ГОРАН ЛАЗОВИЋ У ИСТАНБУЛУ: Мурфета и опушци у музеју невиности
Нико не зна да сам у Истанбулу, чак ни они који су ме одвраћали од пута.
Пијем кафу са ратлуком из филигрански ишараног филџана.
Уместо у хотел, таксиста ме оставио испред Капали чаршије. Бркат и кошчат човек, осмехнуо се кад сам му дао новац.
Јутро магловито, мирише на цеђени шипак.
Неко би сад уживао у срмом везеним јастуцима, ћилимима, фесовима и димијама, у разгледању египатског шафрана, у чају од ружиних пупољака, можда би купио наруквицу од аместита, или велику месингану тепсију. Свега има, тупих игала и шкољки из Измира, само мене овде нема.
Тражим се у галами и гладним погледима продаваца.
На снази је закон којим се забрањује додиривање туриста. Јадни моји рукави!
Чекам Мурфету, она чега мужа, заједно ће доћи по мене.
У Истанбулу живи двадесет година.
Она је од Сијарића, а Сијарићи су дојучерашњи Лазовићи.
Причала ми је једном о једној икони са тавана, звала ме рођаком, после се удала и дуго се није јављала.
Са њом сам ишао у београдску Бајракли џамију. Стари и предобри муфтија Јусуфспахић приносио нам баклаве.
Сретали смо и Патријарха Павла на вождовачкој цести, целивали му руку а он нас благосиљао.
Одлазили у чувени “Блед“, на ослић и бутељку вина.
И у свему били искрени, осим у обећању – од сутра почињемо да учимо!
Кад се удала, схватио сам да нисам више мали.
Она је сад Туркиња.
Тражим је међу женама које пролазе. Неке су у ултра минићима и високим штиклама, у хеланкама, друге у безличним мантилима и марамама око главе. Многе младе жене носе бурке.
Мурфета је носила уске излизане фармерке кад је одлазила из Београда.
Прво ми је пришао њен муж: висок, проћелав човек, врло елегантан, доброћудан, али претерано тих.
Она је стајала иза њега. Препознао сам је по очима. Све друго је прекривала црна бурка, чак и осмех ако га је било.
Негде испред трга Таксим, одакле се пружа улица Иштиклал, у којој живе, рекла је да ћу бити њихов гост, рука јој је кренула према мом рамену, и зауставила се негде у ваздуху, на пола пута између жеље и страха.
Њен муж, Ибрахим, иначе Курд, отказао је моју хотелску резервацију.
Нисам могао да сакријем збуњеност, осећала се у мом гласу, покрету, и доживела је врхунац кад су на сто ставили пепељару и флашу са ракијом.
Ибрахим се насмејао: имамо баклаве и алве, и запеченог сутлијаша, али за то је још рано!
Мурфета прича полако, гласом који ми је непознат, и њена прича нема ни једно питање. Гледа у под и тек кад је рекла да имају шест девојчица, погледала ме и слегла раменима.
Собу је испунио звук езана. Огласио се мујезин са минарета и она је изашла.
Накупило се туге у мени. Од ње бих могао да направим вишеспратницу. Силно се кајем што сам прихватио гостопримство.
Не бих се сад рвао са слутњом да Мурфета има нешто да ми каже, али да то не уме, или не сме.
Ово није она, није ово ни њена сенка. И са једном и другом сам шетао загрљен.
О, Боже, па ми смо заједно читали Буковског! Делили немање, умели од ништа да направимо бурек са месом.
Убеђивала ме да је коњак неразумно пиће, а ја одговарао да срећа у наше животе улази кроз кључаоницу и да зато кључ не треба држати у вратима.
Откуд она на путу од којег је увек бежала?
Кад би бар рекла да је срећна, очас бих заборавио сва питања и пресрећан отишао из овог града.
