ГОРАН ЛАЗОВИЋ У КИЈЕВУ: Будеш мој Американо!
Знао сам и за боље дане, кад се оно причало да сам леп и паметан,а жена која ме вози према аеродрому, расна и миришљава плавуша у широкој ланеној хаљини, каже: – имате дивне руке!
Помиње кафу,треба јој неко за причу, јер она, изгледа, сама не уме да ћути!
Кад сам рекао да идем у Кијев, стресла се и намрштила.
-Знате ли какве су Украјинке?
-Паметне, лепе и високе!
Насмејала се подругљиво, желела је да то учини нечујно, али јој се омакло.
Нос јој се зајапурио а ја се обрадовао: има још жена које нису заборавиле да се стиде.
И негде на почетку Бранковог моста, кад смо упали у гужву, искључила је таксиметар и почела да ме одвраћа од путовања.
На моменте се осећала сестринска топлина у њеним речима, али оне су муњевито прелазиле у бес, после чега сам гледао само у сат, и одговарао на поруке које нисам примао.
-У Украјини влада матријархат! – понављала је . Нисам се снашла, оставила сам мужа и Кијев, и вратила се у Београд.
– И за нежност треба имати талента! – узвратио сам.
-Мушкарац који не зна да удари шаком о сто – није мушкарац! Онај мој то није знао, а ја сам превише паметна да бих била мушко! – рекла је певушећи рефрен неке украјинске песме која, колико сам разумео, теши онога ко оде.
На аеродрому се поздрављамо као бродаревске бабе: прво, одбија новац за вожњу, онда га узима, па враћа, да би ми на крају пружила цедуљу с некаквим телефонским бројем, и рекла: – ако зашкрипи, позовите, то је мој друг, моћан је у Кијеву!
Тек кад је отишла, пожелео сам да је питам како се зове?!
Авион у поласку касни два и по сата! – утешила ме млађана службеница на шалтеру.
Ладочка је већ на Бориспољ аеродрому, чека ме, а ја тек на небу, негде изнад Мађарске, сазнајем да у Кијев слећем у глуво доба, после пет сати кашњења, кад ништа и нико не ради, осим оних који хоће добро да зараде.
Дивљи таксисти су гласни и настрљиви,продавци пића жедни, ваздух је сув, застаје у грлу и носу, и попут тупог жилета оставља трагове на лицу.
Ладочка се претворила у осмех и раширене руке.
Нисам је видео три месеца, она каже – пуних осамдесет дана!
Нимало се није променила, и даље – неће да разговарамо на руском.
-Ово је Украјина, драги мој! Причај како хоћеш, ја ћу причати на украјинском, а на руском можемо ћутати.
Таксиста се у том часу окреће,подрхтавају му усне, гледа нас мутно, успорава возило, и осећам да би био пресрећан кад би нас избацио у мрак.
Нудим га цигаретом, прво се нећка, а онда говори: – боље да узмемо ове моје, руске су и лепше миришу!
И видим како стиснутих зуба, вртећи главом, у ретровизору надгледа Ладочку која покушава да заспи.
Пут је неосветљен и излокан, пун рупа.
Кијев се назире, већ четрдесет минута путујемо, прилазимо му с леве стране, заобилазницом која је пуста, али језовита за ноћну вожњу. Овуда се брже стиже у смрт.
Кад наиђемо поред каквог осветљења, сноп светлости заврши на Путиновој фотографији коју таксиста држи поред волана.
У том часу, он као да жели да се окрене према мени, да нешто упита.
Тек кад смо стигли, видео сам колики је то човек. Шта ли једе за доручак? Вероватно два нормална човека!
Док Ладочка утрчава уз степенице, каже: – менја завут, Јуриј!
У тишини, која пријања за кожу, споразумевамо се махањем руку, чак и шутирањем пикаваца.
Нама се не растаје!
-Добра је она, не брини! – убеђујем га.
-Ко не воли Русију тај не може бити добар, запамти шта ти каже стари лисац, Јуриј!
