ГОРАН ЛАЗОВИЋ У КАЛИЊИНГРАДУ: На Кантовом гробу!

16.07.2016.

Изгинућемо као Власи на рингишпилу!

Боље да смо ишли авионом.

Неке авиокомпаније путнике развозе на кућну адресу!

И то је подношљивије од дванаест сати клацкања, спарине и зноја, од вриске детета које неће да заспи.

Дајемо му бомбоне, новине, лопту направљену од чарапа.

Дете тражи тату.

Мајка лепа и млада, непуних двадесет.

Наговарамо је да га подоји.

И дете престаје да плаче.

Соњечка је на горњем кревету, гледа на једно око и пита:

-Јеси ли и ти гладан?

-Знаш да не пијем млеко!

-Да нисам овде, дете би остало без вечере!

И повлачи мајицу са Стаљиновим ликом, до пола мокру.

Чита Параџанова.

-Како се оно звала његова прва љубав?

-Нигар! Татарка из Молдавије, радила као продавачица у робној кући. Живели су заједно само две недеље, онда су дошла њена браћа и бацила је под воз.

Запиштала је локомотива.

Поноћ се прилепила за шине и прозоре.

Промаљају се мала светла, наборана Монголка сипа у чај пола килограма шећера, кашику направила од новинске хартије, и меша.

Испред мене згучена стопала.

Одавно се нису сретала са водом и сапуном.

Помере се, штрецну и као да хоће да крену у потрагу за чарапама.

Оно изнад њих прекривено белим чаршафом.

Таква слика је део редовног стања у свакој мртвачници.

Соњечка се окреће на бок, да ме боље види.

И ставља руке преко груди.

То је знак да треба да је гледам у очи!

Кад је Стаљин гађао јеребице, по дванаест их је убијао једним метком.

Прича Кундера!

-Параџанов је и тада био у затвору?

-За време Стаљина, Брежњева и Андропова, петнаест година у изолацији а пет на робији. У једној од ћелија спавао је поред човека који је убио па појео мајку!

-За шта му је суђено?

-И за неморал! Нашли му једном оловку на којој је била слика голе жене и осудили га.

Кад је чистио затворски круг, на метлу је окачио сијалицу.

-Шта то радиш?- питали га.

-Осветљавам будућност! И чистим!

Провлачим се и долазим на ничију земљу, у простор између два вагона, где се осећа дим цигарете, спирално увијен, застао поред знака који обавештава да је пушење забрањено.

Припаљујем две цигарете одједном.

Улазе полицајци, четворица.

Станица – Вјазима!

Изгледају нормално, само један међу њима делује блентаво.

Некоме у глуво доба говори да је гладан.

Соњечка спава.

Косооки младић се хвата за џепове и показује документа.

Дете се пробудило, не тражи тату, али намерава да заплаче.

Млада мајка хрче.

Откривена!

Има прелепа леђа!

Сабирам се, до Калињинграда има још пуно.

Идем у одломљени комад Русије!

Опет ћу видети Балтик.

И покојни Кенигзберг!

Некад је то био део Трећег Рајха.

Центар Источне Пруске.

Назван по Михаилу Калињину, првом председнику Президијума Врховног совјета СССР-а!

У њему је рођен и космонаут, Јуриј Романенко!

Најближи део Русије од Калињинграда удаљен је тристадвадесет километара.

У њему су живели Немци, док није дошло ослобођење.

Стаљин их после послао у Сибир, да уче “Интернационалу“.

И град населио Русима.

У њему је био Пруски краљевски дворац.

Црвеноармејци 1945. нашли само гомилу разбацаних цигала.

Буди се Соњечка.

Она то прво ради рукама и устима!

Ех, да ми је мало кафе да јој тутнем под нос.

Од среће би ме ујела за уво.

-Хајде да се умијемо, претопло је! – каже.

-Како да се погледам у огледало кад још памтим какав сам био?

Мокра је, из ње куља вода.

-Мораш се окупати!

-Ништа ја не морам, доста сам се наморала!

Улазимо у Смољенск.

Никад га нисам видео, а песму му посветио.