Излазим на балкон, Ибрахим ми доноси упаљач, Истамбул је нестварно бљештав, личи на звездани ћилим, бајковит, као да се сва лепота попела на његових седам брда па се одатле шеретски спушта у долину, и нема сијалице која овде не би волела у да засија.
Авенија Независности односно Иштиклал симбол је турског европејства. Има она и оног што нигде нема, ноћне продавце сомуна и распојасане дервише, има и носталџик трамвај који чудно запишти кад прође поред “Бенетона“ . У једној од бочних улица, показује Ибрахим, наџиџане су уличне пијаце. Ветар доноси мирис јастога, лигњи и шкољки, који се као зачин утапа у топлину ђеврека и печеног кестена, баш негде испод наших ногу.
На згради с почетка улице – велика Ататуркова слика!
-Дневно је пио литар ракије! – говорим загледан у цигарету која догорева, без жеље да ме ико чује. Био је велики кицош, носио фрак и цилиндар, без штапа није ишао ни у тоалет, а кадилак је купио од уштеђевине!
Ибрахим ћути, али Ататурк заслужује да се о њему прича, бар у Турској: наредио је да сви Турци морају да имају презиме, недељу одредио за нерадан дан, увео латиницу и римске бројеве и за време његове владавине Турска је постала секуларна држава.
Улазимо у гостинску собу, Мурфета је у кухњи и не обазире се на нашу причу о Курдима и Јерменима.
Мало ми је мука од свега што слушам, и причам.
Ибрахим је професор историје, лепо приповеда, и уздише кад помиње бројке.
Јермени не заборављају, а и Курди памте.
Мурфета, каже: – кад будете хтели да ручате, реците, све је спремно!
Нисам гладан, прејео сам се од ништа и најео свега, онда он и она причају на турском и неколико пута помињу реч – бира. Тако се код њих зове пиво. Како се каже кад тога нема у кући нисам чуо, али сам видео како Ибрахим узима флаше и с осмехом одлази у продавницу.
Мурфета гледа у правцу врата и прилази ми скоро трчећи:
-Срећна сам што си овде, мораш ме разумети, молим те, схвати, ја нисам више оно што сам била!
Држим је за руку, која је још нежнија и топлија од оне која ми је некад видала ране.
-Он је добар човек, допао си му се, осећај се као код своје куће и за мене не брини, децу сам изродила и кренула Алаховим путем, молим се и за тебе.
Истргла је руку и бојажљиво кренула према кухњи.
-Јеси ли срећна? – потрчало је моје питање за њом.
Застала је, окренула се и климнула главом.
Учинила је то жмурећи, као једне давне вечери кад ми је неколико суза поверила на чување.
Спавао сам као заклан.
И пробудио се срећан.
-Кафу ћемо пити у Lottiu! – рекао је Ибрахим.
Мурфету нисам видео.
Она устаје рано и одлази у Сулејманију, најважнију истамбулску џамију, изграђену у част Сулејмана Величанственог и у тамошњој Медреси, изнад Златног рога, која има библиотеку од 10.000 рукописа, обавља послове стручног сарадника.
Дишем дубоко, испуњен чудном радошћу и ноздрве ми пуне мора, а Турци га имају на претек: Црно, Мраморно, повезује их Босфор, а у близини је и Егејско море.
Ибрахим прича да има пуно оних који море никад nису видели а од рођења живе у овом граду, и оних који сходно традицији и вери не излазе из својих домова или то чине ретко. Појам мора у схватању староседелаца означава пловидбу и улов рибе.
Истамбул је и град дебелих мачака. Људи су на њих навикли, али оне од њих још увек зазиру, једна иде за нама, мјауче и застане кад год се окренемо.
То се све дешава у споредној улици поред трга Таксим, одакле нам са прозора машу дотеране и утегнуте госпође и девојке са избаченим грудима и раширеним уснама. Ибрахим се мршти, гледа испред себе, извињава се ћутећи, погледом који говори да смо могли и другим путем, а ми кренули баш овим због једног фењера са ћошка, за који ми се учинило да је жмиркао и у Скадарлији. Проституција је у Турској легализована 1923. године.
