ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Тако је то, кад не слушаш мајку!
Зиме су тад биле дуге, исто к’о и људи.
Знали смо да осванемо уз причу, дође јутро, наложиш ватру и теби се не спава, и да ‘оћеш – сан побегне, како и не би кад довече има игранка у Задружном дому.
Расово је тад било велико, пуно мање него сада.
И ја сам имала једну хаљину од жерсеја. Носила је без капута, нисам га ни имала.
Хаљина на цветиће, и кругови са црвеним лискама.
И одемо ми у Задружни дом!
Сала топла, свирач обезбеђен, а ја тек закорачила у седамнаесту, и ледне ми ноге.
Са мном ујак, чим се померим – он погледа.
И све се правимо да једно друго не гледамо.
А видимо се испод ока, и мени криво што он засмијава неке роспије.
Онда се на бини појави један мушкарац, ушећерио фризуру, и вели – сад бирамо мис љепоте!
-Ко је женско – нема право гласа! – каже један из Комитета.
Не знам како ћеш ми вероват’, али од седамдесет и два гласача, нисам добила само један глас.
То ујак није глас’о за мене, стопроцентно!
И веле – за мис љепоте Црне Горе и Расова изабрана је, и кажу моје име.
Мило ми, коме не би било мило, и ја кренем да примим награду.
Испред бине ме дочека ујак, није ми ништа рек’о, у’вати ме за руку, и ја сам чула да је нешто пукло.
-На бину се пењу само курве! – ето, то ми је рек’о, и месец дана после са мном није говорио.
Нисам ни ја са њим.
Не би’ ти ово ни причала,да те синоћ нисам видела на бини.
Они те још намазали, не могу да те препознам, и још ти пљескају, а само ја знам – једва чекаш да завршиш, и дођеш кући.
Мајстор још није долазио, и још цури чесма у купатилу.
