ГОРАН ЛАЗОВИЋ У СИБИРУ: Љубави, име ти је Русија!
Аеродром “Јемењиново“, пет сати ујутру, температура: минус 43 степена!
По изласку из авиона осетио сам бол у носу, лед на челу, и обрве су ме заболеле, а длаке се претвориле у челичну жицу.
У аеродомску зграду улетео сам жмурећи, убеђен да су ми руке остале негде на писти.
Уљана је рекла: – не волим те таквог, насмеј се, молим те!
Насмејао бих се, али немам чиме!
Горња и доња усна биле су слепљене. Сваки покушај да их одвојим завршавао се стравичним болом у пределу очију и потиљка.
Они уоколо били су весели, гласни, чак су јели и смејали се истовремено.
Понеко би ме и погледао, подругљиво, као ђака у магарећој клупи, зачуђен , како се у ватру не претворим, док седим на врелом радијатору.
Уљана је вртела главом.
Моја полузимска јакна буљила је у њену дебелу бунду.
Тек кад смо ушли у ауто и кренули према граду, учинило ми се да сам жив.
Пут залеђен и прекривен снегом, оивичен црвеним штаповима, без белих линија, које ће се сигурно појавити пре првих љубичица.
Саобраћајни знаци претворени у ледене лутке, служе за чуђење, и фотографисање.
Уљана ми је с десне стране, тамо где је волан, а ауто корејски, под гаранцијом и понаша се као руски хрт под Бихором.
Улазимо у град који спава.
Није ово град, ово је ледара.
Скрећемо десно и стајемо испред високих зграда.
Борови и сибирски кедрови у белој одежди.
Нигде дима, ни мириса ватре, нигде ни сенке од живота.
До уласка у стан, отворио сам неколико врата, шкрипавих и тешких.
Уљана је певала у лифту.
Имала је само једну црвену тачку на носу.
Нисам је питао како изгледам.
Наравно да нисам гладан, ни жедан, отрчао сам одмах до купатила и проверио да ли је све на свом месту.
Појавио се и вишак делова, онај осмех који сам носио у Москви!
Уљана прича о поезији и оцу Михаилу, о мужу, помиње кћерку и мајку, и не спава јој се.
Док смо пили чај, негде око осам сати, зачула се граја.
Дечаци, не старији од десет година, ишли су у школу. Сви у плавкастим оделима, с белим кошуљама и црвеним краватама, имали су и дебеле јакне, смејали су се слатко и ходали лагано, и подсмевали се мразу.
Око поднева доклизавамо до Позоришног трга.
Чекају нас коњи: очешљани, нашминкани, оседлани, украшени срмом и кадифом. И младе Сибирке у народним ношњама. За 50 рубаља умеју да се насмеју и загрле.
Велика фонтана поред степеништа залеђена, на доњем платоу изложба ледених фигура. Дворци и принцезе, адски тунели, змајеви и кошуте, птице, и једна девојка: гола, извајана од ледене коцке, и ми је облепљујемо металним новчићима, да јој буде топлије и да нам испуни жеље. Моје рубље не пријањају за њу, падају и котрљају се низ лед.
Новогодишња јелка блиста у раскоши, трећа је по висини у Русији, око ње деца и подмлађене бабе.
Млада мајка извела бебу у шетњу.
Гура је у колицима која уместо точкића имају санке.
Мајка је у мини сукњи и раскопчаној бунди.
-Овде је било и 56 степени испод нуле! – каже Уљана.
Тад деца не иду у школу.
Обданишта се затварају на минус 50!
Тад не раде ни грађевински радници.
Зима је као радна недеља, а лето – викенд у Сибиру.
Прилазимо Јенисеју, једној од најдужих азијских река, који се улива у Карско море, а његов слив у Северни ледени океан.
Приобаље је залеђено, толико да не осећа терет рибара који су на реци разапели шаторе, поред прибора принели и велико буре, и у њему заложили ватру.
Гледам их како се греју, лица приносе ватри као у цркви кад љубе икону.
Из Јенисеја куља магла, крене у висину, па се врати и лебди, стоји непомично, налик је шећерној вуни коју нико неће да једе.
Татјишев и Отдиха су јенисејска острва.
Краснојарск је дете оца Јенисеја!
На локалном хакашком језику име му значи – црвена обала!
Ово је центар Јенисејске губерније.
И сибирских козака!