На улицама има пуно возила, свих врста и старости, и главно правило у вожњи је да нема правила.
Истанбулски јавни превоз, поред аутобуса, чине и бродови, успињача и жичара.Подземна железница је изграђена још 1875. године.
Минибусеви – долмуши такође су део саобраћаја, намењени за приградску вожњу.
Град се стопио са жамором и вревом, очаравајуће делују његови базари, џамије и кебап ресторани.
У парковима расцветали тулипани, неколико клупа у облику отворене књиге, и поред њих људи који роштиљају, уз традиционалну музику.
Жичаром се успињемо на видиковац Ејуб , где је чувени кафе ‘’Pierre Lotti’’.
-Испод нас је гробље! – каже Ибрахим.
Уместо у падину, гледам у небо и замишљам да сам на Галата мосту.
Лоти је био морнарички официр који је препловио сва мора, боравио и у Босни, а љубав са једном прелепом Черкескињом из харема пресудила је да постане писац.
На врху Ејуба је његова кућа у којој се сад продају сувенири. У њој је живео преселивши се из Пере, четврти за странце, преузео језик и локалну ношњу, и писао о љубави и меланхоличном старом Стамболу.
У својој “Азијади“, Луј Маро Жилијен Вио, како је право Пјерово име, у форми бележака и писама откриo je своју љубав и страст према девојци Хатиџи. Пишући о њој, коју ће преименовати у Азијаду, писао је и о граду који заслужује да се воли.
Он у њему види све што други не виде, или им се чини неважним, види и ветар у чемпресима на врху Ејуба.
Хатиџа односно Азијада сахрањена је на харемском гробљу.
И кад је живео на другом крају света, Пјер је трагао за њеним гробом. Кад га је нашао означио га је светилиштем и разлогом свог ходочашћа у Истанбул.
-То је била велика љубав, он је ту жену волео ћутећи! – каже Ибрахим.
Ресторан галеријски уређен, рај за романтике.
На столовима карирани стољњаци, на зиду Лотове фотографије.
Са терасе гледамо Златни рог.
У тоалету ме сачекало изненађење.
Нечија рука оставила своје памети дело:
“Сарајево, цесте од бетона,
Бјеж’ мала, лупићу те циглом!“
Мурфета зове Ибрахима, и он пита – јеси ли гладан?!
Наравно да нисам, напио сам се кафе и напушио к’о Турчин!
Крећемо ка обали Златног рога, Ибрахим прича о Урфи, родном граду, где му живе родитељи, осам сестара, три брата и рођаци.
-Велики је то град, каже, врло религиозан, и прилично затворен. У њему скоро да нема Турака, има мало Арапа, а остало су Курди. Тешко се тамо живи, плате су мале а породице бројне.
У Урфи је рођен пророк Абрахам, његова пећина је место ходочашћа, посећују је верници из свих крајева, највише из Ирана. Села око града су сиромашна, куће направљене од блата, људи се сналазе, држе козе и овце, баве се земљорадњом, али је земља посна, тражи зноја а мало даје.
-Богат си човек, Ибрахиме!
– Новац је проклетство, човек га има довољно само кад му не треба. Сви моји рођаци имају по десеторо – дванаесторо деце, ми за сада имамо шесторо, и молимо се милостивом Алаху да нам подари још.
Обала начичкана ресторанима који су спојени са малим бродовима.
Море чисто, и мирно, купујемо чувени рибљи сендвич – балик екмек. Мало је један, мало су и два, Ибрахим се смеје, успео је да спусти цену, што је довољан разлог за радовање.
Ценкање је у Турској достигло ниво уметности.
Само бурек има званичну цену, за све друго треба се погађати.
