Горан Лазовић
ГОРАН ЛАЗОВИЋ У КАРЕЛИЈИ: Русија, поштански број искрене љубави!
За 14 сати може да се умре!
Може да избије рат, некоме толико треба да затрудни.
У отменим неуропсихијатријама, после 14 сати посматрања, болесницима обично саопштавају да су постали председници државе.
Један голубар ми је причао да голуб после 14 сати лета има боју очију која се може видети само на фрескама.
Између мене и броја 14 никада није било љубави.
Према њему сам се односио као према милицији, или неписменим директорима провинцијских домова културе.
Не бих га ни помињао, али од Москве до Петрозаводска возом се путује 14 сати.
Каква случајност, и воз је имао 14 вагона.
Био сам у 8-ом, и преко пута је седела Наташа.
Подсећала је на фигуру од порцелана коју сам поломио у детињству.
У краткој шареној хаљиници прикривала је оно што девојке једва чекају да покажу на првом састанку.
И чим је воз кренуо, понудила ме кафом.
Тек испред Потпорожја, признао сам јој да сам писац.
Она је до тада причала о мужу и сушеним рибама.
Слушао сам је отворених уста и гледао како једе.
Мљацкала је, понекад се смејала, гледала у тајгу и огледајући се у прозору поправљала руж на уснама.
Кад је заспала, угасила су се сва светла у возу.
Није ми се спавало, или нисам умео да заспим.
Држао сам цигарету и замишљао како пушим.
Наташа се убрзо пробудила.
Причала је о дивљим јагодама, марошкама, које се беру од јутра до поднева, после тога пропадају, о језерима и мочварама карелијским.
И нудила ме краставцима, и колачима, дала ми две јабуке, и неколико руских цигарета.
Кад је рекла да одличо говорим руски, рекао сам јој да ми је мајка космонаут!
И вероватно је поверовала.
Та, чудесна Наташа, која се растужила негде испред Петрозаводска, коју је муж чекао на станици, имала је на руци нацртани сат, без казаљки.
И кћерку која је знала да броји до 10!
У то доба сам и стигао у Карелију, земљу летећег камења.
Северни пол је одавде далеко два и по сата.
То је даљина која се стиди да у друштву изговори име!
Дочекује ме Денис Башкиров, главни и одговорни уредник Подлиника, велики песник, и добри син, госпође Наталије Гордиевски.
Мој брат, који ми говори – Ви!
Одмах смо се спустили до језера Оњега, грдосије шире од два мора. У њега се улива 110 река, међу њима Шуја и Водла, а извире само једна – река Свир.
Повезан је са Белим морем и највећа дубина му је 120 метара.
Вода језера се користи за рад хидроцентрале Свирстрој и на њему се поред Петрозаводска налазе још три града: Кондолога, Медвежигорск и Повенец.
За руске прилике, Петрозаводск је градић.
Нема ни 300.000 становника.
Половина од тога су жене, необично лепе, и миришљаве.
И ходају лагано, усправљене, као да не додирују земљу.
Лице им румено, с потписом северног ветра, имају широко чело и поспане очи.
Од оних које сам срео, чинило ми се да је свака помало трудна.
Нигде толико младих мајки!
Све ово говорим Оксани, у поверењу.
Она се смеје: –пило се доста шампањца за Нову годину и резултат је видљив!
Карелија почиње да ми се допада.
На ветар и хладноћу се навикавам.
Синоћ сам видео неколико пахуља, а у Београду, јављају, паклене жеге, преко 40 степени.
Денисови џемпери ме препознају.
Пушим на балкону, на 14 спрату, и гледам у тајгу.
Беле медведе не чујем, али осећам да ме однекуд меркају.
Јутарњу кафу пијемо ћутећи.
Дуго смо синоћ говорили о Виктору Сундаеву, написали му два писма, и он одговорио да је толико болестан, да не може да нам пише.
У Москви је својевремено дочекивао Хемингвеја, у Кишињеву пријатеље, а у Санкт Петербургу започињао бег од себе.
Сад је у Берлину, пре одласка оставио нам нову књигу, да не самујемо кад нам лоши писци дођу у госте!
Излазимо из стана и шумском пречицом стижемо на улицу.
Радни је дан, маршутке и тролејбуси пуни, дан замирисао на сладолед.
Идемо према језеру, овде сви путеви воде према њему. Могли смо и оним другим, али тај пут води у тајгу, а тамо се не иде с рукама у џеповима.
Они који су тако отишли, још увек се воде као – нестали!
