ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Срећан ми Дан жена!
Моје јутарње кафе имају ритуал чекања, поготово кад заборавим да укључим шпорет, па псујем воду, државу, и струју, и на крају се насмејем себи.
Док чекам, обично ми се јављају кретени, председници општина, пријатељи од синоћ, зову ме и неандулиране даме.
Једна је синоћ рекла – ви сте будала!
По њој, мој телефонски број је број фризерског салона.
Препоручио сам јој шишање до главе, и од онога шта ми је рекла – могла би се направити добра псећа пљескавица.
Око поднева, обично одем до супермаркета.
Тамо се све продаје по нотном систему, и има свега.
Пензионерке купују пола главице купуса, лекари по две кифле, аутомеханичари обично по триста грама “алспске“ саламе, а незапослени узимају свињски врат или стешњену шунку.
Касирка, која ме познаје, чим дођем на касу, увек уздахне.
И редовно пита за Кустурицу.
-Лако је вама кад код њега радите, ја сам гледала један његов филм…!
И зове да идем на неки митинг.
Биће пуно аутобуса, каже.
Киселе воде и сендвича!
Напољу ме дочекује киша.
Цигани продају пластично цвеће.
Има и каранфила, али миришу на Ново гробље.
Видео сам и једне дневне новине, ветар их носи, а на њима трагови повраћања.
Нешто зеленкасто на њима, киселина, и остаци чорбе без зачина.
Где ли су сад моје другарице?
Партија их удала, запослила, и ослабила им меморију памћења, сад су све утегнуте, уста и сисе им попуцале од активности.
Данас примају каранфиле.
Да су иоле нормалне, честитале би ми дан жена.
И ја бих им, као некад, причао о Буковском, који уопште није био лош тип.