Зграда у којој живи Ладочка је троспратна и смрдљива, мада споља изгледа прелепо.
Мирис влаге која се у приземљу попела до трећег степеника иритира разум, после преко носа иде до чуђења.
Да бих стигао где треба, пролазим кроз четворо врата.
Ладочка их отвара, па закључава, руке су јој пуне кључева. Нису они препоручљиви за ношење око врата, сем онима који хоће да исправе кичму.
Стан има две собе , прозор с решеткама и купатило у које се увлачи, некако на кант.
Зидови су облепљени тапетама. Све је на свом месту: старинска витрина наспрам радног стола, кревет у ћошку, мали шпорет у другој соби, изнад њега чајеви и зачини, уз радијатор прислоњен сточић са две столице на расклапање, а у ходнику брзински склепан орман са клизећим вратима.
Књиге су поређане на грњем делу витрине, то су вероватно оне које нису могле да стану поред врата .Међу њима доминирају Граматика украјинског језика и песме Лесје Украјинке, коју прелиставам, гледајући крадимице како се то спрема чај у три ујутру.
-Заљубљена сам у ту књигу!
-Лесја Украјинка је у ствари Лариса Косача, пореклом из старе српске племићке породице Косача! – говорим тихо, као да декламујем успаванку.
Чудно ме Ладочка гледа, скоро жмурећи.
У њеним крупним црним очима, које као да су скинуте са неке фреске, има нечег ђавољег.
Прво у њима угледам оно што јој се не допада. Кад то изговори, узвратим – касно је, после се она пита: одакле знам оно што ми није рекла, а мени мило да јој не кажем.
Пијемо чај од травки с Карпата, и у њега умачемо листове дивље крушке.
Поред шоље, ређам Јуријеве руске цигарете и примећујем модрицу на њеној руци.
Имала је, каже, мали вербални сукоб с мужем.
Кад они имају велики и невербални сукоб, Холивуд цвили као ошишани ретривер.
Модрица има облик срца, боли и кад се погледа.
Где ли је сад она таксисткиња из Београда, бивша украјинска снајка, која воли да јој се шаком лупи о сто?
Одлазим на туширање, Ладочка распрема кревет и пита :- да ли ће сметати ако не будем у спаваћици, претопло је?!
-Спаваћемо одвојено, што би сметало?
-Замисли, ја се откријем , а ти се пробудиш….!
Вечерас немам снаге да замишљам. Но, њено голо раме убрзо је било изнад моје главе.
После, кад се окренула, радовао сам се што нема дугу косу.
Спавала је Ладочка немирно, с недрима пуним месечине!
Све сам заборавио, чак и онај младеж изнад њеног пупка, који ми је намигивао, док сам њен чаршаф које ми се стропоштао на нос, подизао полако , као да дижем тегове.
Спавали смо до поднева, спавало ми се и кад сам се пробудио.
Кад смо стигли на Мајдан или Трг независности било је касно поподне. И било је претопло, толико да сам голоног прошетао степеничастом фонтаном. Ту сам упознао Светлану из Загреба. Била је боса, и сви су скоро били боси,само је она била у уском белом шорцу, и питала: – Може ли у Кијеву да се купи београдско пиво?
Мајдан је раније био: Трг Октобарске револуције, Совјетски трг, па Трг Калањика. Наспрам њега је хотел Украјина који се раније звао Москва.
Кад су се Немци 1943. повлачили, минирали су Трг, као и главну улицу Крашћатик.
Мајдан је познат по “наранџастој револуцији“. Ломиле су се овде заставе, превијале главе и испадали зуби.
На једној страни је Свети Михаило, заштитник на капији, на стубу старословенска богиња Берегија, а у подножју кочијаши са кочијама које се котрљају још само у сликовницама.
Лево од Трга је велики Цветни сат, састајалиште оних који се воле, или мисле да их неко воли.
На тој узбрдици сусрећем десетак девојака с папирним кесама у рукама.
У свакој је по флаша нечега, најчешће пива, мада из неких провирују вотка и коњак.
