ГОРАН ЛАЗОВИЋ У ЛАВОВУ: Коктел од Путинове крви и горилка
После дванаест сати путовања, проверавам: имам ли ноге и чији је врат на којем стоји моја глава?!
Укочен, ништа не видим , а Наташа говори: – имаш лепе очи!
Још ме исправља – не каже се Љвов него Лавов!
Шири руке и покушава да ме расани:
-Хоћеш ли мало “Путинове крви“, да се окрепиш?
Гледам је избезумљено, и одједном ми мило што је изгужвала хаљину, чекајући да не дођем.
-То је најтраженији коктел у украјинским баровима. Освежава и храбри!
Централном улицом Љвова, Проспектом Слободе, марширају униформисани бандеровци, у пратњи коњице и дувачког оркестра који свира нацистичке маршеве.
Гледам у народ који их гледа.
У очима тих људи више је страха него радости.
Они који ћуте, понекад само пљуну.
Мржња према свему што је руско корача градом као млади поштар који тражи непостојећу улицу.
Конобар ме игнорише.
Тек кад сам отишао у тоалет, донео је шта сам поручио.
А у тоалету, прескачући отирач са Путиновим ликом, уз хитлеровски доцртане брчиће, умало да зарадим прелом ноге.
У ресторан улази девојка са псом који око врата има плаво-жуту траку.
Не волим немачке овчаре, кад год их видим помислим да су побегли из неког партизанског филма и да трагају за мном.
Овај је блентаво умиљат и веран газдарици, неће ни да ме погледа.
Уместо у њега, гледам у Наташу. Као свака студенткиња славистике и она има торбу у којој нема места за поклоне. Носи Црњанског, Мешу и Павића, кармин држи у десном џепу, и лицидарско срце ставља око врата.
На раскршћу улице Хероја УУА и Јевгенија Коноваљца, наспрам споменика Стјепану Бандери, који се чува и на који се будно мотри, јер су његове две статуе биле миниране, Наташа прича да су Франц Јозеф и Наполеон овде имали љубавнице.
Правим се да не чујем, и све се надам да не зна да је и Балзак у Љвову љубависао са својом Евелином, у хотелу “Жорж“.
Знам и да је немачки овде био званични језик.
-Где ме водиш?
-У “Кријивку“! – одговара.
Док стојимо испред великих врата, она прво куца, потом користи песницу.
Појављује се набилдовани мушкарац у униформи бандеровца и војнички гласно, изговара – “Слава Украини“.
Језик ми бржи од памети: – Слава Украини, слава Росији, слава Сербији!
Бандеровац збуњен, и одједном најежен.
Наташа ме извлачи из невоље, говори – Геројам слава!
Бандеровац се враћа у нормално стање, тапше ме и с осмехом показује да уђемо.
Рустичним степеништем спуштамо се у подрумски клуб.
Зидови украшени фотографијама на којима је представљено херојство независне Украјине.
Пушење није забрањено, може се разговарати и на руском језику.
Приносе пиво са кока – колом и вотком, и после њега одједном ми све постаје смешно.
Уозбиљио сам се кад су сви почели да се смеју.
Пригушили су прво светла и онда, правећи шоу, почели као да траже некаквог Руса.
Тражили су га на плафону, у канти за ђубре, испод столова и пиксли, завиривали нам у џепове и кад га нису нашли, упалили су светло и обавестили нас да Руса нема, да се крије у канализацији, јер се уплашио и огладнео.
Настало је еуфорично славље.
Једни су наздрављали, понављајући – слава Украини, други певали – “Летила зозуља“, а трећи буљили у празне новчанике.
У јеловнику издвојен специјалитет – гудбај, асвабадитељи!
Уследио је обичај бесконачних здравица.
-До када ће ово трајати?
-Док се не заврши! – одговара Наташа.
Свака се чаша мора испити до дна, како онај ко је чашу наточио не би исплакао суза колико је у чаши остало – горилке!
-Зашто горилка?
-Зато што се после ње осећаш као горила!
Није било суза, али је било доста оних који су се упознавали испод стола.
Долазимо до зграде Опере. Прелепо здање, урађено у барокном стилу, у њој све раскошно: од огледала, мермерних степеница до златовеза у сали. Градитељ је био Зугмунд Горголевски. По завршетку, зграда је почела да тоне. И схосно кодексу градитељске части, Зигмунд је одлучио да изврши самоубиство. Преживео је, али и молио да му допусте да умре.
Кроз историју, Љвов се налазио у саставу дванаест држава.
Био је и део Хитлеровог Рајха.
Звао се Lwow, Леберг, Лемберик.
Не може се срећом похвалити ни један град који је имао пуно имена!
Сада је центар украјинског језика и културе и прво слово отпора руском утицају.
Има три Универзитета и више од 100.000 студената.