Али и центар Стаљинових гулага, где се налазио чувени логор – КРАСНОЈАРСКИ ИТЛ, све до 1960.
У близини је највећи светски индустријски комплекс под земљом: рударски хемијски комбинат.
Недалеко је и један забрањени град. Нема га на карти, нема га ни у причи, али га има.
Кад сам питао: где се налази, рекли су – тамо!
И питали, зашто то питам?!
Могу ли милионски градови да буду лепи?
Док не пређу ту бројку, после постану заморни, тежи од пензионерских бољки: рашире се где треба да су уски, крену у висину и што више расту постају мањи у очима, и сновима, оних који држе до душе.
Краснојарск је на граници да удоми милонског становника.
Начичкан је булеварима и стакленим зградама, ресторанима и проевропски уређеним продавницама и маркетима, раштрканим билбордима и копијама белосветских мурала.
Стари део града одише топлином, нагризло га време и као дете које је једном ногом упало у дубоко блато, очекује да му неко пружи руку и извуче га из невоља.
Бетонске грдосије делују хладно, и глуво, а тик уз њих, у Лењиновој улици например, времешне зграде из доба Русије царске, чак и оне из Стаљиновог времена, изгледају као девојке међу бабама.
А Сибирке високе, добре, благог лица, баш онакве како их је Чехов описивао, гледајући како једна од њих меси тесто, а “јутарње сунце јој удара у очи, у груди, у руке, те се чини да у тесто меша и сунчеву светлост“.
Кад су га питали: какве су то жене, одговорио је – тврде су кад их пипнеш!
Пуцају од здравља и лепоте!
Самоћу не подносе!
Воле пољупце на снегу, нежне су на мразу и кад уђу у топлу собу порумене као јабуке јонатанке.
Одлазимо на брдо у чијем је подножјуСвето-успенски мушки манастир, одакле се виде и даче на десној обали Јенисеја.
У дворишту манастирском снег и тишина, и веверице које виркају из кућица које су им монаси поставили на дрвећу.
Епископ Антониј Николаевски заслужан је за постојање овог здања. Купио је земљу, направио дрвену цркву и развио монашки живот.
У манастиру је постојала чувена иконописачка школа, али се у њему могло научити шивење и печење хлеба.
Доласком бољшевика, био је и комуна, а судбина монаха који су из њега исељени 1921. остала је непозната.
У цркви Успења, која је главна, имају још две дрвене у близини, налазе се иконе са честицама светих и ковчег са моштима Св. Гермогена и Св. Лаврентија Черниговског.
Крај Великог крста, који је подигнут у спомен монаха која су побијени 1920. застали смо и кренули уз брдо, пуно бреза.
На врху, из земље вире цеви, као димњаци из оронулих дрвених кућа.
-То су наши подруми, каже Уљана. У њима чувамо поврће и остале намирнице. Цеви служе за вентилацију и доток ваздуха!
Подигао сам метални поклопац, светлост је ушла у подземну просторију сличну студентској соби, криве мердевине водиле су до поређаних тегли туршије и кромпира.
За сутра најављују најхладији дан у години.
Испред зграде, заиграли се млади хокејаши. Кад постигну гол – врисну, и погледају у прозоре. Одмахују им родитељи који пију чај и навијају кроз стакло.
Уљана ми донела слику на поклон – сунце и сосне у Сибиру! И собу преплавио мирис покошених трава.
Први пут ми је топло, чак и са напуклом ципелом. Стао сам негде на оштрицу леда, и кожа није издржала.
Нове ципеле смо дуго бирали. Кад је продавачица чула да сам песник, хтела је да ми поклони продавницу која није била њена.
Краснојарск дивно светли ноћу!
После Москве и Париза, он је трећи град који је добио струју.
– Месец у Сибиру никад не залази, него сву ноћ шета по небу. Нема кућа ни стабала па му не сметају, говорио је Чехов.
Толико светлости, а у Сибиру на километру квадратном у просеку живи само двоје људи!
Упознајем и Дину Володину, овдашњу телевизијску звезду, која личи на бистри поток.
Да сам је тражио у посластичарници, показао бих на пуслицу!
Замолила је да за потребе емисије засучем рукаве и спремим неко јело, и да мало рецитујем.
Шницле напуњене пршутом и качкаваљем после пржења прелио сам мајонезом и јело назвао – девојачки сан.
-Ово није српски него поетски специјалитет, рекао сам Дини. И, не заборави – кад ти људи отворе душу, прво што из ње испадне, то је твоје срце.