Њему и Светлани Рајевској која не постоји.

Која ми се једном јавила из Лондона, и питала:-одакле ме знате?

-Из песме! – одговорио сам.

Плакала је и слушала, и говорила да не плаче:

-Вриснула је локомотива негде око Смољенска

Када је у купе ушла дјевушка, Светлана Рајевска!

Топла као пирошка, студент ветерине,

Одгајивач пролећа чим погледа и зине!

За опкладу бих дао и оно што немам,

Да је у торби носила резервно срце.

Оно из недара ставила је на крило,

И рекла:-послужите се, господине!

…………………………………………………..

Смејала се немо као Света Катарина,

Поглед јој пешачио од јаука до чаша вина,

Било у њему балалајке и мрвица блуда,

Срце постане регрут кад га опколе чуда,

Стресла се очас од ватре хладног зноја,

Био сам њен, она успела да остане своја!

……………………………………………….

Соњечка не воли ову песму.

Подвије језик и шкргуће, док је казујем.

Ушла је само једна баба.

На станици Смољенск.

И одмах почела да једе.

Суву рибу, црни хлеб, краставце, кувана јаја, и сир који је мирисао на јагњећа црева.

Та баба личи на мене, кад сам имао седам година.

Тад су ме први пут послали на море, преко школе, тако се тад говорило.

Јео сам и оно што су ми рекли да оставим за сутра.

И био гладан кад смо дошли у Сутоморе, и видео хотел “Никшић“.

Питао:-по коме се он тако зове?

Дете се опет пробудило.

Соњечка листа Параџанова.

Локомотива престала да пишти, почела да хукће.

Улазимо у Белорусију, станица Мелодечно.

На литванској граници, онај косооки младић што је тражио документа, тражи цигарету.

Рукама!

И захваљује стиснутим зубима.

Град, Литовскиј.

Неколико жена на перону: продају квас и пиво.

Вичу и смеју се, машу шареним сукњама.

Соњечка успева да се пресвуче.

У црној уској хаљини подсећа на зечицу.

Лице јој суво, онај део око очију натекао, избраздан и потамнео.

Не бих то ни видео, него се раздањује, а дан гори од снега кад окопни.

-Знаш ли да о Канту ништа не знам! – каже.

-Зато те водим на његов гроб, да се упознате!

Улазимо у Чернјаховск.

Светла се гасе!

Гледам бараке, борове, у низини некакав дим, скроз десно – коњ поред брезе.

Наспрам њега, старац на бициклу.

Пуши и вози, има капу и бркове, и новине у задњем џепу.

Више му и не треба да стигне где је наумио.

Соњечка почиње да се црта, кармином.

Прилазимо Калињинграду.

Уста ми пуна натовског смрада.

Нешто литванско и пољско испљунем, чим се накашљем.

-Јесам ли ти лепа? – пита Соњечка, наслоњена на Лењинов споменик.

Трчкарају деца уоколо, бабушке, голубови, бициклисти, дједушке на ролерима, има балона и врана, шетају чиновници, и неке девојке које се никад неће удати.

Хладно је овде, чак и кад прођу морнари.

Грчи се Соњечка!

Уместо уши, марамом утопљава фризуру, чува је од балтичког ветра.

Она може да буде гладна, али не може да не буде лепа.

Већ смо у Багратионовој 137, испред Бранденбуршке капије.

Направљена је по наредби краља Фридриха Другог.

Сва од цигле, са оштрим врховима, уз доста цвећа, зидови украшени медаљонима и портретима фелдмаршала Бајена и генерала Астера.

Она је једна од седам градских капија, најпосећенија и најстарија, из 1657!

-Кад је умро Кант?-пита Соњечка.

-Пре 212 година!

-И никад није одлазио из овог града?

-Да би видео читав свет, није неопходно одлазити из Кенигзберга, тако је говорио, и радио.

Његово најдуже путовање било је десетак километара од центра. Ишао је пријатељу у посету, на други крај вароши.

Никад није запливао у Балтику, устајао је рано, у пет, и свакоднвено два сата проводио у шетњи.

-Зашто се није женио?