О, како оне те кесе приносе устима, као да једу чоколадне бомбоне!
На Крашћатику током викенда нема аутомобила.
Огроман је то булевар, са четири траке у сваком смеру.
Скоро свака од стаљинистичких зграда има неки билборд капиталистичке провинијенције. Као хијене пристигли су Beneton, Teranova…! И нису мењали цене: прескупи Париз мало је јефтинији од Кијева.
На крају Крашћатика је Црвеноармејска авенија!
-Има ли овде нешто што би ме подсетило да нисам у Русији? – питам Ладочку, седећи испод великог каштана, дивљег кестена, који кијевске алеје чини пушкиновски лепим.
Она ме хвата за руку, и каже:- не знаш добро историју!
-Учили су ме можда погрешно , можда сам читао лажне књиге али нисам научио да не волим Русију, Ладочка!
Због козачког атамана Богдана Хмељницког, који је ослободио Украјину од пољског јарма и уједнио је са Русијом, оставила ме на пример, једна Гордана! Занимљивији ти је од мене, рекла је и отишла, и није се враћала.
-Како си то преболео?
-Лако, чим сам сазнао да се удала за неког полицајца, чија је мајка била Рускиња!
Ладочка је из западног дела Украјине. Тамо је сина родила, и научила да јој Руси не буду драги.
Кад бих умео да јој поверујем, руска књижевност и уметност биле би сиротиња без Украјинаца, који су, по њој, аутохтони, језички и карактерно сличнији другим европским народима више него руском.
Помиње Гогоља и Булгакова!
И силовања током Другог светског рата.
-Док су Црвеноармејци силовали, Немци су нас ослобађали! – причам јој у поверењу.
-Историја није оно што причају него оно што је заиста било! Бандера је био у праву, али ти за њега, вероватно, ниси ни чуо!
-Знам да се залагао за прогон Руса, Јевреја и Пољака из Украјине, да је, покушавајући да буде херој, из заседе убио генерала Ватутина.
Борио се за независну Украјину и убијен је у Минхену, неколико година пре мог рођења. Украјинци причају да су га убили Руси, а Руси немају времена да о њему говоре.
На Ладочкином лицу титра осмех!
Лепша је од Миле Кунис и Олге Кириленко, кад не прича о политици.
Одлазимо на Андрејевски спуск.
То је кијевски Монмартр или наша Скадарлија, састајалиште сликара и боема, продаваца и шверцера, музичара и ноћобдија, оних који изгледају срећно и оних што би да уновче своју несрећу.
Продају се слике и бунде,матрушке, Стаљинове и Лењинове гипсане главе, шубаре, козачки буздовани и магнети, ципеле од лана или конпље,партизанске капе и чутурице, армијске заставе и пожутели грбови, бижутерија!
Овде се, по повољној цени, може набавити и оно што никоме не треба. И то се, изгледа, највише купује.
На почетку улице, расте липа стара 350 година.
Са десне стране је споменик Проније Прокоповне и Свирида Голохвоста, јунака из совјетске комедије “Јурећи два зеца“, која говори о берберину који је коцкар и проси богату али ружну девојку како би измирио дугове.
Овде је и црква Светог Андреја, који је, када је први пут крочио на ово брдо, рекао да ће Кијев бити велики град и престоница.
Изграђена је у 18 веку, у стилу руског барока, била је намењена Елизабети Петровној, а градио ју је њен вереник, чувени Растели, али Елизабета није доживела њен завршетак.
Легенда каже, на месту куда протиче Дњепар некада је било море, и оно се повукло када је Свети Андреј поставио крст на месту где је данас ова црква, у којој су остаци његових моштију, допремљени из Италије.
Ова црква, којој се дивио и Гогољ, нема звона, она би, кажу, пробудила успавану воду и поплавила Кијев.
На броју 13 је кућа Булгакова, коју помиње у “Данима Турбинових“. Претворена је у музеј и у њој је преко 500 пишчевих ствари.
