ГОРАН ЛАЗОВИЋ: С Кустурицом кроз Пустошку – Ексклузивно за ИСКРУ
Не знам ни где идемо ни ко нас чека!
-Тамо морамо бити до шест! – говори Митја.
Прешли смо тек пола пута.
У Никулину опет пунимо резервоар, бензин је тридесет рубаља, девојка која приноси кафу Белорускиња, роде се наређале дуж цесте, умало да прегезимо дивљу патку са пачићима – хтела је само да их преведе на другу страну ауто-пута.
До Недимова још 24 километра.
Река Плавенка гладна сунца, појела би све што је топло, и згучене рибаре у црвеним кабаницама, појела би и мене који Митји говорим да ми није хладно.
Пролазимо кроз Платично.
У близини је музеј Мусорског.
-Био је алкохоличар, говори Митја, Рјепин га је портретисао, погледај његов велики црвени нос!
Гледам низ завичајна поља патријарха Тихона.
Санкције су их довеле у ред.
Чак су и неке шуме покрчене и разоране, сад у њима цвета балбук, кромпир као лубеница.
На другој страни уместо љуте траве расте детелина.
Не виде се људи, тек понека крава, она домаћа, руска, за које су комунисти својевремено говорили да за сваки Стаљинов рођендан даје онолико млека колико Вожд пуни година.
Балбука је село, има реку Невердјанку и језеро Неведро, и пуно плавих кућа.
Као да су прављене од Јесењинових стихова.
Неке су нагнуте, и не би да се свађају са ветром.
Нигде деце, а стигле зелене јабуке, и веверице скакућу по капијама.
Нема ни умрлица, ни сандучића за пошту.
На левој страни пута – продавница од прућа, а продавачица од злата.
Нема пуно зуба, али оно што јој је остало – све је златно.
Зове се Лариса.
У хеланкама до колена, прсата и насмејана, воли да се слика, и да загрли.
Продаје суву рибу, маст од медведа, препарираног вука, којег ми, братски, нуди за тридесет хиљада рубаља.
Чула је за Србију!
-То је негде далеко! – каже.
И даје ми теглу напуњену куглицама даброве масти сушених на сунцу.
-Ово је добро за потенцију!
Митја се смеје.
Лариса не одустаје, моли ме да пробам, спушта цену, а онда љутито подиже стољњак којим је прекрила рибе.
-Узмите бар ово!
Излеће јато мува.
Не знам да л’ им машемо или их растерујемо.
Муве су дивна створења само кад их нема или кад су у туђој кући.
Риба није скупа.
Али, изгледа, није ни за јело.
Пред нама Новосоколники.
И језера – Велики и Мали Иван.
Митја прича о грнчарима, они не оболевају од рака, а овде је добра глина, само се од ње лоше живи.
И нема бољег гроба од глиненог.
Ни смрт не може да те пробуди, а приступ мравима, црвима и осталим патриотским гамадима потпуно је онемогућен.
До Пустошке још 58 километара.
-Ту нас чекају! – говори Митја.
Биће пуно света, доћи ће и телевизија, да им причаш о Кустурици и прочиташ неколико стихова!
-У Пустошки?
-Они су заљубљени у Емира! Читав град, има кућа где његову и Путинову слике држе у једном раму.
Митја помиње свој манџурски орах, засадио га у свом Кицкову, селу које нема ограда.
Свако зна докле је његово.
И када нехатом пређе у туђе, понуди своје, уместо извињења.
У Кицкову је до 1941 било 38 цркава.
По ослобођењу – остеле две!
И тамо неки узео камење од једне порушене цркве и направио кућу, велику, већу од себе, и после годину дана у њој га нашли обешеног.
-Није издржао гласове који су му долазили из зидова! – прича Митја и пали цигарету пред Пустошком, која је на раскршћу две велике магистрале: Москва – Рига, и Санкт Петербург – Кијев.
Около ње – триста језера!
Зову је градом иако има 4000 становника, има реку Крупјанку и грб на коме је рода.
Као насеље, Пустошка је основана уз железничку станицу, приликом чије градње је од сељака из оближњег села Звјаги купљено пусто и необрадиво земљиште, по цени – за два ведра вотке!
Људи живе од шуме и млека.
Хлеб им мирише на брезовину и шишарке ољхе.
Дочекује нас Тамара Јаковљева.
Директор Пустошке регионалне библиотеке, мало збуњена али обрадована, довела и фолклорни ансамбл “Рјабинушке“, руске пуслице, неке оставиле и децу у колевци и дошле да запевају и чују причу о Кустурици.
Дошла је и регионална министарка културе.
И уместо да причам, питам – шта је за вас Кустурица?
Митја први одговара – он је оличење словенства, оно што као народ осећамо, то он говори, и његов језик разуме сваки поштен човек.
Пензионисана професорка руске књижевности, која уместо штапа Чехова држи у рици, каже – Емиров свет је долина добра, у њему су мисли које окрепљују. Кад сам гледала његову “Аризону“ била сам болесна, али ме после ње ништа није болело.
У Пустошку још није стигао Кустуричин нови филм.
Чули су за њега, и кажу – црквена звона овде дуго нису звонила, звоник смо подигли тек 2007, али кад би нам Емир дошао, овај град се можда више не би звао Пустошка!
Дарују ме букетом божура.
Од министарке културе добијам осликане тањире.
Машу за мном пустошке жене.
Једна ме у пролазу пита – које колаче воли Кустурица?
-Не једе он то!
-Зашто?
-Није навикао на слатко!
