ГОРАН ЛАЗОВИЋ У БОРОВСКУ: Кo умре у Америци не заслужује више тамо да живи
Да није тебе, шта бих сад у Боровску, Марија?
Конобарице би ме вероватно прогласиле лудим!
Једва су утекле од пијаних мужева, натекле од муке, замисли како ме гледају док тражим да ми само загреју руке?
Од мраза и самоће може да се умре.
Замисли моју смрт и Бадње вече,у Боровску, у Комунистичкој улици например, поред броја 102!
Мало би плакала и после причала да сам пуно пушио!
У овом граду који светли као изгубљено око првог добровољца!
Мени се не умире, Марија, нисам се још нагледао бронзаних Лењина!
Да није тебе, можда бих отишао у библиотеку!
Тамо смо једном били и гледали се преко катанца.
Шта ће библиотеке у местима где људи рано одлазе на спавање?
То треба претворити у празан простор.
Људи који не читају у њему се осећају срећно и испуњено.
Зашто им не допустити да живе дуже од оних који су паметни?
Марија, погледај како ме гледају старице са Трга!
Изнеле на продају све што немају.
Никад неће моћи да купе оно што им треба!
Заборавиле су да се љубе и њихов се уздах претворио у металне рубље!
Овом улицом корачао је и Пушкин, Марија, нагнут над крстом.
За њим су ишле свиње и људи упирали прстом.
Да није тебе, потражио бих Владимира Овчиникова.
Он не зна ко сам ја, и то је нешто што може само да му користити.
Да нисам видео његове слике , никад не бих пожелео да будем мртва природа!
Како бих волео да се изгубим међу овим брезама, Марија!
И да препливам Протву!
Волео бих да ме тражиш и не нађеш.
Да ли је теби јасно колико волим кад ме нема?
Кад питају – где си, а ја не знам да одговорим.
Зато је добро што смо сад у Боровску, Марија!!
Али, ако одем некад у Америку, а то ће вероватно бити никад,
Прво ћу отићи код Буковског, да га извучем из мртвих,
И сачувам му живу главу пре него што почне светски рат!
Ко умре у Америци не заслужује више тамо да живи.
Чак ни ја који сам жив, или се мени то само чини.
Тамо бих изгледао као самоубица у јапанској књижевности.
Ишао погурен и дрхтао у бесмислу, уплашен ,
Да ми нека Нобелова награда за мир не падне на главу.
Учинио бих то за Буковског, јер је писао ужасне песме.
Ко не верује, нека пита оне који га нису читали.
И био је добар, да се разболиш кад га угледаш!
Код њега је и контејнер могао да дође да се окупа!
И поштене жене, оне које су само једном превариле мужа,
Да добију савет како то други пут да изведу безболно .
Сад за њим тугују само кише и животињски свет.
И понеко дрво на које се наслањао кад му је мисао измицала,
Или се он у њу претварао.
И шта бих са њим кад бих га довео?
Послао у градове где цвета демократија!
Нек види момак како је то кад ти разбију шофершајбну,
Што не мислиш туђом главом!
Не разумеш ти то, мила моја.
Ниси била под кишобраном који прокишњава.
Зар су ми случајно говорили:
-Да си ставио нешто на главу, сад би имао суве табане?!