Улазимо у двориште “Гвоздене цркве“, која је на самој обали Златног рога, јединствен пример хришћанске архитектуре. Направљена је од гвожђа и посвећена Св. Стефану.
Неки делови су изливени у Бечу и Дунавом допремљени у Цариград. Грађена је у 19. веку, зову је још и “Бугарском “, јер су је Бугари направили.
Тадашњим градитељима, пришао стари Турчин:
-Што правите цркву од гвожђа? – питао.
-Зато што гвожђе не гори!
-Истина, не гори, али може да лети!
Црква је, ипак, опстала, и једина је у свету за коју се не пита колика је него колико је тешка. И нико не зна одговор.
Отишли смо до мора, умили се и опрали ноге.
У ресторану, где пијемо сок од шипка, слика пред којом се жмури: људи седе за истим столом и дописују се!
А у Курдистану, прича Ибрахим, и данас постоје путујући приповедачи. Иду по селима и градовима и окупљеном народу причају приче, и њихов долазак се означава као празник.
Продужили смо обалом Златног рога, прешли Галата мост и после два километра, идући уским улицама са трошним фасадама, били у Фенеру, пред Цариградском Патријаршијом.
Турци је зову – Патриканези!
Пред улазом обезбеђење, а двориште мало, поплочано каменом, у предворју, где се пале свеће, мирис тамјана, одјекује песма црквеног хора, унутра неколико верника и пуно индијских туриста.
Фенер је некада био центар православног духовног живота, познат и као грчки део Истанбула.
Патријаршија је грдно страдала у пожару 1720. године и никада није обновљена како је требало.
Након пада Константинопоља законом је забрањено да хришћанске грађевине надвисују муслиманске верске објекте.
Велики златни иконостас украшен је детаљима из Христовог живота, а најзначајнија реликвија је “Црни стуб“, за који је, по предању, Христ био везан пре распећа на Голготи. У Константинопољ га је донела мајка цара Константина, царица Јелена.
Слава Патријаршије је Свети Андреј, а за Васељенског Патријарха увек је биран Грк који је рођен у Турској и има њено држављанство.
У Турској живи доста Гагауза, православних Турака из Молдавије, који у Истанбул долазе као гастарбајтери. Вредни су и Турци их радо ангажују за разне послове, турски језик им је матерњи, побожни су и често посећују и помажу Патријаршију.
На излазу нас дочекује јато галебова.
Можда је међу њима и онај кога смо на обали хранили из руке.
-Како си научио тако мирно да ходаш? – питам Ибрахима.
-Деда ме томе научио, говорио је: све док ти корак буде спорији од мисли, стизаћеш где си наумио. Био је мудар и вредан човек,.правио џамбије, чувене курдске ножеве, и од тога хранио породицу.
Већ смо на тргу Султанахмет.
Пред Аја Софијом, црквом Свете Мудрости, некада највећом зградом на свету, која је, додавањем четири минарета, претворена у џамију, дугачак ред.
Упознајем групу руских студената, пристигли из Хабаровска, и одлучили да обилазак Истанбула почну са овог светог места. Неиспавани су и вероватно гладни.
-Не, ми смо мало млади, па вам се то само чини! – одговарају.
-Одлично говориш руски! – додаје Ибрахим.
-Да су те чули, смејали би се и теби и мени!
Немамо времена за стајање у реду, а и не сналазим се у чекању.
Редова ми преко главе: редови за смрт, за издају, редови за рат, за јефтин дуван, е па, не треба ми ред да бих видео прекречене иконе. Могу ја то и без реда, кад сви оду и кад не будем сам!
Мурфета се јавља из стана, спрема ручак.
Зар опет да једемо, па јуче смо то радили?
И пред “Плавом џамијом“ гужва.
Њен градитељ, Мехмед Ага, када је поставио шест минарета око ње, шокирао је исламски свет. И показао, кад се удруже памет и снови, и велико уме да буде лепо.
