ГОРАН ЛАЗОВИЋ У НИЦИ: Наполеон, мандарине и лутка од соли
У Ницу, ипак, треба доћи кад се остари!
То је оно доба кад човек има пуно онога што му не треба и кад нема много питања.
У даљини се виде обриси бродова који иду према Корзици.
Ваздух је чист, али се осећа мирис вулгарности профита.
Ево ме на Енглеском шеталишту, на месту где је настрадала Исидора Данкан.
Осећам се мајушно у друштву високих палми!
Учим да слушам ветар и покушавам да разумем зашто је болесни Чехов одавде слао најљубавнија писма.
Живео је у хотелу Oazis, јутра проводио поред мора, а после писао и кашљао.
У Ници данас живи око 10.000 руских староседелаца.
Сви мисле да сам Американац.
Згадило ми се да их разуверавам.
Добар човек је заблуда лоших људи, говорим за себе, окренут према плажи на којој се може наћи и понеки камен за џеп.
Средоземно море је азурно, дубоко и чисто.
Две Италијанке ме уверавају и да је топло!
Машу,и зову да им се придружим.
Кренуо сам и одустао.
Нисмо равноправни, оне су у топлесу, а ја у дубоким ципелама.
Авенија која прати залив Нице некад се звала Приморска улица и била је широка само два метра, онда је дошао Луис Веј и за своје паре направио булевар.
Велики син краљице Викторије прозвао га је енглеским, а палме су остале француске.
На овим плочницима плакала је Брижит Бардо!
Шетали су овуда Грејс Кели, Бартон, Кетрин Хепберн…
Клаудија Кардинале питала: -иза којег цвета овде залази сунце?
Кад сам код цвећа не заборављам socca палачинке,које се праве од кукурузног брашна и служе побиберене.
Оне немају везе са цвећем, али док сам их јео и плакао, Соњечка, задужена за моју душу и владање, испричала ми је да се у Ници 1952. године Иво Андрић дружио са једним Данцем.
Шетали су заједно, пили јутарњи чај, а онда је тај Данац рекао Андрићу:- цвет је на Гренланду највећа реткост и драгоценост.
Кад су једном донели из Данске авионом букет ружа, то је био велики догађај.
Свет се скупио и гледао букет као чудо, играо око њега и плакао.
А овде рајске птице расту брже него коров у мом дворишту.
У чувеном хотелу Negresko, чоколадна госпођа пије белу кафу.
Ради то полако, чак нежно.
Кад су нам се погледи срели, престао сам да је гледам.
Луксуз и добар укус седе за истим столом.
Кроз намештај и слике приказана је уметничка историја Француске.
Има и онога за чим чезну музеји, да је било среће сад бих гледао у лустер од 16.000 кристала.
Био је поручен, Цар Николај дао паре за његову израду, али лустер није стигао.
Предухитрио га црвени Октобар.
Срећем групу младих Кубанаца.
Препланули и насмејани, девојке спремљене за плажу, окрећем се и гледам како им се кораци претачу у плес.
Откуд они овде?
Кад младост остане без одговора, она промени име или гардеробу!
Наслањам се на Pars d Sato.
То је највећа грађевина у Ници, буљим у врх и дешифрујем црну тачку, која ме подсећа на једног човека који користи мој бријач и име, и моју мајку зове својом.
Упознајем Шарлот.
Има она и презиме и оно није препоручљиво за изговарање ако у близини нема апотеке.
Има две мињђуше на носу и куглицу на врху језика.
Мирише на лаванду.
Око ногу јој се мота мачак Скот.
О њему зна више него о свом деди, учи руски, воли Хемингвеја и његову слику држи у гаражи.
Шашава девојка, добра Шарлот.
Понудила ме тортом од кестена са сосом од ваниле.
Док смо ишли према Фениксу, цветном парку прекопута аеродрома, који има највећу стаклену башту у Европи и колекцију најегзотичнијих лептира, замолила је да Скота узмем у наручје.
-Ти си први скот кога грлим!- шапћем.
Не верује ми, не верујем ни ја у оно што му говорим.
Клупа на којој седимо окренута је према великој мандарини.
На њој је седео и Пикасо.
Дуго се расправљало, ко је више волео Ницу, он или Хемингвеј?
Одговор је – Марк Шагал!
На Авенији доктора Мењара, где булевар Симијез прелази у узвишење, налази се његов музеј, а на врху је хотел Regina, некада место за одмор енглеске краљице Викторије.
То је она госпођа која је некада била најмоћнија баба Европе.
У близини је велики маслињак, као и фрањевачки манастир из 16. века са огромним ружичњаком.
Ту је гроб великог Матиса.
Шагал је живео у оближњем Sen Pol de Vansu, музеј је изграђен 1972. године, и у њему се налази оних чувених 17 великих слика, инспирисаних Старим Заветом.
Пијем “Шагалову кафу“, у кафе – башти, испред музеја.
И као да гледам плави месец на љубичастом небу.
И летеће харинге које ме воде у његов Витебск, а тамо зајапурена Бела Розенфелд слуша како јој њен Мојша, Шагал је у Паризу променио име у Марк, говори: – твоја тишина је моја, као и твоје очи!
Слике Шагала су слике детињства.
И он није изгледао зрелије када је после Белине смрти оженио Валентину Бродски.
Стижем на Трга Масена, одакле почињу сви већи булевари.
Црвенило пред очима, све грађевине су у тој боји, раскош барокне лепоте уздигнута је на висину дивљења, и птице које на њих слећу изгледају господствено.
Наспрам “Фонтане Сунца“ је парк Алберта Првог, ту је и Мермерни крст La Croix du Marbre.
Застајем крај плоче “Повратак из Египта“.
Она подсећа на посету Папе Пија VII Ници, који је запамћен по крунисању Наполеона као првог француског цара. И по неким поступцима које настојим да заборавим.
У старом делу града је и црква Св. Мартина – Св. Августина.
Саграђена је у 15. веку и најстарија је на овим просторима.
Дух супермаркета ушао је и на њена врата, свеће се купују као у самопослузи и горе брзо, без мириса и дима.
Пред улазом ме сачекао запуштени старац.
Такви по мојим сновима често трче.
Није тражио ништа, држао је изгужвану капу, и тек кад сам у њу убацио новац, погледао ме је тако да мислим да ме још гледа.
Идући за незнаним морнарима, дошао сам и до лучке цркве Notre – Dame du port.
Одише скромношћу и представља место одакле поморци са благословом лучке Госпе одлазе на пловидбу.
Погладио сам статуу Девице Марије која је лицем окренута према цркви.
И погледао у море!
Ругало ми се издалека!
Соњечка је већ била лутка од соли.
Шетала са Весном Парун поред обале, и запиткивала море – шта је то љубав?
-Приђи ближе! – одговарало јој море.
И после неколико корака више није било питања.
Ни лутке од соли.