Допало јој се јело, али назив јој је деловао укусније!
Тог дана сам видео како Уљана Михаиловна Јаворска грли своју кћерку.
Од тада верујем да имам најкраће руке на свету!
У Радио Краснојарску ме дочекала Јулија Котељникова!
Воли поезију, има пријатан глас и одмереност у опхођењу: осмех јој нежан и не траје дуже од три секунде!
У малом студију, где ми је и глави било тесно, причао сам о Сибиру, о топлини овдашњих људи, где ми се чинило да сам у сродству и са онима које не познајем.
Кад сам рекао да ћу је памтити, Котељникова се насмејала, изненађено.
-Ово је мој први интервју на руском језику, због тога те не могу заборавити!
-Шта знаш о Сурикову? – питала је Уљана док смо прилазили његовој спомен кући, која је 1830., када је направљена била на крају граду, а сада у центру, у Лењиновој улици.
-Волео је пуно Јелисавету Августинову….!
Тад нам се корак скратио и успорио. Причали смо како су њих двоје по склапању брака из Санкт Петербурга отишли у Москву, јер је Сурикова стара Москва подсећала на Краснојарск, о њиховим кћеркама Олги и Елени, и о жељи да супрузи покаже родни крај.
Железница није постојала, Сибир је тада од Санкт Петербурга био далеко 200 година, а они су на коњу месец дана путовали од Москве до Краснојарска.
По повратку, Јелисавета се разболела и умрла.
Суриков је себе прогласио кривим за њену смрт.
Убрзо му је умрла и мајка, ни на сахрану није успео да оде.
Бавио се мишљу да остави сликарство, свакодневно одлазио на Вагањковско гробљеи Јелисавети носио црвене руже.
Застали смо пред улазом, погледали се и закуцали.
Чим су се отворила врата музејског имања Василија Ивановича Сурикова, ушли смо у 19. век.
Кућа двоспратна, дрвена и скромна, последњи је у њој живео сликарев брат, Александар, обнављана је и очувана од ветрова и невоља, не нагиње се ни на једну страну.
Урамљене фотографије сведоче да су Сурикови козачка фамилија, са Дона.
На обалу Јенисеја дошли су са оснивачем града, 1638., Андрејем Дубинским.
На зиду наспрам врата, крај витрине с књигама, портрет сликареве сестре, Катје.
До ње, госпођа-мајка, Прасковја Федоровна! Забринута и сетна, из дана удовичких, кад је боловала од беспарице и кад је најмлађем сину било само годину дана.
На трпезаријском столу чајник, столице дрвене, неколико лампи и шиваћа машина у ћошку.
У предворју – фотографија Петра Ивановича Кузњецова, краснојарског богаташа, који је Сурикову помогао да постане сликар. Без његових пара он не би видео Државну академију уметностиу Санкт Петербургу.
За осликавање храма Христа Спаситеља, добио је 10.000 рубаља, а његова мајка је на име пензије тада добијала 3 рубље!
Третјаков му је купио две слике, а краљ једну, за 40.000!
Сликао је велика платна, и на сликама је радио неколико година, на појединим и десет!
Мајци која је била неписмена, писао је дуга и топла писма, која јој је читао његов брат, Саша.
Док разгледам сликареве личне ствари, укрућену кожну торбицу, московски зимски капут и окамењене боје на извитопереној палети, водич ме пропитује – знате ли шта је сурики показује на минерал црвено-жуте боје. Има ли случајности: од њега настају најбоље сликарске боје?!
Сурикова кћерка Олга, удала се за Петра Кончаловског.
Добили су кћерку Наталију и сина Михаила.
Наталија Кончаловски се удала за Сергеја Михалкова, а Никита Михалков и Андреј Кончаловски су праунуци великог Сурикова.
Ноћ бесана, сам у соби, претурам по коферу и тражим оно што немам, што је неопходно да обучем и будем спреман за пут у Зиково, где идемо у госте код Ивана Ивановича Жуковског.
Покушавам да читам, али то је више мучење књиге него читање.
Сад је у Београду позно поподне, овде тек поноћ!
Зато и кувам кафу, бријем се, пред огледалом буљим у лик који је личио на мене, и питам – јеси ли се то уплашио, Лазовићу?
Пред очима ми породица коју су летос пронашли у овдашњој тајги, која никада није видела град ни друге људе. Примитивним алаткама су обрађивали земљу и споразумевали се на језику који је личио на староруски.