Први европски град који је добио уличну расвету.
И тек кад се смрачи, постане видљиво колико има мало мушкараца.
-Руси су у рат против Авганистана и Чеченије слали више Украјинаца него својих војника! – прича Наташа. Пуно их је тамо изгинуло. Сад имамо десет жена наспрам једног мушкарца.
И све су дотеране, миришљаве, и умеју да носе лепоту.
Воле Србе, и питају – где је Србија?
-Могао би и да ме ожениш! – каже Иришка, у кафетерији “Виденска кафа“, на Проспекту Слободе, где се нуди педесет врста кафа.
-Не радим оно што не умем!
Смешка се и позива нас у госте, живи у улици Лесе Украјинке, има мајку и пуно фотографија са мужем који је умро од алкохола.
Симбол Ринок Трга је градска кућа Ратуша, нумерисана бројем 1.
Свака палата на Риноку носи име неког значајног становника Љвова.
Ратуша има 156 соба, 9 сала, до врха торња високог 65 метара води 350 степеника. На врху је часовник, постављен 1851. године, показује тачно време, само иде мало уназад.
Ово је један од најстаријих делова града, изграђен у 14. веку, Трг је правоугаон, омеђен са 44 куће и сваки његов угао се наставља у две улице под правим углом, и украшен је фонтаном са статуама Диониса, Нептуна или Адониса, делима чувеног Витвериа.
Трг је поплочан у 18. Веку. Руски цар Петар Велики дошао у Љвов током рата са Швеђанима и кад су му се кола заглавила у блату, наредио да се место поплоча.
Прва пивница у Украјини направљена је у овом граду, 1715. године.
Осамдесет година после , изграђено породилиште.
Пробао сам и чувено пиво “зеник“. И хтео да га заволим, али није оно криво што знам шта је добро пиво.
Пролазимо Јерменском улицом. У близини је статуа проналазача лампе. Бронзани човек налакћен за столом чека конобара или некога да му наручи порцију светла.
Јерменска црква изгледа монументално.
Католици, унијати, православци и Јевреји као да су се такмичили ко ће направити лепши храм.
Наташа прича да је Доминиканска катедрала у совјетско доба била претворена у Музеј атеизма.
Руска Саборна црква је у “руској четврти“ коју пресеца широка Руска улица.
Идући према Високом Замоку, брду које је највиша тачка града, где су остаци тврђаве, угледао сам и једног малог бронзаног Пушкина.
Гледао је жмурећи у продавце мајици на којима је писало – Putler kaput!
Легенда каже да су некад овде живели лавови.
И пливали у Полтви, главној реци Љвова, која је невидљива, јер тече испод града.
Статуе лавова као украсни детаљи постављени су на клупама и фасадама, а оснивач града, русински владар Данило Халитски, град је основао у част сина Лава.
Лавови су дотрчали и на градски грб.
Велика тврђава у Пидвалној улици, која је страдала у пожару, некад је била затвор, где су Пољаци држали Украјинце који су се борили против њихове тираније.
У близини је и свети Ћирило, извајан као дизач тегова, поред њега продавци старих књига и они који не знају где су.
У култној кафе – галерији “Чигра“ правимо одмор.
-Каква су ми уста? – питам Наташу.
Направила је некакав колачић од уских усана, ћути и не трепће.
Нанишанила ме у оно место које ни метак луталица не би волео да заобиђе.
У фабрици чоколаде, коју смо посетили, добио сам велико чоколадно парче, појео га и кад су рекли да је направљено од мешавине чоколаде, соли и папра, осетио сам ватру у устима, толико јаку да могу и на даљину да засвирам на лири бронзаног Адама Мицкјевича.
У Српској улици разголићене Гркиње и гладни врапци.
Не прилазе ми, али се осећају комотније него Срби на Цетињу!
У њој је чувени “Мазах кафе“!
Испред њега статуа Леополда фон Захер Мазохома.
Око ње на десетине насмејаних девојака. Обичај је да се гурне рука у његов џеп, и кад се у њему нешто напипа да се пожели оно о чему се сања. Нико девојкама не говори да је џеп шупаљ, и нико не може да одоли њиховом уздаху кад напипају оно што су очекивале.
Локал је уређен у стилу имена.
Чим смо сели, извукли смо карту која је показала шта од реквизита добијамо и чиме ће бити обележен наш боравак у кафеу.
Оскудно одевена конобарица са бичем у руци принела је еротски мени.
Кад сам видео шта све нуде, рекао сам: – не, хвала, нисам гладан!
Наташа је била румена од смеха.
Конобарица је на чистом српском узвратила:- будите бар мало мушко!
-Еј, па ти си наша! – рекао сам одушевљено.
-Ја сам ничија, господине! – одговорила је, и отишла.