Има 250 прозора, била је полазиште ходочасника у Меку, мања је од џамије султана Сулејмана Величанственог, али од истанбулских 2200 џамија, изгледа као јелка међу боровима.
Пред Тапкапи палатом приређен ми је свечани дочек, без фанфара:
бела мачка на улазу држала је полуживог голуба, крв јој се сливала на шапе, јадна птица млатарала крилом, а она гласно мјаукала, љута што сам је омео у важном послу.
Голуб је остао на плочнику, а мачка кренула за мном у дворац Мехмеда Освајача, у срце Отоманске империје.
У простору два пута већем од Ватикана, са 28 кула, уз сву дворску и харемску раскош, а освајачи у томе никада нису имали мере, највише сам гледао у оне крваве мрље на њеним шапама. Та крв ме на нешто подсећала!
Ћутали смо Ибрахим и ја неколико сати, понекад би се погледали и осмехнули, потом опет прислањали очи на плафон а кад би се јавио онај бол у врату од кога штрецне и велики прст на нози, променили бисмо положај и поглед усмерили ка поду.
Од ћутања не може да се обогати, али ко уме да ћути може добро и брзо да се одмори.
И одједном, као да су ми плућа експлодирала:
-Сутра идем у Музеј невиности, дошао сам због Орхана Памука!
Ибрахим је шаком лупио по колену, онако како то чине мушкарци, кад им јаве да су постали очеви.
Собу је запљуснуо мирис кафе. Звецкање филџана и Мурфета ушли су мало касније.
Била је весела, руке овога пута није покривала бурком.
Кад је села до Ибрахима, он се мало померио и поцрвенео, једва је изустио:
-Орхан је частан човек. О чему се говори у Мезеју невиности?
У Мурфетиним очима заблистао је стари сјај.
Као да је хтела да каже: нисам ништа заборавила од онога што памтиш!.
-Највећа грешка у животу је да тражимо више и да се трудимо да будемо срећни, о томе се ради, мој Ибрахиме.
Филџан је задрхтао, или можда само рука!
Чуо сам Ибрахимовим ушима како је Мурфета уздахнула.
Ломила су се копља у његовим очима. Стискао је зубе и чекао да наставим причу.
-Он је Кемал, она Сибела, верени су, она је из богате куће, лепа, школована у Паризу, и онда се појављује сиромашна Фасун, Кемалова рођака, која му не да мира, даје му и своју невиност, говорећи: читав мој живот од сада зависи од твог!
Гледам у Мурфету, она би најрадије отишла у другу собу.
-И Фасун нестаје, одлази негде, губи јој се траг.
Годинама је Кемал тражи. Она му се привиђа, чини му се да заједно шетају, да стоји иза ћошка, зове га и он ,на измаку снаге, одлучује да раскине веридбу. Породичну фирму препушта брату, све би да почне из почетка, и шта год да уради или пожели, пред очима му је Фасун. Изненада добија позив да посети њу и њену породицу у кући у центру Истанбула, на Чукурџуми, где сазнаје да је удата за Феридуна, младог режисера. И он почиње да се дружи са њима, срећан што је у близини жене коју воли.
Мурфета устаје и одлази.
-Годинама Кемал долази код Кескинових, са њима прича, вечера, заједно гледају филмове и кад год се враћа од њих он односи неки предмет који је Фасун додиривала, правећи тако у свом стану, где су водили љубав, музеј невиности.
На путу за Европу, Фасун гине, имали су Кемал и она прилику да буду заједно, али нису имали среће.
Ноћ предуга,као да сам гледао најдражи филм у назад, и кад је свануло, учинило ми се да сам заспао, иако сам сигуран да нисам спавао.
На тргу Таксим неки људи су причали на српском језику.
Нисам их загледао, али у сваком од њих чучало је нешто од оних тринаест турских везира, који су дошли или доведени из Аске Србистана – Старе Србије.
