ГОРАН ЛАЗОВИЋ У ПАРИЗУ: Код Морисона и Исидоре Данкан
Жанет је дивна, данас спрема подгрејани ручак од јуче!
-Где си се изгубила?
-Туширам се, ако ти требам, дођи! – одговара.
Треба ми кафа и хоћу да будем сам!
Наравно да то не изговарам,него таложим у гладан стомак, и гледам према Ајфеловом торњу, и ништа не видим сем једног продавца сувенира, можда баш оног који је Жанет јуче поклонио ружу и обећао пуно деце.
Једу ми се смокве из дворишта.
Волео бих и нешто Кантово да имам при руци.
Жанет га не воли,мада ни тај њен Шопенхауер није био пуно гори.
Ни овде не сме да се пуши.
Једном сам покушао, и од тада знам да врата од тоалета не дихтују најбоље.
Жанет има деду, али деда не признаје да има деведесет година.
Два дана сам му објашњавао где је Србија,помињао бомбе и лепе жене,приносио шљивовицу, и он ми је трећег дана рекао:- сетио сам се, Србија је у Бугарској, био сам тамо,је л’ вам Димитров још председник?
-Деда је диван, сад воли само оно што не може! – каже Жанет, која памти све дедине приче, али не може да се сети где је оставила фен.
Смеје се, и онако голишава и мокра врцка по соби.
-Зар нисам лепа? – запиткује.
-Јеси…!
-На кога личим?
-На деду, наравно! – одговарам и први пут кроз прозор гледам залазак сунца у Паризу.
Ово је леп град, огроман и бљештав, и да нисам заљубљен у Санкт Петербург, сад бих био у проблему са придевима.
Срећом, на трећем спрату живи прелепа Миреј, девојке из Лиона,од ње бих могао да позајмим осмех,мало коврџаве косе и онај део душе, који ми је спустила на длан:- познавали сте Павића?!Сад више не морате да растете…!
Ни за чеперак, ни за два, порастао сам за читав метар кад је Жанет рекла:-спреми се, идемо на гроб Џима Морисона.
И као да идемо у најљубавнију шетњу, кренули смо према гробљу Пер Лишез, које се налази на Boulevard de Menilmont ant,недалеко од станице Philippe Auguste,у источном Паризу.
Име је добило по исповеднику Луја XIV.
Пред капијом нас је чекао Мишел, бивши вереник госпођице Жанет.
Чим смо се упознали, ја сам се уплашио, он је Жанет само загрлио, а мене изљубио неколико пута по два пута.
Мишел је продуцент и бивши песник,има мајку и она нема разумевања за његове девојке.
-За мене је рекла да сам препаметна! – говори Жанет, док прилазимо Углу песника.
Гробље Пер Лишез је велики парк, има преко педесет хиљада биљака,и на њему је сахрањено око триста хиљада људи.
Жан Пол Сартр, који почива на другом крају града, говорио је да је ово једно од најмонденскијих места у Паризу, и не би било тако да жене не живе дуже од мушкараца.
Овде су укопани и неки устаници Париске комуне.
Жанет се сетно смешка и окреће према Мишелу: – памтиш ли?
Црнопути пијани младић свира на раштимованој гитари, и пева – Come on baby, light my fire!
Поред Морисоновог гроба: неколико празних флаша,пуно опушака,мирис канабиса и две девојке, једна на врату има истетовираног гуштера, вероватно због Џима – краља гуштера.
На мермеру уклесано – KATA TON DAIMONA EAVTO!
Сви који воле Морисона, ово преводе како им одговара, понекад зависно од тога колико крви имају у алкохолу.
Неки тврде да то значи – “отишао због својих демона“!
Друге то не занима, јер су убеђени да је Џим Морисон жив!
То се види и по графитима исписаним уоколо.
Полиција их редовно брише и они редовно освићу.
Ето,и због тога волим Француску, што тамо где не треба, увек има по једног полицајца вишка!
Доња страна Морисоновог гроба мало је оштећена, личи на јабуку коју је неко загризао и оставио.
Црнопути младић моли да му дамо мало канабиса.
Дајемо му новац, пуно више него што је очекивао.
Необично мирише тај младић, да би показао колико воли Морисона узима једну ружу са његовог гроба, ставља је у уста и жваће.
Гледа нас захвално и открива да он и Џим свакодневно разговарају:
-Јуче ме питао: шта ради Памела, да ли се још презива Курсон?
Тај младић Рембоа зна напамет!
Жанет гледа у Мишела: – то је човек са душом од ветра!, шапуће и прича да је Морисон пред смрт посетио Шарвил, родно место Ребмоа, на северу Француске.
-Ја сам Рембо са кожном јакном! – виче младић који на себи има поцепану црну мајицу.
-Осећај се нормално, као да ниси код куће! – говори Жанет.
-Овде ми је веселије, тамо ме сем рачуна нико не чека!
И претурам по џеповима, тражим оне две цигарете које ми је пред пут донео мој рођак Мићко, каснила му пензија а он није имао ништа друго да ми поклони, па донео цигарете, од његовог дувана, да помислим на њега, кад их запалим негде у белом свету.
Једну сам нашао,повукао два дима и ставио на Морисонов гроб.
Жанет се смеје, онај црнопути младић гледа мало у мене, мало више у цигарету, а она гори, само мој рођак Мићко не штуца, и не говори – ко ли ме то сад помиње?!
Мишел је замишљен, кључа досада у њему,стоји као на иглама и гледа у свет који долази.
Подели понеки пластични осмех,окрене се понекад према мени и Жанет, и не дај Боже да изговори оно што мисли.
То ни гвоздено уво не би издржало.
Он још увек воли Жанет.