С леве стране – дрвене куће, старе и накривљене. Офарбане у плаво, с пољским тоалетом, и погледом у Стаљиново доба.
Насупрот њих – високе зграде, од стакла и мермера!
Пролазимо поред главног затвора. Опасан је високим зидом који је украшен бодљикавом жицом, на њој ознака – високи напон!
О чему ли затвореници размишљају кад нестане струје?
Петрозаводск је основан 1703!
Тад се звао – Петровски Завод! Основао га кнез Мењшиков у име Петра Великог, за потребе ливнице за израду топова и сидара за Северну руску флоту.
Ливница је затворена после Петрове смрти.
Катарина Велика обновила је њен рад 1773.,узводно од града, који је некада био ограђен балванима.
На кеју – ветар у дугим рукавима. И младе мајке, и оне које чекају то звање.
Прилази нам распојасани младић, Рус из Финске, дошао да обиђе девојку која овде студира историју. И док је чека, решио да се напије, јер, сигурно, има нешто важно да јој каже.
Треба му друштво исто онолико колико он нама не треба!
-Србија је град у Хорватији?- пита Башкирова.
Потврђујемо све што каже и убрзавамо корак.
-Кад се оженим, доћи ћу на српско море и тад ћемо пити пиво! – виче за нама.
Недалеко од обале, споменик – женској торби!
Урађен од бронзе, с отвором на врху и рубљама остављеним да донесу срећу!
И пуно дрвених медведа, дељала их мајсторска рука, само што не потрче, зато се, ваљда, стално и окрећем.
Прилазимо лучкој Капетанији, где је усидрено на десетине јахти, великих и малих чамаца, одакле бродови испловљавају, најчешће, према Белом мору и Финској.
У приобаљу су ресторани, у староруском стилу, са огромним терасама и обавезним бакљама.
Карелија је земља у којој смрт и киша увек стижу пре времена.
Имамо кишобран, али смо сигурнији у трчећи корак!
Оксана нам кува кафу, не обичну, него најбољу на свету.
Ништа јој није тешко, ни да се насмеје кад устане у шест, ни да нас загрли кад се врати, чак пита – јесте ли уморни? – а нас двојица сатима причамо о поезији, и једва успевамо да изговоримо: кад ће ручак?
Оксана има дванаест руку.
Фали јој још једна, за паковање поклона, које добијам свакодневно.
На платненој врећици чаја, написала : Горане, нека те мириси ових трава подсећају на мене и Дениса!
Говорили смо и о занимањима, и она каже: по занимању сам – помоћник генија!
Оксана Сафонова, поштански број искрене љубави!
Ко су Карели?
Угро-фински народ, сродан Финцима, говоре карелским језиком који припада уралској групи језика.
Нешто је код мене било зачепљено: уши или мозак, ништа их нисам разумео!
Православље су примили 1227. и ушли у састав Русије.
Везани су за природу и земљу, сналажљиви, чврстог карактера, светле косе и имају високо чело, које личи на мали аеродром.
Куће су увек градили на узвишењима, да први виде и први утекну!
Овде их нема пуно, око 8% од укупног броја Руса.
“Корели“ су претходници савремених Карела.
О Финцима сам мислио ретко али лепо: то је народ мирне савести, који пре спавање, поред зуба, увек опере и ноге.
Али, овде су испрљали руке.
Петрозаводск им је припадао од 1941 – 1944. и у њему су имали концентрациони логор.
Црвена армија је град повратила без борбе, 28.јуна 1944.
Карелија има више од 60.000 језера, Ладога и Оњег су највећа у Европи.
Површина шуме у Водлозерском националном парку већа је од укупне површине свих шума Западне Европе заједно.
Опет киша, и опет ветар!
Кад се појави сунце, људи се просто уплаше.
Повуку се у себе и не излазе док небо не поцрни.
Без кише њихов живот би био патња.
Живим на четрнаестом спрату и први пут пишем на тој висини.
С висине гледам птице и брезе у парку.
Птица из птичје перспективе личи на незавршену реченицу!
Испред улаза, неко је написао – НЈУТА, ЈА ТЕБЈА ЉУБЉУ!
Слова велика, прескачем их, да не повредим искреност онога ко се није потписао.
Можда Нјута не живи више у овој згради?!
Можда сад воли неког ко њу не воли?!
У госте нам долази Петр Гордиевски!
Пре неколико година ишли смо у послепоноћни обилазак Санкт Петербурга. Била зима, и био ватромет код “Ауроре“, а он о Питеру причао као о вољеној.
