и ћевабџиницу на којој је налепљена једна умрлица.
Прошла је једна лепа плавокоса девојка, у белим хеланкама, онда застала испод терасе на којој су се сушиле дугачке мушке гаће!
Сунце ми бије у очи.
У Сребреници, где у једном излогу нуде увозне ножеве – по повољној цени!
Људи ходају мирно, као да не живе у граду у којем је рођен Насер Орић, који је овдашњег судију Слободана Илића, својеручно заклао!
И после америчким новинарима признао да му је клање драже од убијања!
Проверавам бележницу – у Сребреници, Братунцу и околним селима убијено је 3. 267 Срба!
Замишљам земљу у којој је нестало толико птица?
Или цветова.
Ово моје мало душе тешко може да стигне до таквих слика, чак и жмурећи!
Србијо, мајко!
Не пије ми се кафа у Сребреници.
Не осећам умор ни глад.
Ходам по граду, где је смрт млађа од живота.
Она ме можда не види, али је осећам по мирису, и тишини, назирем је чак у осмеху девојчица које се враћају из школе, и нешто озбиљно чаврљају.
Ово је град одакле никоме не бих могао да пошаљем разгледницу.
Зато и застајем пред Туристичком организацијом.
И гледам, како најбрже стићи до Поточара, где сам кренуо, чистог срца и отворене душе.
Возим лагано, и мислим о Вахиди Дедић и Шерифи Селимовић.
Познајем их из приче, имале су петнаест година, Муслиманке , кад су их силовали Орић и саборци, побегле су у Братунац, да сачувају главу.
Где ли су сад?
Којем ли се Богу моле и да ли су научиле да је Свевишњи један?
Да ли су спознале да се људи деле на изроде и – остале, где спадају и добри!
Можда дознају да се не разумем у оне који су Срби по занимњу.
Ни у оне који ми прво кажу да су Муслимани, а за име морам да их питам!
Сребреница, највећа перионица новца на Балкану, већ ми је иза леђа.
Иза разума, иза кривина које само истина може исправити.
Срећем козе на путу, беду и немаштину и стижем у Поточаре.
Доносим сунце, у џепу кутија цигарета, полицајац, пита:-шта имаш код себе?
Баш на месту где је Анџелина Џоли, са црним велом на глави, рекла – Срби су монструми!
Хватам се за желудац.
Поново показујем личну карту.
Већ сам избледео од показивања.
Прекопута је кућица налик на трафику, у њој госпођа са белом марамом, продаје сувенире.
Гледа ме чудно, али питомије него полицајац, који има и колегу на десној страни улаза.
Допуштају ми да уђем, и за петама корача упозорење:- немој дуго, и немој да сликаваш!
Увек сам радио другачије од онога што други желе.
Зато и фотографишем и гледам у људе и жене окупљене око једног гроба, у даљини.
Комплекс је пун мермера, нишани поређани под конац,има доста цвећа.
И туге, која се пење чак до брда.
У које је гледао и Бил Клинтон, обећавајући долине.
Полицајац звижди, и виче:- доста је било, јаране!
Небо се одједном затамнило.
Као она бројка на споменику, која је побегла од истине и успела да задовољи само светске моћнике, и понеку Монику Левински!
-Како се живи у Београду?- пита полицајац.
-Онако!
-Јебаји га, живот без пара је к’о кафана без конобарице!
-Да одемо на пиће?
-Не смијем, на дужности сам. Ти си неки писац?
-Неки, тако кажу.
-Ма, пусти, болан, људе шта причају, гледај своја посла!
Одлазим преполовљен из Поточара.
Чујем глас моје мајке:-сваком је своје дете најдраже!
И мислим о оној старици из Кравице.
О њеним сузама и плавим очима, које су гледале божићњи покољ.
Опет у Братунцу.
Хладим се млаком лимунадом, седим са Андријом и Оливером.
Она је најлепша Херцеговка коју сам срео.
Воли вино и Нови Сад.
Андрија прича о комшији:
-Замисли, звао ме да идемо на отварање џамије!
-Јеси ли отишао?
-Како ћу, болан, отићи кад сам био на њеном затварању?!