У српском језику има око 8000 турцизама, а у Истанбулу више од девет милиона становника који су пореклом Срби.
У време Сулејмана Величанственог путовање од Београда до Истанбула трајало је 53 конака. Тако пише у “Златном руну“!
Спуштам се према Музеју невиности.
У једној од ових улица становао је Франц Лист, мало даље Назим Хикмет, рођен као Ататурк у Солуну. Умро је у Москви, као изгнаник!
После капије Лицеја Галатасарај скрећем лево, у улицу Јани Чарши, па опет лево и стижем у Чукурџуму, у коју се улива сокак где је живела Фасул.
У Музеју невиности не купујем улазницу, имам је у књизи.
Музејски чувари не личе на експонате, превише су мишићави за нежност, поглед им туп и недоречен, уместо у очи, специјализовали се да гледају у леђа.
Усмеравају ме ка првом спрату, али их не слушам, прилазим чувеној инсталацији од 4213 опушка. Остао је на њима траг кармина, испод сваког пише где је Фасул угасила цигарету и шта су она и Кемал радили те вечери.
Ово је дивно место за куповину успомена, простор где је Памук материјализовао своју фикцију и где се види значај безначајних ствари.
У комшилуку Музеја живео је човек који је у магази продавао коришћену обућу и одећу, посуђе и оно што никоме није требало. Када је Орхан Памук почео код њега да купује, за њим су почели да долазе и његови пријатељи. И тако је та магаза – продавница брзо постала скупа антикварница, а сиромашни власник богати и горди стручњак за старине.
Уз шкрипаво дрвено степениште пењем се на први спрат.
У првој од 83 витрине, роман има толико поглавља, изложене су минђуше, прва ствар коју је Кемал задржао као успомену на Фасул. Кад је отишла, он је љубио те минђуше.
Крај витрине је и прва реченица из романа :-Био је то најсрећнији тренутак мог живота, мада тога нисам био свестан!“
Памук је заробљен магијом свакодневнице, која се у предметима открива понекад на други поглед, као карта за биоскоп коју пронађете после пуно година и сетите се не само филма, него и мириса у сали.
Отишао сам одмах на четврти спрат, у собу где је Кемал провео последње године живота и додирнуо кревет где му је Фасун подарила невиност.
Једном сам у једном великом мушком друштву, где су се сви хвалили љубавним успесима и умећем, упитао: какав је мирис невиности? Нисам добио одговор, а нисам хтео ни да им кажем, јер га ни ја нисам знао.
У Музеју је један пластични цвет, стари сапун, пас од порцулана, ципелице које је Фасун носила као девојчица, неколико кашичица, шоље за чај, филџани, плакати филмове које су гледали, аутобуске и биоскопске карте, дечији воз, бицикл….
Са сваког места у истом тренутку могу се видети све ствари, дакле цела прича о Кемалу и Фасул, јер, каже Памук, посетилац ће тако заборавити осећај времена, а то је у животу највећи успех.
Застао сам крај витрине број 2 – Шанзелизе бутик, а у њој једна жута ципела, каиш и торба, предмети које је Фасул највише волела.
У роману се помињу цензори и влажне сале Бејогљуа, међу 150 ликова налази се и Памук, а у позадини је град, и све је то стало у овај музеј који је напраљен да покаже човека, за разлику од оних великих који имају задатак да представе државу.
У Музеју нема пуно посетилаца.
Неколико Шпанаца, обезбеђеље и један човек који је у роману црвеном оловком подвукао реченицу – невиност је драгоценост коју је требало чувати до удаје.
“Зовем се црвено“ књига је која ме чека!
Где да одем сад?
Осећам се мало доконо, а доколица је почетак недостатка смисла.
Отварам торбу, само да проверим да ли је у њој Мурфетина ешарпа.
Јесте, и поред ње филџан из којег је јуче пила кафу.