-Са женама је имао контакте на љубазном одстојању, нарочито са грофицом Каролином.

Кад ми је жена била потребна, говорио је, нисам је имао чиме хранити, а сад кад бих је имао чиме хранити, није ми више потребна!

-Какав чудак!

-Страшан чудак, са плавим очима. На живот је гледао као на дечију игру у којој ништа није озбиљно осим поштења.

Обавезна љубав је глупост, тврдио је, нико нема право да ме учи како да будем срећан, јер срећа је идеал маште а не разума.

Осећа се со у ваздуху.

Гргуља кроз ноздрве.

С мирисом воде што долази у таласима.

Мислим на Цветајеву, и на њену песму о јату галебова, који нам плешу изнад рамена.

-Ја ћу те отети од свих жена – што да увијам?
Нећеш бити ничији муж, ни ја ничија жена!

Поред реке Прегел која се улива у Виславску лагуну.

Овај део су прозвали по Петру Великом.

Испред – Музеј Светског океана.

Огроман комплекс: усидрени велики бродови и подморнице!

На десетине, на стотине.

Ракетни системи и радарски стубови!

Чамци начичкани антенама, неке вире и из воде.

Ледоломац “Красин“ поред истраживачког брода “Космонаут Виктор Патсаев“.

Какве су то грдосије!

Брод “Витјаз“ је прешао 800.000 миља и претворен у Истраживачки центар.

Ту су и бродови из космичке ескадриле.

Саставни део нуклеарно – ракетног штита!

Повезани су са Свемирском станицом.

Ако је овако у Музеју, како ли је тек у балтичким нуклеарним базама?!

У Главној згради је велики акваријум, пун корала.

-Ти си луд! – рекла је Соњечка, када сам кренуо ка једном броду.

Учинило ми се да је баш за мој узраст.

Ухапсиће те! – викала је.

На улазу ме дочекао пас у морнарској униформи.

Нисам баш био у напону храбрости.

Пас ме њушкао док се није појавио капетан Тоља.

Човек од два топа, и добрица, с мирисом вотке на брковима.

Прво ми је показао фотографију кћерке, после унутрашњост брода.

Ћутим и дишем.

Ово прво најбоље радим!

Поготово у командној соби, где од намештаја имају само две столице.

Остало су екрани, компјутери и силна црвена дугмад.

Нахранио ме Тоља хељдином кашом и пирошкама.

Донео и компот од сушеног воћа.

Поред Кантове клупе, у близини обале, стоји Соњечка.

Више се изненадила него обрадовала кад ме је угледала живог.

Није стигла ништа лепо да каже.

Ишла је двоструким кораком, с носом који је личио на оне антене што су омогућавале везу са космосом.

На Кантовом мосту сам је упитао:-хоћеш ли да те бацим мало доле?

Вриснула је од смеха.

И први пут ме загрлила у Калињинграду.

Отимао сам се на радост једног ратног ветерана.

Смешкао се и вртео главом, као и она његова медаља, која би се усправила чим би померио штаке.

Стајали смо дуго испред старе куће осликане картом Кенигзберга.

Испод слике је загонетка: како прећи преко седам мостова Прегела а ниједном не прећи исти мост два пута?

Дуго је чувени Еулер, академик из Санкт Петербурга решавао овај проблем.

За разлику од њега, други кажу да га није решио.

Ни он, ни нико!

Онда је направљен осми мост у Калињинграду.

Сад сви знају решење.

-Је ли Кант имао сестара?- пита Соњечка.

-Имао је три сестре, једном их је видео после двадесетпет година.

Зинула је!

-Имао је дивну мајку, звала се Регина.Родила једанаесторо деце!

Са њом је причао о травама и камењу, и без ње остао у тринаестој години.

Сам себи је променио име.

Узео Имануел, по старозаветном месији.

Размишљао је и о становницима неба.

Питао:- је ли држава морална особа?

Био велики кулинар.

Звали су га – елегантни магистар!

Прву плату добио као други библиотекар Краљевске библиотеке.

Само је са кућним лекаром био на – Ти!

