ГОРАН ЛАЗОВИЋ У ДОЛГОПРУДНОМ ЈЕДНОМ: Кад је небо плакало од среће!
Јевтушенко је у болници.
Марија успева да му дојави да сам у Москви и да у Долгопрудном имам концерт 5. јануара.
Можда јој није одговорио!
Она ћути!
Ако јесте, онда је то нешто што можда не бих требао да знам.
Кад нам се омакне и поменемо га – завлада тишина, опора и дуга.
Као да су све речи које смо изговорили о њему отрчале према гробљу.
Јавио бих се Маши, али: шта да јој кажем, шта да је питам, о чему бисмо нас двоје сад могли да ћутимо?
Она свакодневно одлази у болницу, стоји над његовом постељом и ,слутим, уверава лекаре да ће он брзо оздравити.
-То између њих није само брак, говорим Марији. То је љубав која је побегла од објашњења!
У Долгопрудном – сунце, Сњегурочке шетају улицама, испред зграда окићене јелке, нико не гледа на часовник, чак су и празници застали, да имају мало власти над собом, они не би одлазили из овог града.
Празнично је и пред црквом,која је изграђена у руском стилу, без сувишних детаља,тако да плавичасте и жуто – златне куполе са крстовима заустављају дах, као што брезе у њеном дворишту одвраћају московске ветрове.
Старешина цркве је одсутан.
Дочекује нас викар, младић од двадесетак година,мршав, има ретку браду, и личи на мене кад сам се први пут сликао за личну карту.
Показује иконостас, базен за крштења, и новопостављене иконе, међу којима је једна пред којом се пијанци моле, да их одврати од алкохола.
До звоника долазимо погнути, уским полукружним степеницама.
Поред десетак малих и великих звона, шћућурили се смрзнути врапци.
Сажаљевају ме помало, чуде се како то хоћу да уживам у лепоти кад стално питам – колико је сати и хоћемо ли закаснити?!
У театару “Град“ упознајем Жанету.
Она има плаву косу и високу температуру, и јаке руке из којих примам новогодишњи поклон.
Не личи на директора позоришта, стално је насмејана и не признаје да је прехлађена и уморна.
Глумци је воле, завршили су генералну пробу за мој концерт, она их поново враћа у салу, и они опет певају, и аплаудирају Жанети.
Придружујем им се, казујем неколико песама, одједном смо сви на сцени,прво плешемо, а после певамо, и само ја страхујем да ме не чују.
Одлазим на спавање неуобичајено рано.
Чим заспим, у собу улети Маријин пас, мали мопс.
Он неће да ме буди, он хоће само да ме пита – да ли спавам?!
Дуго отац није долазио, и ево га сад, нашао ме у Долгопрудном.
Изгледа добро, пуно боље него кад је био жив.
Почео да личи на мене.
Набијам главу у јастук, и гледам како ме води на неку далеку воду.
-Јесам ли још увек твој?- пита.
Пружам му цигарету:
-Чим сам умро, престао сам да пушим!
Говори гласно и моли да пожурим.
Навлачим ћебе преко главе, не могу да га слушам, заборавио је да се смеје.
Мој мртви отац је чак мало порастао, примећујем, има нову кошуљу
с крагном од јесењег лишћа.
И неће да ме пољуби, не може да се сагне, као да је на оном свету зарадио реуму.
И идемо ка тој далекој води, идемо данима, годинама,идемо по шуми, по облацима и камењу.
И не окрећемо се, он је жедан, а ја само гладан!
Прате нас пчеле и дрвосече, причамо с дрвећем и травама, идемо гологлави и гледамо како нам коса црни успут,!
И таман кад смо стигли, и угледали воду,и потрчали према њој,зашкрипао је патос, зашкрипала су врата,и у собу је ушла Марија.
Осетио сам мирис кафе, зачуо ветар, а на мом лицу су се ређали пољупци, нежни и топли, страсни, и трајали су све док Маријиног малог мопса, који ме љубио, нисам загрлио, а он се уплашио и побегао.
-Кад год сањам оца, догоди се нешто лепо, макар то био и леп дан! – говорим Марији.
Она стоји крај отвореног прозора, скупља пахуље и ћути.
У театар “Град“ стижем око седам сати, на тонску пробу.
Глумци су дошли пре мене.
Певачи се распевају и већ је гужва пред огледалима.
Жанета није имала потребе да долази, од јутрос није излазила из позоришта.
Марија се не одваја од телефона.
После сваког разговора погледа ме чудно, и насмеје се.
Она нешто зна, и она нешто неће да каже!
Нећу да је питам!
Нећу ни да је гледам док ми не каже!
Гледам у Лауру Арутјунјан, прелепу глумицу, која ми доноси кафу, нежно ме грли и упознаје са вереником.