Одећу и обућу су сами правили, успели да се спријатеље са животињама, и биљкама, пролазност времена их није дотицала, нису знали за ратове и болести, а према сунцу и месецу имали су посебно поштовање.
Кад су их питали:-зар вам није било досадно тако да живите,одговарали су: није, ми смо једни другима препричавали снове!
Уљана је дошла пре договореног времена, да ме обрадује и саопшти да је данас најхладнији дан у години!
-Мало је хладније него кад си дошао, али није страшно! – каже.
Крећемо према Зикову, на излазу из града придружује нам се Ирина, кћерка нашег домаћина, питома и блага жена, удата за Украјинца.
Гледамо у снег и слушамо Наташу Пајунен и њену романсу Как ја тебе ждала!
Зиково је засеок, двадесетак километара од Краснојарска, у Берјозовском реону, основао га козак Зиков, 1630., има око 5000 становника, цркву Св.Архангела Михаила и десетак неасфалтираних улица, међу којима су најпознатије Марксова и Гагаринова.
Иван Иванович живи у кући на врх брда.
Стоји пред капијом и шири руке, простодушни топли народни Рус, песник, добри човек по занимању, и његова жена Марија Анатољевна, чији загрљај мирише на вруће колаче
Сто је наспрам руске пећи.
Стиже и чудодејствени балзам – самагоњка Ивана Ивановича, ракија која се пије из великих чаша.
Гледају у мене као у новорођенче.
Скидају ми новокупљене ципеле и уместо њих обувам чизме обложене крзном ирваса, које су ми до колена, носио их неки фински пилот на Антарктику, а Иванович купио за никакве паре.
Облаче ми и бунду са крзненим оковратником, на главу навлаче шубару која покрива уши и пола лица, седају ме поред пећи, приносе ону велику чашу, и питају: – је л’ ти сад хладно?
Ако одговорим да није, они ће се смејати.
Кажем ли да јесте, уместо чаше даће ми флашу.
Како год, погибија ми не гине!
Излазимо у мрак и разгрћемо снег, питам: зашто?
-Да заложимо ватру, правимо шашљике! – одговара Иван Иванович.
Не допушта да помогнем.
Флашу је заглавио у снег, да се не греје.
Изнео и хармонику. Ону руску, што заплаче кад се развуче.
Јесењина казујемо стојећи и аплаудирамо један другом.
На месо смо заборавили, претворило се скоро у угаљ.
-Ко је гладан, неће му наћи ману! – говори Иван Иванович.
Уљана пита, да ли је спремна бања?
Иван одговара – биће, за двадесетак минута!
-Шта је бања?- питам забезекнуто.
Иван Иванович показује на зграду испред.
То се у Србији зове летња кухиња!
Смеје се Иван Иванович, и говори – ово постоји само у Русији!
Зграда се ложи споља, има две просторије, унутра су дрвене лежаљке, около њих цеви кроз које протиче врела вода, и када се достигне температура око 100 степени, почиње парење и прскање млаком водом, масирање тела травама и брезовином које се потапају водиом, а после тога следи пливање по снегу.
Пијан си, драги Иване Ивановичу, какво парење и пливање на минус 40?!
-Буди стрпљив, младићу, не журимо, ноћ је пред нама, погледај месец, ми певамо а он нас гледа.
С пешкиром око врата, Уљана је, смејући се, нестала иза врата испод којих је шикљала пара.
Иван се увек насмеје кад на руском изговорим – ватра!
Правилне акценте тражим у снегу, а он приноси суву брезовину и убацује у ложиште, да Уљани буде топло.
Тражи да му причам о покојном оцу.
Све приче о њему почињем с краја: последњи пут му је душа лебдела над Црним језером, у Републици Хакасији, где је Уљана носила једну његову рукотворину, дељану у Бродареву.
Осетила је благост око себе и он ми је те вечери дошао у сан, није се дуго задржао, само је питао: цветају ли воћке које сам садио?
Гледа ме Иван Иванович, гледам и ја њега, и окрећемо се према хармоници која је пала у снег.
Уљана у купаћем костиму истрчава из бање.
Смеје се, и Иван Иванович се смеје, а мени хладно док је гледам.
Маше рукама и улеће у снежни намет, плива по њему, ваља се, а Иван је бодри:- ешћо, дарагаја, ешћо!
