Кицково је село из руских бајки.
У њему су куће наслоњене на јелке.
Има продавницу и школу.
Земљане путеве и брезе поред прозора.
Има и два језера – Шушковско и Кицковско.
Није далеко од Москве, непуних хиљаду километара.
Некада је било Кичино.
Данас – уметничка адреса Дмитрија Митрича Дроздецког.
А он крупан, проћелав, и кад кажу – велики руски сликар, одмахне.
Заврти главом, и упита – где смо оно стали?
Као дете излагао је у Токију и Мадриду.
Завршио уметничку школу Трепакова.
Био један од најбољих студената Рижске академије.
Члан је групе “МИТКИ“.
Има жену Елену.
Мајка му је Људмила.
А он срећан што га Виктор Перепеч зове братом.
Викторове кћерке Олесја и Марија, и супруга Татјана, воле Дмитрија.
Личи им на језерског вилењака.
Кад падне мрак, окупи их око себе и прича им о Србији.
Кад су нас оно бомбардовали, он је прво плакао а онда псовао.
Чуло се до Литваније, са којом се Кицково граничи.
То је Псковскаја област, Себежски реон.
Дмитриј и Виктор говоре да је Србија прамајка Руса.
Емир Кустурица је њихов идол.
Сматрају га заштитником правде и добрих људи.
У знак поштовања према њему и Србији, на дан Свете Тројице, подигли су на велики јарбол српску заставу.
И своје двориште прогласили српском територијом.
НАТО-извиђачи из суседне Литваније очима не верују.
Дмитриј и Виктор им пркосе добротом и српском музиком.