Она је Жанетина кћерка, првак драме, има оно што многе глумице немају – таленат и лепо васпитање.
Ноге јој почињу из рамена, могла је да буде кошаркашица, могао сам и да је не сретнем, али ко би јој онда аплаудирао после сваког осмеха?!
Јавља се Наталија Јакушина.
У Москви је,каже, вејавица, има снежних наноса, кренула је према Долгопрудном, и то говори као да је пошла у спаваћу собу, да затвори прозор.
Татјана Жемчужнаја и Андреј Кудрјашов стоје у ћошку.
Као да су мало болесни од љубави: да су сами,они би вечерас појели једно друго.
Певаће заједно и казивати моје стихове,за тридесетак минута бићемо заједно на сцени.
Они сад гучу,преслишавају се и милују очима, бљеште костими на њима, као да су побегли из руске бајке, и ја већ тражим, измишљам место где бих могао гласно да им кажем да их волим.
Марија опет телефонира.
Не гледам је, али чујем како усхићенo говори: – не могу да верујем!
После тога креће према мени, прилази скоро трчећи,не затвара уста, трепери од радости,и док устајем и чекам да ми каже о чему се ради, она пролази поред.
Остајем да стојим.
Да лебдим у ваздуху.
Главу која је отишла за њом, молим да се врати!
Публика пристиже, чују се високе штикле, чује се и звук склапања кишобрана.
Време је да се преселим у мој морнарски костим: крећем према гардероби и палим обавезну цигарету пред програм.
Гледам редослед песама које треба да говорим.
Био је у задњем џебу, све се изгужвало и измешало, не препознајем свој рукопис, а песме као да се свађају и утркују која ће бити прва.
Остало је још пет минута до изласка на сцену.
Миришем на пудер, то је мирис од кога се јежим, уз њега ређам псовке и после добијем упалу језика.
Жанета је иза сцене.
Поред ње десетак глумаца, певачи, гледам је, и не видим ништа сем доброте.
-Јеси ли спреман? – пита.
Не стижем да одговорим, зову је и она одлази на други крај позорнице.
Ево и Марије, по мраку!
Узима ме за руку, поскакује, и прва мисао – ако је дошла да ми каже да се удаје, није могла да изабере лепши тренутак!
Глумци већ излазе на сцену, одјекује аплауз, она ме грли и вришти:
-Долази Јевтушенко!
Концерт је мој, али ово је Лаурина и Татјанина ноћ!
Понеле их емоције и нема заустављања.
Шта ли сад Жанета ради иза сцене?
Чупа косу и псује!
Шта ће нам сценарио, без њега можемо и да плешемо?
Публика аплаудира, пева и наједном разуме српски.
Петар Књазов казује “Трешњу из Студењака“.
Песма му се залепили за срце!
Он дрхти и ужива док је говори, то чини господствено,у маниру великог Гафта.
Примичем се Лаури, и питам – ко је ово написао?
– Jедан српски песник, упознаћу вас после концерта! – одговара.
Јевтушенко улази у салу.
Концерт се прекида, светла пале, публика устаје и аплаудира.
Лице му болесно бело, исцрпљено, ослања се на штап, корача кораком детета које је тек проходало.
Смеје се шеретски, и одмахује црном шубаром, као да се брани од мува.
У знак поздрава, подиже штап и шаље ми пољупце.
Помажу му да седне, он ни то не може сам.
Успео је да покисне!
И да се озноји!
У руци држи књигу, разговара са Жанетом, дошаптавају се и гледају према сцени.
Публика је изненађена, као да је у трансу.
Они из првих редова стоје, фотографишу и аплаудирају, они други сметају једни другима, висе на прстима и шкљоцају насумице.
Нисам га видео неколико година.
Толико ми треба да поверујем да је то он.
Окопнеле су очи за којима су лудовале и срећно удате жене!
И руке, које су Ахмадулину дизале из мртвих.
Рамена која су тапшали Фидел Кастро и Кенеди као да су потонула.
Кост се спојила са кожом, и ово је једна од најтужнијих симфонија, која ми се не допада а ја аплаудирам.
Лаура пита – хоћеш ли да га најавиш?
-Учини то ти, ја ћу да га дочекам! – кажем, и псујем она два степеника која треба прећи и изаћи на сцену.
Он устаје,публика опет на ногама, пролама се аплауз!
Пристигло однекуд цвеће, велики шарени букети, један је и у Жанетиним рукама.
Помажу му да се попне на сцену.
Срећем га и грлим.
И то је загрљај који траје.
Његове руке, и његов штап су на мојим раменима.
-Побегао сам, лекари мисле да сам код куће, а ја дошао да те видим ….! – шапће ми на уво, и смеје се.