Испред куће седи Булгаков на бронзаној клупи, такође бронзан и зачуђен што плавокоса девојка на руском језику збуњеном младићу пружа руке и даје упутства како да је фотографише.
Булгаков није волео да се рукује, он је то звао прљањем душе!
Стижемо до Дњепра, Набережном.
Ладочка је уморна, ноћ звездана, а ја једва стојим на ногама, као један од оних Исаковича који су средином 18 века стигли овде.
Како Дњепар изгледа ноћу?
Разуздан је и мрачан, чак гласан. Црњански га никада није видео, али га је описао лепше од суседа са којима није говорио.
Прича се да је причајући о Дњепру, изговорио – нема смрти, има сеоба!
Између Дњепра и Сињухе у 18 веку постојала је српска колонија која се на Родеовој карти јавља као Нова Србија (Neue Servien), са седиштем у Елизабетграду.
У стану нас дочекује Иван. По звању, Ладочкин муж у оставци!
Има мајицу са руском заставом.
Он и она не разговарају, гледају се преко мог рамена, а ја гледам фотографије на којима су загрљени, и питам: ко је ово?
Иван се спрема за Москву и воли скоро све што Ладочка не воли.
У Украјини рано улазе у брак и из њега излазе брзо, веселији и млађи!
У част мог доласка, Иван је купио “кијев торту“, чији је рецепт државна тајна.Прво се производила у фабрици кондиторских производа “Маркс“, а сада само у специјализованим радњама.
Пијуцкамо чувено вино “Црни доктор“, боле ме табани и једва чекам да заспим.
Како је ноћ чудна: њих двоје одлазе у кревет љути, једно другом окрећу леђа, и буде се тако да их од пољубаца ништа не разумем.
Пијем јутарњу кафу, ћутим и гледам у изгужвани чаршав.
Са Иваном полазим у обилазак цркве Свете Софије.
Свраћамо у ресторан његовог пријатеља Евгенија, који је још увек заљубљен у једну Милену из Панчева. Волели се, планирали свадбу, он пио, а она се мало удала!
На столу – холубци, украјинске сарме, боршћ са сметаном и папрушками и украјинска ковбаса.
И у прочељу тужни Евгениј: – шта би јој фалило да се разведе и почнемо из почетка?
-Ништа, Евгениј, али криза је, сад се разводе само они који се воле!
У црквеном дворишту – бркати бандураш, и оркестар звона.
Црква Свете Софије има тринаест златних купола и пет апсида.
Слика Девице Марије, висока шест метара, стаје у око али јој тесно у разуму: за њу су употребљене чак двадесетдве нијансе плаве боје!
Подигнута је у једанаестом веку, а данашњи изглед датира из 1740. године.
У њој је сахрањен Јарослав Мудри.
Требала је да се руши, а 1934 претворена у музеј.
Поред бројних фресака и мозаика, а најпознатији је “Богородица – неуништива стена“, у њој је и чувено звоно Хетмана Мезеле.
Долазимо до стадиона “Динама“, пун је социјализма и пуст без Олега Блохина.
На “Мосту уздаха“ – зарђали катанци и једна госпођица у топлесу, изгледа као мали отључани катанац. У наставку је шума, пуна Црвенкапа и вукова у луксузним аутомобилима.
Јавља се Ладочка, говори Ивану – кохају тебе!
Он јој исто каже на руском, и она прекида везу.
Иван прича : – на нашим факултетима предавања су на украјинском , али студенти у паузама причају на руском језику!
Крећемо према Кијевско-печарској Лаври, једној од највећих светиња православља.
У златно доба кијевске Русије, кад већина европских метропола није постојала, Кијев је имао више од педесет хиљада становника, и своју Лавру.
Настала је од печера ( укр. пећина), првих анахорета Антонија и Феодосија. Простире се на 28 хектара и у њен састав улази око сто разних здања.
