ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Разгледница из Угљевика
-Мајко, јеси ли некад била у депресији?
-Нисам, сине! Ми никад нисмо ишли даље од Никшића!
Не знам ни зашто је ово питам, вероватно да бисмо нешто причали, у дану кад ме цариник на Рачи гледа испод ока.
-Имаш ли шта за пријавит’, јаране?
Отварам гепек, он завирује испод седишта, надноси се над пепељаром и пљеска ме по рамену.
-Однекуд си ми познат, има л’ те код Цице у Бијељини, петком навече?
Разлистао дуван поред пута ка Зворнику.
Не идем тамо, нисам отац на службеном путу.
Чекају ме у Угљевику.
Звали да мало људујемо!
И поручили :- дођи, да се не заборавимо!
И ја дошао, право у “Еуреку“.
Чекам Пеђу Вујевића.
По занимању је теолог, син просветних радника.
Као дете, са оцем Ђурађем ишао на Дрину, пре изласка сунца, да донесу рибу за доручак.
-Шта је тамо, тата? – питао.
-Тамо је Србија!
И једном у Бадовинцима, на рођачкој свадби, кад је кренула песма о Синђелићу, отац му рекао:- слушај и памти, ово код нас не сме да се пева!
-Зашто?
-Зато што ти, сине, још не знаш шта је Босна!
У шестом разреду прочитао Шолохова!
Шетала Аксиња са њим кроз Амајлије, а баба Томка виркала иза врљика.
-Имала је три брата, један пребачен у Немачку као заробљеник, а другу двојицу скупио прађед Цвико.
Не знам ко ће победити, рекао, и зато – један у четнике а други у партизане!
Морамо преживети!
Благоје тако постао комесар, догурао до пуковника, а о Рају ни трага.
Ишла баба код једне гатаре.
-Жив је, и живи далеко! – рекла јој.
И умрла, јадница, чекајући писмо од сина из иностранства.
Шетамо угљевичком цестом, оном на чијем почетку стоји велики рударски камион, нагнут ка прошлости.
Сунце се прислонило на нову цркву.
Филип Вишњић чека некога подно хотела.
Пита:- је л свануло?
Како да му одговорим, кад говори бронзаним језиком?!
Овај мој се испоганио, шта год да кажем, рећи ће:-ништа те не разумијем?!
И притегао гусле, уз недра, наслонио их на срце.
Без тога ни једно гудало не ваља.
-Ово је место дечије граје и пензионерског мира! – говори Пеђа.
И загледа у књижарске излоге.
Књига му је најбоља пријатељица.
Куповао их уместо фармерки!
У времена студентска, када су га предавања Владете Јеротића чинила – узвишеним!
Помињемо и Радована Биговића.
-Он нам је на првом часу рекао –не мора свако ко заврши Теолошки факултет да буде свештеник, али мора иза себе да остави поштен траг!
Прича о школском другу, Славиши Мијатовићу.
Изродио човек деветоро деце.
Боље него да је написао девет књига.
Не знам има ли кров над главом, али Славиша већ има девет кућа.
И девет цркава!
Девет улица.
И пуно златних јабука!
Свраћамо у Дечији вртић, право код Младена Стјепановића.
Знам човека, али он ме заборавио.
Био је први демократски председник општине.
Дошао му, једном, генерал НАТО-а, са шест телехранитеља.
-Тада сам видео какав су јад. Они до зуба наоружани, а ја – ни чакије!
Младен је рођен у Забрђу.
Памти гараве рударе, и јамске копове.
-Кад радиш три смене, свеједно ти је кад ћеш кренути!
И кад закасниш, мислиш да ниси одоцнио!
Био директор средње школе, начелник за привреду, шахииста који је пушио пет кутија цигарета дневно.
Он и један човек играли шах од десет увече до једанаест сутрадан.
Ни један ни други не памте ко је тада победио!
Нуди ме Младен “угљевичким капима“.
Још се хвали – наталитет овде не пада!
И гледамо према прозорима одакле виркају младе мајке.
Испод сунцобрана, девојке се предале сунцу, као шљиве ранке, оне угљевичке, које петнаест дана раније сазревају од осталих.
Зато су служене на бечком двору.
И јеле се у посебним приликима, а суве стизале до Словеније, и тад су, прича се, Словенке највише љубиле своје мужеве.
И биле им верне, све до пролећа.
Пролазимо поред општине.
Зграда уређена, цвеће и фонтана пред улазом, спомени палим борцима мало ниже.
Испред месаре, две госпође млатарају рукама.
Вероватно размењују рецепте, или причају о хороскопу.
Сустиже нас Југослав Цветковић.
Хода као студент после завршног испита.
Директор Дома здравља.
У Фочи студирао, тамо га и прозвали – Џони шетач!
Због једне Херцеговке која је планету окретала лепотом.
Помиње професора Старовића:- говорио је, вриштите кад водите љубав, да вам комшије завиде!
-Откуд Југослав у Угљевику?
-Отац из Бабушнице, а мајка из села – Пиперци.
Ђед био вуновлачар, још га помињу ове старије жене, кад им поправљам зубе.
Кад су ми давали име, записали – Огњен, Горан и Југослав.
Сад ми је Горан кум, а сестрић Огњен!
-И жена Зорица?
-И сестра ми је Зорица, медицинска сестра са којом сам почео да радим исто Зорица, колегиница са којом сам уписао и завршио факултет такође Зорица, баба по мајци је Зорка, женина баба Зорка ….!
-Има ли краја?
Смеје се, и прича о Фочи, где је провео пет година.
-Фочаци су дивни људи, немој им рећи да нешто не знају, само им то немој рећи и они ће те одмах заволети и мислити да си најпаметнији!
