ГОРАН ЛАЗОВИЋ У СЕРГЕЈЕВОМ ПОСАДУ: Русија се с Богом граничи
Не знам више ко кога буди, ја цигарету или она мене. Држим је у устима и прилазим залеђеном прозору. Ништа не видим, осим једне рупице коју сам направио на завеси. Марија је у кухињи, чује се звецкање шоља, у Москви минус двадесет и пет, напољу мрак и нада да ће дан бити мало топлији.
Три јутра слушам исту причу – кафу нипошто не пити на гладан стомак, а он се најлакше заситити коцком нафоре.
И већ добијам похвале за примерно владање: седнем до зида, отворим уста, Марија ми ту коцку стави на језик и кад је прогутам, каже: браво!
После тога се прекрстим, прекрсти се и Марија и чим окрене леђа, запалим цигарету и, гледајући у под, изговорим да ми је то прва од јутрос.
Она само климне главом, рашири руке и оде у моју спаваћу собу. Отуд се врати с пуном пикслом, понекад ми се чини да носи и отворен прозор са собом.
Овде нико не пуши: ни њене две кћерке, ни син, ни његова жена, не пуши ни њихов пас, ружни мобс, који се сакрије испод стола чим осети дувански дим.
Није тако само код Марије. Свугде може да се пије, али при сваком помену цигарете врата се отворе сама, укаже се нека непозната рука и покаже на мемљиви хаустор или ледом оковану клупу испред улаза.
После таквих угођаја, кажу: ако га вотка не одледи, требало би га одвести код лекара!
Опет сам поред прозора.
Јутро улази у град, стидљиво, и као тек извађена штука из залеђеног језера, праћака се по снегу.
Једна старица пролази мрачном страном улице. Носи хлеб, личи на дрвену бандеру којој су деца разбила сијалицу. И хода лагано, кад осети удар ветра, она се повије, застане и одједном потрчи, уверена да је суснежица неће стићи.
Небо је дубоко и далеко, неупоредиво са београдским, које сам у студентским данима неколико пута додиривао рукама. Најчешће на Звездари, грлећи једну апсолвенткињу медицине, где сам виђао себе испод Велих кола како разговарам са Гагарином.
Почиње санкање аутомобила.
И одлазак шубара на посао.
Леди се кафа у грлу, за десетак минута и ми полазимо, у Сергејев Посад, седиште Лавре Светог Сергеја Радоњешког, и московске Духовне академије.
Марија ће седети за воланом, а ја – на иглама.
Непуних осамдесет километара, од тога може да се направи сарма са страхом. Или подварак са ожиљцима.
Гледам на брзиномер и чим казаљка пређе бројку 40, почињем да се пресабирам: којој библиотеци нисам вратио књиге, да ли се писци сахрањују о тршку државе или то важи само за оне који су чланови партије …?!
Слушамо Пугачову, и толико уживам да ми се привиђа као ватрогасац који ме извлачи из јаруге.
Борови и брезе повијени, дуж стабала дебеле леденице, птице обуставиле лет, а пут према Јарославу прав и само на неким местима прошаран траговима гладних лисица.
И сунце се појављује, удара у главу као бубњар на сеоском вашару.
На негдашњем аутобуском стајалишту, стоји жена крај аутомобила. Умотана у шалове и крпе, огрнута ћебетом, на глави има две капе, и поскакује пред наређаним иконама и уштављеним кожама, међу којима је и глава мрког медведа.
Она чека да неко стане и да му оно што купи умота у осмех испод којег вире шкрбине и златан зуб.
Купили смо неколико икона. Одмах јој је било топлије.
Нуди ми и главу мрког медведа, скоро за џабе. Умало да је узмем: лепо је имати резервну главу, макар уместо јастука. Она може да се изведе у шетњу, покаже вољеној, може и да се стави у прозор, поред слатког од дивљих ружа.
Док пада снег, лепо је причати и о комунизму.
Нестаје црвенило пред очима, али памћење не бледи на белини: ни 1919., када је власт трагала за моштима Св. Сергеја Радоњешког, који је за Русе оно што је Свети Сава за Србе.
Монаси су, ипак, били бржи.
На Лазареву суботу, ушли су у храм и из ковчега узели главу свеца.
Уместо ње, ставили су главу кнеза Грубецког, поставили је у храстов ковчег и сакрили у манастирској ризници, а потом однели код грофа Олсуфијева, који је 1928. ковчег закопао у дворишту.
Пет година касније, када је један од монаха који је учествовао у крађи главе ухапшен, гроф Олсуфијев је побегао у Њижни Новгород и тајну поверио Павлу Голупцову.