Будим се у соби, где смо сви спавали.
На сат не смем да погледам, али препознајем се у огледалу.
И умивам леденом водом, која се у додиру с лицем понаша као медицинска сестра у сеоској амбуланти.
Руке ми пуне чаја и пирошки!
Мраз није спавао, преполовио је брезу у дворишту.
Крећемо према Краснојарску. Љубимо се, грлимо и помало плачемо, и говоримо – нису то сузе, то су само пахуље!
Машу за нама Иван Иванович и његова Марија Анатовљевна, која сад другује с мојим покојним оцем. И прича му, вероватно, како је желела бар још једанпут да ме угости!
Маша Ионина и Миша Шаков нас чекају на Јенисеју.
Уљани није до пливања, а ни мени до гледања од којег се смрзавам.
Они, ипак, улазе у воду, провлаче се између ледених санти, пливају и роне, негде с половине реке нас дозивају и говоре да вода није хладна, смеју се и моле да им се придружимо.
Толико је топло да сам се огрнуо њиховим пешкирима!
Њима је чудно што се чудим.
Овде се некад и венчања обављају у леденој води!
Те ноћи смо се мало бавили и поезијом, у Дому уметности.
Волођа Пчелкин и Аљона Толстихина казивали су стихове, а међу онима који су аплаудирали био је и Сегеј Шћеглов.
Упознао сам и Рустема Карапетана, дивног човека и великог песника.
Завршили смо на крају града, у некој згради, где нам је приређен ‘квартирник“, собно дружење, уз вино и гитару.
Придружила нам се и непозната девојка, која није знала кога тражи, ни где се тај неко налази, али је у торби имала нарамак конзерви пива. Мало је плакала, после певала и кад смо пошли кући, хтела је да остане, док не дође тај неко кога тражи.
-Горанко, данас је претопло, само минус 25! – повикала је Уљана с врата.
Напољу је био мрак.
У Сибиру свањава око поднева.
Отишли смо на Караулско брдо где је Часовнаја Стражарска кула, симбол Краснојарска. Пут је био покривен снегом, али су намети око њега били велики.
Некадашња осматрачница са сталном козачком стражом, висока 22 метра, током рата спаљена и 1975. обновљена, краси новчаницу од 10 рубаља.
На путу за Овсјанку, зауставља нас милиција.
Рутинска контрола, такав и осмех!
До родне куће Виктора Астафејева – двадесетак километара.
У госте су му долазили Солжењицин, Крупин, Бујлов са Далеког Истока, и на стотине оних за које није имао пуно времена.
Овсјанка је сибирско село. Има цркву, Св. Инокентија Иркутског, Литерарни сквер, Бабушкин дом, школу,пошту, неколико продавница и реку Ману, коју је Астафејев излечио, молећи да се забрањи сплаварење по њој.
Испред куће – невелика бронзана скулптура, дело два Владимира: Зеленова и Гирича.
Писац и његова жена, Марија Семјонова, седе на бронзаној клупи, он гледа ко им долази у госте, а она у мужа.
У дворишту је и чувени кедар који је писац засадио и који је одмах по његовој смрти почео да се суши.
У соби с клавиром, велики пишчев портрет.
И неколико клупа по средини. Ту се одржавају књижевна дружења, долазе и деца, нека су се и зачудила, откуд ми у ово невреме.
Писаћа машина, рукописи и књиге које миришу на године прошле, тако да кућа одише чистоћом, скромношћу, и љубазношћу девојака које обављају посао кустоса.
Нисам велики љубитељ руске сеоске прозе, признајем једној од њих, али Астафејева поштујем, јер је био писац са радном навиком. Писао је свакодневно, и уз све друге, добио и Медаљу “’ За победу над Немцима“.
Девојка се прво смешка, рекла би нешто, онда гута пљувачку и одједном вештачки постаје озбиљна.
Уписујем се у књигу гостију. Слова ми дрхтава и неправилна. Не кривим оловку ни руку. Пред очима ми је седмогодишњи Астафејев и онај дан кад су му рекли – мајка ти се утопила, а он после свакодневно ишао на обалу и чекао да се она појави из реке.
Зар је тек онако, с болом причао о Јенисеју и молио да се не сплавари по реци Мани?
Одрастао је поред бабе, Екатарине Петровне, у кући која је сад музеј Бабушкин дом , или Дом бабе Кате, прекопута пишчеве куће.