Петр само што је стигао из Свете Горе. И са Хиландара ми донео икону Светог Саве.
Како тај човек уме топло да загрли.
Крећемо према водопаду Кивач.
Дуж цесте непрегледне шуме, понеки засеок, опустео и нагнут према гробљу.
Овде старци изгледају старије од својих година. Лице им сасушено, изборано муком, причају тихо и споро, као да речи скупљају са земље или их ваде из зашивених џепова.
Кад помињу фамилију, обавезно набрајају и медаље које су добили током рата. И без њих не иду ни у подрум, камоли у продавницу.
Испред водопада велика дрвена капија, направљена од балвана, и на њима медведи.
Чује се хук воде, дан је сунчан и пун влаге. Капљице налик роси долазе из подножја у које се спуштамо дугим степеништем.
Около је камен, растиње и маховина.
Водопад је огроман, и толико моћан да вода која долази с врха очас постаје пена и језеро у које се слива изгледа као пивско море.
Окружен је високим стенама, дрвећем и оградом која је постављена због туриста, који су се размилели по шуми и уживају у снази и лепоти дивљине.
Кивач је други водопад по величини у Европи.
Стаза која води према Природњачком музеју поплочана је каменом, а на стаблима постављене сове и јастребови, изложба на отвореном.
У сред шуме – споменик ослободиоцима. Окружен тишином и свежим цвећем.
Нигде као у Русији не постоји толико поштовање према онима који су погинули за слободу.
То су смрти којима се они поносе, и главне реликвије у кући обичног руског човека су фотографије хероја.
У Музеју разгледамо сталну поставку .
Очи ми се залепиле за једнорогог ирваса и једну малу белу веверицу.
Пред улазом – фигура медведа. Лепотан се усправио на задње ноге, неко му у наручје ставио конзерву балтичгог пива, на њему све топло, осим окрвављених усана.
Петр шета по шуми, Оксана разгледа експонате, а Денис и ја седимо на глупи и гледамо у иностране збуњене туристе.
Фотографишу поломљене гране, масирају рамена, једу по два сендвича одједном, причају да су жедни и једни другима показују фотографије из Дизниленда.
Људи који имају вишак времена и пара увек су у немању, стално им треба више, него онима који имају мало или ништа.
Они би се понекад и обрадовали, али не знају како се то ради.
Карелија има доста мистичних места.
И богата је дијамантима!
Ово је земља огромних камених громада!
На планини Вотовара, једној од најнеобичнијих у Русији, налази се сеита камење, оно које је обожавао народ Сами, који су познатији као Лапонци и Лапи.
На њеном врху је свето место шамана, и камење, где виши комади стоје на нижим, као на постољу и по легенди, имају душу и исцелитељску моћ.
У Петрозаводску нас дочекује провала облака и растанак – Петр нас напушта, враћа се у свој Питер, и ми га пратимо до железничке станице.
Пољупци и загрљаји на станицама су искренији од оних свадбарских.
Маше нам Петр, одмахујемо и одлазимо до позоришта, главном улицом, која се наслања на велики парк.
Пролазимо поред Универзитета и Конзерваторијума, поред фонтана шћућурени продавци сладоледа, а на раскрсницама бабушке са цвећем у рукама. Нико ништа не купује, јер скоро никога и нема.
Кад смо ишли у бању, испод трибине великог стадиона, видео сам на улицама доста младог света, који изгледа рано одлази на спавање.
О чему ли сања овдашња младеж?
-О скупим колима и јахтама! – каже Денис.
Најлепши архитектонски комплекс налази се на острву Кижи, једном од 1400 острва језера Оњег.
Храм Преображења Господњег, направљен је 1714., висок 37 метра, осмоугаон у три нивоа, има руке на све четири стране света, које су платформе за куполе.
Покривен је са 30.000 дасака од јасике, а зидови су му од старе боровине.
На њему се налази 20 купола, једна је на врху и једна на источној страни изнад апсиде.
По легенди, мајстор је по завршетку градње храма, секиру, која му је била једина алатка, бацио у оњешко језеро, говорећи да је завршио – животно дело.
Оксана ми је опет донела наручје поклона, а Денис карелијски балзам с упутством за употребу – само зими и само по чашица до пола.
Код Тачикистанца одлазимо на ручак, да пробамо најбоље шашљике у граду.
Таџик подлаже ватру, сувоњав је и мало уплашен, косоок и кад год ме погледа, учини ми се да се осмехује.