Он то не сме да каже, а она чека да он проговори.
Пред Морисоновим гробом око педесетак људи.
Многи од њих се први пут срећу и комуницирају као да се знају годинама.
Сви су у џинсу и кожним јакнама.
Певуше и наздрављају свом идолу,неки се љубе, а Мишел је једном на овом месту затекао један пар који је радио нешто више од тога.
Жанет прича да је Џим по доласку у Париз обријао браду!
Само су два човека видела његово мртво тело!
Обдукција није рађена.
Лекари су рекли да му се откачило срце!
Они који знају шта бива кад се помешају кокаин и хероин нису ништа рекли!
По Морисоновој смрти, вођено је двадесет поступака за признавање очинства!
Имао је двадесет седам година!
-Људи застају без даха гледајући у небо. Следећег тренутка више ме нема, отишао сам… А они никад више неће бити исти, нити видети ишта слично. И неће моћи да ме забораве – никад!, говорио је Морисон.
Смеје си онај црнопути младић:
-Џим је жив, живи у Африци, име му је Господин Моџо Рајсин, дајте ми још једну цигарету, и даћу вам његов број телефона!
Пусто је код Исидоре Данкан, нема цвећа, нема ни гуштера.
Жанет са плоче скида дебели слој прашине.
Мишел нервозно цупка.
Пристигао однекуд ветар, ћутимо и чим угледамо своје сенке на мермеру,окрећемо главу и померамо се назад.
Док смо прилазили, понављали смо епитаф: : “овде лежи онај, чије је име било написано на води“.
Одједном га заборавили, као да смо га појели.
Смрт је осетљива на оговарање.
Пред њом не треба причати да је живот леп.
– О чему ћутиш?
– О Јесењину, Жанет!
– Замисли да је он сад овде!
– “ Ти си моја гипка, лаконога бреза, створена за мене и за многе друге…?!“
– Не чујем ништа! Као да су мртви продисали, покупили сав ваздух и наставили да спавају!
Мишел је снимао телевизијску емисију о Исидори.
Прича, кад су дошли овде, где је положена њена урна, камеру, која је била нова и исправна, нису могли да укључе.
Кад су се вратили у студио, камера је беспрекорно радила.
Не жели од тога да прави мистерију!
Чак jе, каже, и прича о Исидориној смрти у Ници, постављена као романтични мамац.
– Кад ме питају: од чега је неко умро – увек одговорим – од смрти!
Зар смрт треба објашњавати, Мишел? – пита Жанет.
– Она јенајреалнији део живота!
– Певај ми, замисли да смо у Ници, Мишел, и да око врата имам црвени шал….!
– Нисам тебе прву од жена опроб’о,
Знам жене ко грош,
Али са стрвином попут тебе,
С тобом
Нисам никад још…“
Као да сам дохватио врата раја, зачуђен и укочен, гледам Мишела.
Зна ли он шта је изговорио, и то баш на овом месту?
Ништа им није јасно, ни моје ћутање, расколачене очи, ни моја знатижеља коју не могу да изговорим.
Пресушило ми грло,и кад погледам у Исидорину мермерну плочу, угледам Сергеја Безрукова.
– Рекао сам нешто погрешно? Нисам хтео да вас увредим, опростите!- обраћа ми се Мишел, сав снужден и збуњен.
– Не извињавај се, рекао си оно што треба, само сам запањен одакле то знаш, и како баш тога сад да се сетиш!
Жанет ме грли, руке јој миришу на колаче, које држи у торби, говори да јој верујемо да их је појела, док не купимо воду.
Група руских студената, предводи их стари намрштени професор у зеленој кошуљи поврнутих рукава, прилази скоро нечујно, и стаје у полукруг, испред нас.
Професор ћути и гледа прему гробу Едит Пјаф.
Неко од студената на Исидорину плочу ставља два црвена каранфила.
Одлазе брзо, професор се окреће и покушава да се насмеје.
Окрећем се према Мишелу:
– Јесењин и Исидора су се упознали 1921.,у Петрограду, у атељеу Жоржа Јакулова, који се налазио на последњем спрату зграде број 10, на Бољшојсадовој.
Јакулов је имао велики тепих, пуно слика и склуптура, и мало чаша.
Та ноћ је мирисала на алкохол и хармонику.
Садро Кусиков и Маријенгоф изигравали су даме, било је договорено – ко изгуби у тој игри, мора до говори своје стихове.
Било је десетак глумица из позоришта Таирова, Јесењин је стајао до завесе,окружен обожаватељкама.
Сасвим неприметно, у атеље је ушла Исидора, са менаџером Снајдером.
Не знајући да је она ту, Јесењин се дохватио хармонике.Она му је пришла у паузи, држала је чашу с вином, отпила мало и пружила му остатак.Чаша му је била на уснама, а њени прсти у његовој коси,
Шапуталаје – анђеле! Mојdarling! Златна глава! Monamour!
Викала – Ja lublju Jezenin!
Певали су те ноћи и Интернационалу.
Исидора је позвала кочијаша и отишли су код ње на Перечистенку,у вилу коју је добила од совјетске владе.
Јесењин је говорио: -то је жена каква ми је потребна!, а она одговарала – године и душа нису увек вршњаци!
Он је био њена последња љубав и једини законити муж.
И први стихови које је од њега чула, били су они које си малочас изговорио.
– То је била љубав? – пита Мишел.
– То је било мало више од љубави!
Заплакала јеЖанет.
Више од пола века овде нико није плакао.
Имала је Исидора двоје деце, несрећно су завршила у водама Сене.
Била је рођена за љубав.
Била!
Остављамо јој један колачић, који личи на месец.
И гледамо у небо које се одавде не види!