Главна црква,Успенски храм дело је Николе Поточког,изграђен у стилу барока и неокласицизма. Највећа светиња овог манастира је Отисак Св. Богородице, као њена чувена икона. Кров јој је позлаћен, а иконостас – “ најзлатнији на свету“!
У близини је 65 метара високи звоник подигнут на четири нивоа, чије је највеће звоно тешко 11.5 тона.
Трапезни сабор, цркве Свете Тројице, Возвиждења часног крста, Рождества богородице и друге цркве, Лавру чине јединственом, као и велико звоно у њеном дворишту, које је наткривено и глуво, док не угледа патријарха.
Лавра има преко 500 метара подземних коридора, и у њима су положене мошти 130 монаха.
Они су искушенички стаж проводили у ископаним келијама, које су биле зазидане а храна и вода им дотурани кроз мали отвор. Кад би неко од њих умро, из келије би га вадили тек послe годину дана. По изгледу костију одређивало се ко је светац – великомученик. То су били они чије су кости биле светле, приношене су и олтару, а они други, чије су косте биле тамне, враћани су у келију на још годину дана, не би ли просветлилe.
Спуштам се низ стрми, диги ходник.
Затреперио је неки страх у мени чим сам угледао прву лобању, друга је била лепша, фалио јој је само један зуб.
Мирис тамјана је прејак, чини ми се да га видим.
Ох, људска похото: узео бих комадић тог мириса и изнео напоље, да буде са мном, кад не будем умео да ћутим!
Ово није више ходање, него сударање са собом.
Застајем крај моштију непознатог мученика, за разлику од мене, њему име ништа не значи.
Он ми је с леве стране, прекривен зеленим плаштом са пуно крстова. Из лобање му исијава неко чудно светло, скоро плавичасто, а празне очне дупље не изгледају празно, у њима трепери нешто попут паучине испод црквених звона, и по том нечему, тај ми мученик личи на покојног оца.
Запалио бих свећу али немам, купују се горе на земљи, и у прикрајак ћивота стављам цигарету. Знам да чиним грех, али памтим како је отац волео да пуши у мраку, и верујем да ће онај ко све гледа, видети како сам хтео само да расаним његову душу.
Иван иде за мном и гласом ми понекад осветли пут!
Трљам очи и не верујем да сам на земљи.
Светлост је место где се скупљају сви наши болови.
Лавра је знаменита и по боравку Нестора (1113.) који је написао прву руску историју “Повест времених љет“, као и по чувању мошти првог кијевског митрополита Св. Михајла и главе Св. Кнеза Владимира.
Иза Лавре је тврђава, и тамо кип Мајке домовине, са совјетским гробом на штиту и мачем у руци.
Иван говори : – доле где смо били, био је и Бил Клинтон!
Погледао сам у небо и угледао велику црну птицу.
Ладочка нас чека у Маринском парку. Уме она да чека, а и ми научили да нигде не журимо.
Опет смо на Крашћатику.
Када је Кнезу Владимиру, који је владао кијевском Русијом и био поштовалац старословенских божанстава, дозлогрдила пропаганда свештеника, послао је делегацију да обиђе блиске и далеке земље и да се увери која је вера најбоља.
Када су његови поклисари дошли у Цариград и чули: – Kuris Eleison!, опчињели лепотом фресака и литургије, рекли су – то је то!
Вративши се у Кијев, великом Кнезу су рекли да цела Русија треба да прими православље, не због речи, него због осећања и лепоте.
Владимир је окупио Кијев, и наредио: – хајде, сви у Дњепар, сад ће попови грчки да вас крсте!
И потерао је народ низ улицу, која је касније названа Крашћатик или “Улица крштења“.
Срећем опет Светлану из Загреба. Шета са украјинском другарицом, која каже: – зашто причаш да сам лепа, кад не дајеш гривне?
Мисли да сам Американац, пружа руку и шапће:- будеш мој Американо!
Иван се смеје, Светлана утеже хаљиницу и не умем да питам које је пиво користила уместо парфема?!
Ладочка седи на клупи и храни голубове.
Чим смо пришли, одлетели су према Подолу.