Бабушка је била кошчата, сувог лица и звали су је генерал.
У кући сам, поред руске пећи и бројних везених пешкира, малих огледала, посуђа и тканица, пегли на жар и преслица, затекао и шиваћу машину “сингер“, и велику фотографију, на њој бабушка и деда Иље Ефграфовича.
У ћошку мале собе – жута клупа.
Није допуштено, али сам сео, да осетим колико је неудобна. Не бих то ни учинио да на њој није седео Стаљин.
До великог скијашког центра стижемо жичаром.
На врху – монголска јурта, окована ледом и покривена снегом.
Из плеханог димњака куља дим!
Музика шаманских бубњева, мирис чаја и насмешена Монголка пожелели су добродошлицу.
Седимо на поду, углављени између јастука и уштављених кожа.
Зов монголске дивљине лелуја јуртом, а она украшена осушеним роговима ирваса и говеда, овнова глава претворена у свећњак, на гредама које држе кров поређане дрвене алатке и монголске капе.
Пећ је на средини, ужарена. Млада Монголка на плотну, проспе понекад шаку сувих травки и сладуњави мирис очас окрепи и разбуди присутне.
Султански смо укрстили ноге и не излази нам се, мада ће ме, слутим, чај с кобиљим млеком брзо померити с места.
Јурта има и мали прозор, таман кројен за два ока.
Онима који ме гледају док гледам, вероватно изгледам смешно, али – ништа не видим! После су ми објаснили да је прозор зато и постављен, да гледаш и да ништа не видиш, јер ово је врх и ко би угледао где је подножје имао би, вероватно, проблем са срцем или храброшћу.
-То је прозор за гледање у небо! – каже лепа Монголка.
Жив сам се вратио у Краснојарск.
И на време стигао на Сибирске духовне свечаности, на Федералном Универзитету.
Сергеј Шћеглов ме представља митрополиту краснојарском и ачинском, господину Пантелејмону.
У његову част постројени су и кадети.
Мимо протокола, митрополит ме узима под руку и заједно улазимо у велику свечану салу.
Благосиља мој долазак на свету сибирску земљу.
Говори о Србији и Косову, где је боравио неколико пута, доносио и организовао помоћ за страдалнике.
Из њега избија благост, речи му молитвене и монашки чисте, окренуте миру међу људима.
Његова беседа звучи као литургија.
Озариле се душе присутних, на лицима затрептала блажена радост, а он, видно уморан, позива на љубав и праштање.
Једна реченица ми застаје у грлу:
– Почетком двадесетог века Краснојарски крај је имао више од 700 цркава, манастира и капела, а после 1917. у региону је остало највише десетак активних парохија, од којих се, по значају и лепоти издваја као јединствено здање – Покровски Сабор!
Шћеглов ми показује да се спремим, моли да причам полако, да се не би мучио с преводом.
Правим се да не разумем, погледом га усмеравам ка једној студенткињи до врата
Да може, он би ме ујео.
Појео!
Да може, поклонио би ми атомску бомбу!
Кад су ме најавили, младић из предзадњег реда је повикао –
Живела Србија!
Русија и Србија су браћа!
– Онда смо ја и ти сестре, умало да одговорим!
Уз пригушени смех и жагор, проломио се аплауз.
Аплаудирао је и младић који је то изговорио.
Кад сам био мали, питао сам другаре:-шта ћете бити кад порастете?
Одговарали су ми – учитељ, лекар, пилот…. Кад би они мене то питали, ја сам одговарао – кад порастем бићу Русија! – рекао сам.
Шћеглов је застао с преводом.
Погледао сам у митрополита, лице му је било у грчу.
Брисао је марамицом нешто око очију!
Тихи јецаји и уздаси били су музичка подлога уз коју сам казивао „Брашно у сланику“, песму посвећену ововременим косовским мученицима.
Кад се све завршило, питао сам Шћеглова: – јесам ли жив?
-Бојим се да не би био задовољан одговором!
На свечаном пријему у Митрополији,пришао ми је дивни Андреј Милашин, чија је кћерка глумица, лепо и топло створење,заљубљена у Станиславског.
У руке ми је тутнуо неко вино на поклон, прегршт књига и рекао:
-Митроплот вас је јутрос помињао, и рекао – кренућу путем мог Србина, кад порастем и ја ћу бити Русија!
Фотографије – Уљана Михаиловна Јаворска
(из књиге „Људи и градови“)