Знајући да су му удбаши за петама, главу свеца је преместио у Николо-угрешни манастир, где је тиховала до његовог повратка са фронта,
Када је дошао, храстов ковчег је предао Јелени Васиљчиковој, усвојеници грофа Олсуфијева, која га је чувала до 20. априла 1946.
Тада је Тројица Сергејева Лавра враћена Руској православној цркви, а Васиљчикова тајно отишла код Патријарха Алексеја Првог,и предала му ковчег са главом.
Падала је киша, априлска, и сунце је виркало иза крстова московских.
Патријарх је Јелену благосиљао, и дао благослов да се глава свеца састави са телом.
Русија се тог дана саставила са собом!
Наталија Игнушина, продавачица кишобрана, писала је својој сестри: –Драга моја, први пут видим две дуге. Појавиле су се заједно и направиле велики крст. Данас се нешто велико десило, члан сам Партије али морам отићи у цркву. Запалићу свећу за тебе и за нашег мртвог оца, сад жалим што му нисмо веровале да Бог постоји и да се не зове Стаљин…“
Марија допушта да запалим цигарету.
Снег уминуо али руке ми приправне, лако и мрзовољно очас постају трећи брисач.
Сергејев Посад зову и руским Ватиканом.
Некад се одазивао на – Загорск! У време СССР-а!
Основан у 18 веку, растао је око највећег руског манастира, Св. Тројства.
Ауто остављамо на месту које је предвиђено за све осим за паркирање.
Од тада лажем да волим шумаре!
Пристигли људи са разних страна, има Бугара, Чеха и Белоруса, смрзнута Украјинка ми тражи цигарету, бабушку испед мене гурају у колицима, руска млађарија, они из теретана – набилдовани и тетовирани, корачају фронтално, шутирају снег и вуку се за уши, а они који се враћају застајкују.
Вратили би се, можда и остали, упадају у снег као што су упали у године, и погнуте главе иду напред.
Над вечном ватром , која гори за мртве ослободиоце, грејем руке.
Марија се, наравно, крсти!
Пред Лавром трограна бреза, пуна голубова.
Има их и пред улазом, чим сам пришао део моје душе однели су на кров Свете капије, узвишене Надвратне цркве.
На ова врата некад је улазио само цар, и патаријарх,а на Успенска – људи и животиње.
На северној страни су Каличје двери, с кулом од 40 метара, и отварале су се за ходочаснике.
Јелисавета Петровна, указом из 1742. овом манастиру је дала статус Лавре, а руској војсци помогла са 70.000 рубаља.
Марија би да ме насмеје: знаш ли да су Светом Радоњешком медведи јели из руку?
-Можда сам био један од тих медведа!
Она гледа у моје руке.
Имала би шта и да види да је у доба кад су расле постојао клавир у Бродареву!
Марија је са десет година у Баљшом театру гледала Лабудово језеро, а ја у незагрејаној сали основне школе “Битку на Неретви’‘. И у друга који је записивао оне који нису аплаудирали .
О, Боже, не разумем се у музику, али тужно звучи да је Москва после Другог светског рата имала 40 цркава, пре комуниста 1600, а сада 1000!
Марија прича:- Православље је у Европи на нивоу преживљавања!
Шпенглер ћути:- словенско хришћанство последња је шанса људског рода!
Гучу голубови на крову храма Свете Тројице, једном од првих белокамених храмова у Русији.
У њему су уточиште нашли и српски монаси после Косовске битке.
Он је Саборни, и најстарија грађевина Лавре.
Марија је негде отишла и после двадесетк минута долази са монахом који не допушта га пољубим у руку.
Заобилазимо ред, једноставно – може ми се: ја сам песник из Србије, а то је овде нешто као високи чин, не због мене него због земљи из које долазим.
И улазимо у храм.
Испод иконостаса, до јужног зида је ковчег са моштима Св. Сергеја Радоњешког. Украшен сребром, филигрански изрезбарен и подигнут на висину степеника.
Около њега монаси, који на смену, свакодневно, обављају молитве од пола шест ујутру до пола девет увече.
Жмиркају кандила и свеће, мирис тамјана и лелујање сенки у овој тврђави од тишине, уз монашки пој, нагони на разговор са собом.
Овде време не прети да пређе у сећање!
У сваком пољупцу који се спушта на свете мошти уткана је нада и захвалност за сутрашњи дан.
Храм је осликао Андреј Рубљов. Заједно са Данилом Чорним.
За разлику од фресака, иконе су сачуване.
Има их 40, међу њима је и чувена Света Тројица.