После четрнаест година доцентског стажа и две одбијене молбе, тек тада, примљен је за професора логике и физике.

Пре тога су му нудили да буде професор поезије.

Познат је и по својих једанаест година ћутања, док је писао “Критику чистог ума“.

Негде испред Краљевих врата, схватили смо да је требало ићи другом улицом, оном која се рачва подно црвених кућа, на којима су висила мала винска бурад.

Тако смо и дошли до зграде Балтичког Универзитета, наоколо, па из почетка.

Федерално здање, носи Кантово име, има широке степенице и гломазна врата. И неколико витражних прозора.

Нема студената, отишли на одмор, да се књиге од њих одморе.

Кантов споменик окружен кованим гвожђем.

У неким руским пустахијама гледао сам двоструко већег Маркса.

На Кантовој бронзаној глави – голуб!

Шепури се и гуче.

Маше му Соњечка.

Окреће јој реп!

Страхујем да за собом не остави аутограм.

Смрти се најмање боје они чији живот има највећу вредност, говорио је Кант, сигуран да читање књига користи здрављу!

Боловао је неколико година и умро од срчаног удара.

Жеља му је била да буде сахрањен поред пријатеља, скромно, без говора и музике.

Тако је причао на самрти, кад су тврдили да је неурачунљив.

И жеља му није испуњена.

На Тргу победе пијемо квас.

Продавачица насмејана и необријана.

Поред ње столица и на њој мала руска застава.

Рубље убацује у кецељу!

Кад нема муштерија, звецка металним новчићима и поскакује.

Цистерна са квасом црвена.

Нема српа, нема ни чекића.

Крећемо ка Катедралном Сабору, ка Кантовом гробу.

Налази се у Кантовој улици број 1!

На Кантовом острву!

-Није то далеко, само идите право! – каже полицајац који у руци држи ајфон и гледа слике голих жена.

Није то ни близу.

Прешли смо Медовиј мост и застали.

Сабор је недалеко од хотела “Калињинград“.

Соњечки се размазао кармин.

На левом образу има две црне сузе.

Склизнуле са обрва.

-Кант је волео кафу? – пита.

-Почео да је пије у позној старости, после вечере, за разлику од Волтера који је пио педесет кафа дневно. Доктор га упозоравао да ће га кафа убити, а он умро у осамдесет и четвртој!

Простор око Катедралног Сабора испуњен дрвећем, и цвећем.

Фонтане и скулптуре поређане на горњем делу острва.

Чује се ветар.

Милозвучан, као почететак прве Вагнерове опере коју је овде компоновао.

Кант је по смрти положен у професорској крипти, са северне стране Катедрале.

Изнад гроба је дуго стајала једна Рафаелова слика.

Неколико година после, крипта се срушила.

На том месту је направљена галерија Stoa Kantiana.

Тако је било до 1880!

Народ је пуштан унутра само два пута годишње: 12. фебруара и 22. априла, на дане када је филозов рођен и умро.

Тек 1924. урађен је Меморијални комплекс Имануела Канта, који је пројектовао чувени Ларис.

Сумњива ми та година.

Лењин је умро у јануару, у том месецу се родила Соњечка, и баш тада се кренуло у Кантово друго оживљавање.

Уљанов је Канта сматрао претечом Маркса.

“Критика чистог ума“ била обавезна литература на свим совјетским факултетима.

Катедрални Сабор је тешко оштећен 1944!

Бомбардовали га енглески извиђачи.

Кантов гроб остао неоштећен.

Онда пристигли бољшевици:

-Јеси ли помислио да ће Рус Иван стајати над твојим гробом?

-Разумеш ли сад да је свет материјалан?

То су била питања која су му исписали на гробу.

Великим словима, црвеном бојом!

Над гробом тишина, и мало окруњеног камена.

Сагиње се Соњечка, чучи наспрам мртвог Канта.

Први пут ми личи на цвет.

Гробови не траже причу ни дарове.

Кант нас је довео до сазнања да се стварност окреће око наше свести.

Дотичемо хладне плоче.

Прсти нам се сусрећу на ивици.

Над гробом из којег ништа не излази.

Фото: Тања Сметанина