Југослав је препородио угљевичко здравство.
Прича о оцу Тихомиру, камењу за темеље, о вршалици, како је на столу увек било белог хлеба и соли.
-Како неће, кад је ђед радио у Бијељини?!
Помиње и језеро на Тјентишту:- пливаш, и гледаш снег на Маглићу, а не знаш да је први јул!
Један је од најцењенијих стоматолога у Републици Српској!
-Шта би било да је нема?
-Без Српске бисмо били ништа, или нешто мање од тога!- узвраћа.
Одлази кући, да чува децу.
Иде, Југослав, и за њим се окрећу анегдоте.
Одјекује музика, растрчале се скупе песме по парку.
Млада утегнута, каква ли ће тек бити ујутру?
Дивна је младеж у Угљевику.
Пуца од лепоте.
И уме да се весели.
Нема Соњечке да се јави.
Јуче ме само питала: како се на руском каже висибаба?!
Било ме срамота да јој одговорим!
Радоје Андрић, чији сам усвојеник, после онога што је урадила у Венцији, сад је само тата Анђелије Андрић!
За стицање додатних права, мораће да се жали Драгици Николић.
-Јесу ли скупе пелене у Угљевику?
-За онога ко има пара , нису!- одговара мајка, окружена децом.
Младен је опет мало нервозан.
Ради као кобар у “Еуреци“.
Ненаспаван, тек кад спусти кафу на сто, отвори очи.
Чекамо Младена Стевановића.
Јежим се мало.
Више него што показујем.
То је човек који је препливао 3,8 километара, бицикл возио 180 километара и претрчао 42 километра, све у једном даху, за 10 сати и 44 минута.
Молим га да ми понови.
Он гледа у моја отворена уста, и слеже раменима.
Још нисам престао да се чудим, и дивим.
Учествовао је и на десетак маратона.
У трчању на сто километара најбржи у Босни и Херцеговини.
Завршио факултет, запослио се.
-Како живиш?- питам.
-Да је лоше, отишао бих из Угљевика!
И стижу два Горана.
Овај што се презива Лазић, има сина Огњена.
Правник, и језик му негде иза трећег крајника.
Док није кренуо у причу!
После на циљ стигао пре Бранка Ћопића.
Људина!
Волео бих са њим да пођем у Трећи светски рат.
Прича о угљевичким турнирима, и фестивалима, о базенима, о ономе што је намеран да уради.
Пун је знања и идеја.
И уме човек да живи, и да се зајебава.
Други Горан је Грејнер.
Није му то презиме, само име фирме.
Он је Јовановић, живео у Аустрији више од двадесет година.
Производи намештај, и извози највише тамо где се плаћа еврима.
Код њега увек има слободних радних места.
Чуо сам причу:
-Где радиш?
-Код “Грејнера“!
-Где тамо,чевече, тамо мора да се ради!
Пеђа ме поздравља.
Креће за Београд.
Примиче се ноћ, жмиркају сијалице, осећа се мирис угља и шљиве подно казана.
Пече се ракија, домаћинска, да се нађе за славе и весеља.
Долази Петар Нешковић, из Мезграје.
Жедан и знојав, мој рођак са села.
Идемо у Доњу Трнаву.
Међу честите људе, одакле се нико не враћа натмурен.
Вози Петар брже него Шумахер.
На кривинама макадамским испадају папири и телефони, он ме само погледа и намигне.
-Држ’ се, брате, Србине! И не брини, није ти глава скупља од моје!
Прича о ратовању, новој цркви, синовима и имању.
-Ти си Петар Велики! – кажем.
-Волим ти ја Русију, драже ми је руско штене од најљепше америчке глумице! Разумијеш ли ти то?!
И пролазимо опет поред Филипа Вишњића.
Нема гусала, има само бисту и дом.
И поред њега пут, па стрмина на којој Драган Милошевић шири руке.
Дочеку нас братски.
Иза њега казан ракијски, ватра, и пуно људи.
И камион на сред пута.
Неће пут да му се помери.
Мирише ракија, ковитла дим око јарца на ражњу.
Басташан је Драган, предусретљив, и гостољубив до непријатности.
Нема код њега – нећу и не могу!
У оно што даје, он замота најмање пола срца.
Гледам у заробљене фазане, и у пса који нас мерка иза камиона.
Долази честити Василије, а ја Петри донео крст са Острога!
Јаретина, да је на рану привијеш.
Избија ватра из ње, а она цури и капље.
Драган Милошевић нас двори.
Врти главом и показује руком према Теочаку.
Тамо преко грања, зелене се нека светла, мујезинска.
Мајушне ракете, изазов за доброг соколара.
За столом наспрам мене, Александар Илић.
Професор из Бијељине, рођен у Шековићима.
Причамо о Венецији, у Доњој Трнави.
И гледамо комшиницу без два предња зуба.
Ноћ ми се окреће у стомаку.
Остао и без цигарета.
Идем од добрих људи, а они не знају ко ме сутра чека?!
Мајка Радојка, која је за Републику Српску дала три сина.
Пићемо прву кафу.
Она и ја, где ће, сигурно, рећи – добро сам, и ништа ми не треба!
Напунила осамдесту.
По презимену – Мекић!
Имала сина Горана, и Драгана, и Зорана, имала!
И још пита:- како си?
Сви су сахрањени у Шековићима, са њима и отац!
-Сад су заједно! – каже.
Мајка Радојка, која ме држи за руку:
-Имам ја и унуку Јелену. Кад би само знао како је лијепа!
Замиче главном улицом.
Виоре заставе, предизборне, а она прича са мрвим синовима.
Радојка, мајка Кнежопољка, са станом у Угљевику!