Док их је стварао, Рубљов је боје бирао у дубокој хладовини, никад при сунчевој светлости.
Он својим бојама сведочи о вечности природе божанске, та његова пурпурно-црвена била је боја благодати.
И говори: – ако у себи немам љубави, ја сам само бронза која звони!
Изнемогла девојка, коју уносе, вришти од болова, који стижу до њених згрчених прстију.
Усправљају је крај ковчега, она брише сузе, нагнута над моштима ћути и жмури.
Сви смо претворени у молитву, и уједињени у нади да ће јој бити боље.
Она подиже главу и отвара очи.
Њен осмех је сигурно највише обрадовао свеца.
Снег утихнуо, манастирске мачке на доксатима меркају голубове и свет који пристиже.
У централном делу Лавре је Успенски храм.
Петокуполна бајка, саграђена по указу цара Ивана Грозног.
Куполе су стилизоване у облику луковица, које оваплођују идеју молитвеног стремљења ка небу.
Фрескописали је јарославски и тројицки иконописци, у њој је петоредни иконостас, иконе из 17. века, бронзани и ковани лустери.
Зими се не греје, а чим отопли у њој се врше свеноћна бдења.
По предању, преподобни Сергеј оставио је у аманет да се у Лаври нахране сви који су гладни.
Постоји велика трпеза, може се попити квас, и он је најтраженији: дневно се потроши око 600 литара овог патриотског пића.
Црквеним уставом одређена је количина и начин употребе вина, где је прецизирано да се оно употребљава у одређене празнике у количини од једне до три красовуље, а једна садржи 125 грама вина.
У Јеванђељу, пише:…пијанице Царство небеско неће наследити!
Вино које Лавра купује прави се од грожђа – каберна, и чува се у храстовим бурадима у подруму Пивског торња, и оно служи само за евхаристију.
Нуди се и каврижка, чувено пециво, чији је рецепт тајна Лавре.
Месо се не користи и ништа се не пржи, поврће се само бари и сва храна се спрема са молитвом, а кувари током спремања међусобно не причају.
Некада се ватра у манастирским шпоретима потпаљивала пламеном из кандила, које је стајало поред свечевих моштију.
Данас, кад су у употреби електрични шпорети, тим пламеном се пале само кандила у кухињи.
У Лаври живи око 300 монаха и свакодневно се испече око 500 векни хлеба.
Храна овде служи само да би се одржала физичка снага, и ништа више од тога.
Овде се не сме јести до ситости.
Треба оставити места и Светом Духу, како је говорио преподобни Серафим Саровски.
У излозима манастирских продавница и икона Светог Саве.
У једној књижари – велики портрет Патријарха Павла. Поред њега анђеоско детиње лице, гледају се и дошаптавају.
Кад сам хтео да купим бројанице, монахиња је упитала:
-Имате ли благослов од духовника?
До 1953. у Лаври је било седиште Загорског учитељског факултета.
Те године, Стаљин се пробудио у читуљи!
Али, руски народ никада није бежао од Бога!
До 1918. у Русији је било 80.000 цркава и 1250 манастира, а звук звона је, кажу, земљу штитио и од великих епидемија.
И кад се није смело, готова свака кућа је тајно имала икону, постојале су чак и “илегалне“ цркве, некад у подрумима, или у кућама које су биле далеко од пута.
Русија је једина држава која се граничи с Богом, тврде песници.
Нигде у свету, осим у једној руској капелици не постоји фреска на којој Св.Ђорђе убија аждају речју а не копљем.
Марија у снегу исписује име Патријарха Павла.
Поред Петостепеног звоника Лавре, који са севера затвара Саборни Трг.
Патријархово име окружује сунцоликим срцем.
Звоник је висок 88 метара, грађен у време три руске царице: Ане Ивановне, Јелисавете Петровне и Катарине Велике.
Тридесет година је зидан, рушен и дограђиван,а његова звона, било их је 25, су 1930. скинута и претопљена.
Звоно, кажу Руси, језик има, не говори, а вести преноси.
Причам Марији о Патријарху Павлу.
Једном је нестао из Патријаршије и без ичијег знања сео у воз и кренуо на Косово, да обиђе сестринство у Пећкој патријаршији.
Кад су га после силне потере нашли у возу, окруженог обичним народом, и рекли му да није безбедно да тамо иде сам, одговорио је:- зар не видите да са мном иде још тридесетак људи?! Жали Боже, децо, што трошите оволико бензина. Нећемо имати чиме да дочекамо и превеземо руског Патријарха, кад нам дође у госте!
Палимо свећу за радост његове душе.
Има суза у Маријиним очима, и голубова над нашим главама: али и наде за мој народ, док буде памтио и помињао Патријарха Павла!
И ишао његовим путем, онако како је млади цар Петар, будући Петар Велики, по мрачној ноћи 1689. дојахао у Тројицки манастир.
Дотрчао Богу, да сачува главу.
Бежао је од побуњеника, након победе над сестром, принцезом Софијом.
У знак захвалности, на манастирском Тргу подигао је здање Благоваонице.
То је место где речи постају дезертери, претварају се у уздах, а лепота призива анђеоске трубе, да огласе вољу неба над земљом.
Као и звона која слушамо на снегу, и гледамо у дан који није дошао.
Звоне на радост и зову на молитву, и звук им веже земаљско са божанским.
Душа руског звона је у звучности.
Сваки тон живи свој живот.
Руси им тепај у, зову их: неагорива купина, осана, клокотало, сладуњави…!
У овој светој земљи, извршен је масакр над црквеним звонима.
Десет година имала су статус народног непријатеља, све до 1930!
Толико је трајала Уредба о забрани звоњења.
Претапана су, ломљена, и никад се гласније нису чула него кад их није било.
Једној Американки сам причао како у Сибиру постоје звона која имају ноге.
Друже се са ирвасима и рибама, са једним од њих сам свирао на хармоници, певао уз ватру и ишао у тајгу.
Гледала ме је зачуђено и рекла: – под хитно, да промените психијатра!
На снежном Тргу, плавокоса девојчица прави грудве.
Не одазива се на мајчине позиве и говори да јој није хладно.
Грудве стиска смрзнутим ручицама, мада се чини да то ради зубима, јер не успева да затвори усне и сакрије језик.
Сви гледамо у њу, и то јој не смета, напротив. Уживела се у лик мале шетајуће иконе.
Прилази јој стари монах, са дугом седом брадом.
Чучнуо је поред ње и почео да јој помаже у великом послу. Кад је устао, поклонио јој је дрвени крст и помиловао је.
Притрчала је мајци, раширених руку, и показала поклон.
Стари монах се неколико пута окренуо, махао је девојчици, чинило ми се да маше мени, зато сам му и одмахивао.
Застајемо пред црквом Силаска светог Духа.
Дугачак ред, и у њему махом млади свет.
Црква је подигнута 1476., на четири потпорна стуба. Јединствена је по звонику који је изграђен испод њене куполе.
Лавра је опасана зидом дугачким више од километра, висине од 7 до 15 метара.
Уз одбрамбене зидине из 16. века, наслоњена је камена двоспратница у којој су монашке ћелије.
Пред Духовном академијом, група од десетак студената, у монашким одорама. Поређани у круг, на снегу, беседе тихо и благонаклоно узвраћају поздрав.
Опет сам међу голубовима, пред капијом.
Млада жена пружа руку, да јој нешто уделим.
Металне новчанице падају у снег, она скоро модрим прстима копа по њему, скупља новчиће и сва срећна, смрзнутим уснама греје расплакану бебу, коју држи у наручју.
Прилећу и продавци шубара, марама, чак и руских застава.
Једна старија госпођа већ ми је ставила лисицу око врата:
-Обрадујте жену, биће срећна ако јој ово купите!
-Немам жену!, одговарам и покушавам да побегнем.
-Вама је жена умрла? – радознала је продавачица.
-Није умрла, него се још није родила, госпођо!
Продавачица се крсти, оставио сам је без речи и пара, зато је тако брзо притрчала господину који је са женом ишао иза мене.
Спуштамо се низ благу падину, прелазимо улицу и улазимо у најпознатији и сигурно најлепши ресторан у Сергејевом Посаду.
Направљен је у духу руске традиције, споља украшен резбареним фигурама, дуборезним детаљима, а да би се боље видео и да би се о њему више причало, власник је пред улазом поставио велике старинске дрвене санке на које је, гле чуда, баш ту, наспрам Лавре, дошао Деда Мраз и зајахао, држећи дизгине без коња.
Врата отвара младић у козачкој униформи.
Титра пластични осмех на његовом лицу, мало хладнији од тек заложене ватре у камину.
На сточићу до великог огледала – руска хармоника.
Болесна од досаде и раштимована, пробао сам је, као да је на њој Јесењин свирао. За срећан живот, фали јој једно мајсторско поподне.
Грејемо се уз руски чај. Рускиње које га приносе личе на парне локомотиве.
И крећемо.
Пут којим се враћам из Лавре није пут којим сам у њу дошао.
То је сад пут који се укршта са свим путевима који ме чекају.
