ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Трешњин син
Процветала је трешња у мом дворишту, и то је можда најлепша вест која се јуче догодила у Београду.
Није објављена у другом „Дневнику“, нити би је разумели, поред свих Брисела и растегнутих жица, преко којих избеглице, кад нису гладне, играју одбојку.
Папа ће им у четвртак опрати ноге!
Моја трешња данас личи на млађаног Фидела Кастра, гледа у небо као Путин у авионе, и улагује се птицама.
Цвета у време крвавих руку и прљавих киша, кад све што је свето вири из пуног новчаника.
Њише се, на поветарцу, као Соњечка у неком тржном центру, убеђена да ћу јој поверовати, како листам у земљи коју пролеће није заобишло.
Кад сам је садио, пред очима су ми била деца из комшилука.
И гледао их како се по њој веру, довикују и краду моје трешње, једу их као голубови, слутећи да их не видим.
На тој литератури сам растао, иако ми у пасошу не пише да сам трешњин син.
Децу из комшилука сад брину друге бриге.
Немају времена да ми кажу – добар дан!, и понекад, кад ме виде поред ње, питају – које је то дрво?
Слегнем раменима, насмејем се и Достојевског сакријем иза леђа, да их не уплашим.
И ноћу, кад оно месец изађе из Дунава, па се звезде претворе у Магдалене, уз зрикавце и свице, кад ми се привиђају џарде и тамбураши, вино и сукњице од априла, поред ватре, док ме Соњечка моли да јој направим сина, гледам у трешњу као у младу коју немају за кога да удају.
Да нисам растао међу поштеним људима, можда бих данас био председник републике.
Моји најгори другови, постали су министри и амбасадори.
Уочи избора, увек ме питају – како си?
Но, гледам своја посла и моју трешњу како цвета.
Причам јој: – ускоро ће нам доћи неко важан из Мостара, морамо бити лепи и фини!
До тада ће, вероватно, још неки аеродром одлетети у ваздух.
Тад ћемо ја и Зоран Шапоњић вероватно бити на Златару.
Причаћемо причу о човеку са Тичјег Поља: кад му је било најтеже, ставио би прст у уво и запевао.
-Шта је најтеже? – питали га.
-Кад кукакш сам! – рекао је.
Моја трешња процветала.
И добро је што то нису објавили у другом “Дневнику“.
