ГОРАН ЛАЗОВИЋ У ПОТОПЉЕНОЈ ГРАЧАНИЦИ: Плачи, Србијо, стигло је пролеће!
Јуче сам скупљао вести из новина.
Само се једна девојка обесила у Шумадији!
Троје мртвих у Београду.
Крв им шуштала из алкохола, као новчанице за које се купују нарциси.
Беба остављена у трави.
Освануло неколико обијених трафика.
Пронађен нож заривен у стомак, а за осталим починиоцима се трага.
Рођено осам дечака, у земљи где је неисплативо бити мушко.
Оџачари украли димњак и однели деци за доручак.
Поред друма затечени професори и ухапшена докторка на бензинској пумпи.
Продавали шибице које нико није хтео да купи.
Утврђен ценовник за крштење.
Јуче, кад је поскупео црни лук.
Упутио сам се у бело Ваљево, у по бела дана, право код Десанке, у Бранковину.
Ишао преко Голе главе!
Прешао речицу Уб, прошао кроз Близоње, нагледао се ливада пуних споменика и видео једну краву.
Сименталку, црно-белу, с вименом мањим од рупа на асфалту.
Домаћински се нагледали и узгред миловали, и једно друго оставили на путу који води ка Докмиру.
Код Десанке ме сачекале птице и љубичице.
Две свеће и пет празних клупа.
Она и Сергиј Сластиков зарасли у жутом цвећу.
Испод букве чије жиле ходају земљом.
И залазе у гроб!
Дошао сам ти, госпо, дошао у црној кошуљи!
Са црним птицама и црним гласовима.
Да ти кажем, оставили смо те мртву без Грачанице.
Није мени што си остала без нас!
Док смо овакви, смрт је увек лепше друштво.
Само ми криво, од свега чему си нас учила, запамтили смо само оно што нам никад ниси говорила.
Твоју Грачаницу су потопили твоји ђаци.
И они добри људи,који су с тобом путовали трећом класом!
Тражим помиловање, госпо!
За нас који ово гледамо и очима не верујемо!
Нађи нам се у сновима.
И немој нам никад више прићи!
Јер, несрећа се боље види, из далека кад се гледа!
Палим свеће за моју госпу и њеног Сергија.
На сунцу без ветра!
Оне се гасе, у мојим рукама изнад њихових глава, на месту где крст подрхтава.
И пењем се уз Дивље брдо.
Преко реке Јабланице.
На старом путу, где никога нема, вире само гробови из плодних њива.
Један човек заспао крај процевталог дрвета.
Мало исписан из живота, са поцепаном шајкачом, гледа у свраке, и пита:- које те добро донело?
-Да је добро, не бих долазио!
-Тамо више нема ништа. Остало је само кубе, около је вода…!
-Хајде са мном?
-Нећу! Хоћу да гледам ко пролази.
-И, велиш, потопише Грачаницу?!
-Нису је потопили, него су себе сахранили. Безбожницима је све допуштено. Само су се мало зајебали, они мисле да је ја могу заборавити!
Него ти иди право до Поћуте, иза кривине имаш милицију, ако те зауставе кажи да си из Београда. Они ће те пустити, кажњавају само ове наше. И кад дођеш до кафане “Круна“, скрени лево и после иди право. Ако имаш времена, нагледај се несреће.
И дај ми мало дувана, бар једну цигару, иде то уз живог човека!
На првом раскршћу сам промашио пут.
Пратио сам само стрелицу која ме водила ка Грачаници.
Два човека су изашла из пилане.
Натруњени пилотином, густих обрва и сувих лица, кошчати и обријани од четвртка,повикали су:-мораш тамо, овај пут више не важи!
Показали су на високи камени бедем, висок као планина.
Кад сам рекао где идем, ухватили се за главу!
Онај један је пљунуо.
И опсовао, држећи се за колац.
Пут прав, мирише предизборни асфалт, поред њега трупци и вајати.
Процветале шљиве ранке.
И скрећем на макадам, туцаник, пун рупа и бандера окићених умрлицама.
Црнило ми пред очима.
Зовем Радована Белог Марковића.
Спопала га врућица,и неки рођендани.
Пролећу вране.
И моја мисао иде ка Зорану Шапоњићу.
Како бисмо данас могли да се наћутимо!
Соњечка је јуче написала триста речи о мени.
Ни једну нисам омирисао.
И не осећам глад, пред кућом где лепрша застава.
У неограђеном дворишту, сто и две велике дрвене клупе.
У прочељу једна Херцеговка.
Испред ње молитвеник, и кафа из које се извлаче анђели.
Јордан Миловановић, брадатији од Толстоја.
Носи сунце у очима.
Чак су му и џепови напуњени добротом.
Оног, 31. августа, прошле годоне, кад су багери кренули на Грачаницу, уз помоћ 300 неидентификованих униформисаних лица, рекли су му – ти си православни терориста!
Упознајем и девојку која ме однекуд познаје.
И Ивана Станковића, младића из Обреновца.
Скривен иза монашке браде, сув и благородан, пита:- јесте ли гладни?
Износи мед, и хлеб који је месио Михаило Максимовић, Ваљевац, са Петог пука.
Они су свакодневно овде.
Они и још двадесетак, некад и педесет њима сличних.
Кућу су добили на коришћење, и у њој дочекују све које се моле за спас Грачанице.
Не примају новац.
Ни дарове.
Стамена клет!
Живе монашки, од јутра до сутра, и бележе водостај језера.
Спасавају шта се спасити може!
Испред багера су склањали мошти.
-Оне миришу, чувамо их у кући и имају боју воска! – прича Иван.
Приносе ми старинске коцке шећера.
Јорданова баба Крстина је такве јела, и даривала деци.
Данас сам и ја вероватно мало порастао.
И моја баба се звала као Јорданова, и по укусу шећера осећам да је са нама.
Као оне прве ноћи кад су потапали Грачаницу.
Црква била пуна народа.
И на њеном крову никад није било толико врана.
Људи се молили и држали свеће.
Било и деце.
И тек кад је вода стигла изнад колена, изашли, и уз брдо, кроз шуму Парач, дошли до кућа.
Одатле сад гледају Грачаницу.
Како тоне, и како је нема.
Наспрам ње је Медведник!
Мало ниже – Јабланик!
Лево је Повлен!
А скроз ниже , акумулација од Проклете бране!
Нема ту ни риба.
Ни ракова.
Ни алги.
Нема ни жаба.
Ничега сем несреће!
И чавки.
Идемо према Сушуци.
Путељак, блатњав, ишле две воде па се судариле.
И оглодале оно ништа.
Остало нешто што се зове ништа.
Прозори без стакла напуњени јастуцима.
Чуваркућа зарасла у трњу.
Џезва из које је никао орах.
На штрику панталоне са једном ногавицом.
Велика штала и испред ње домаћинов споменик.
Црн мермер, велика слова, а изнад тракторска гума.
Чудно ме гледају комшије док пролазим кроз ничији пут.
Овуда је ходио Евлија Челебија.
Недавно, 1555!
-Отвори очи, погледај срамоту!- виче Јордан.
Заплакао сам као што плачем над гробом оца мог.
И падале су сузе, некако на леви скут.
Грачаница у води, опкољена.
Тиха.
Зеленкаста, са кубетом које гледа у небо.
-Да смо бољи, ово Бог не би дозволио!- каже Јордан.
Немам шта да му кажем.
Немам жељу ни да га погледам.
Под ногама ми корење.
Пишем Зорану Шапоњићу:- само да знаш, данас си са мном! Ево ме поред потопљене Грачанице!
Опет се свеће гасе.
И све ми се чини, Медведник ми намигује.
Јавља се монах Антоније.
Због Грачанице освиће испред Владе Србије.
Не тражи милост, само правду.
Да се оживи, они што је рођено пре тринаестог века!
И враћамо се, уз онај исти блатњави пут потекла вода, јагочевина цвета, чују се овце, и тек подојена јагњад.
Можда у некој од ових кућа живи Христос!
Код њега је јуче ишла једна жена.
Она, која је чула појање из воде.
Анђеле, и децу како се веселе.
Није мени за засаде грачаничке.
Нека се посуше све шљиве.
Није ми ни за земљу.
Не треба ми више од два метра.
Пет хиљада гробова у Грачаници, чека рониоце!
Плачи, Србојо, стигло је пролеће!
