ГОРАН ЛАЗОВИЋ: После рата немаш коме да кажеш да је будала!

Goran Lazovic

После рата  остане кључ од куће која је порушена.

И  завесе, узгред покупљене и понете.

Приче без почетка и фотографије без главе.

После рата, кад се обично шета по туђим градовима с душом у носу.

И све ти се чини да је онај тамо неко твој, а није, нити хоће то да буде.

Остану очи пуне гарежи.

Петао запева, а ти штрецнеш, јаране!

После рата ноћи одужају, а дан се растегне.

Улица у којој си живео добије име онога који је у њој највише убијао и рушио.

Остане жалост што ниси имао нешто црно, него си сестру испратио у белој мајици.

После рата једино се милују мачке и штенад.

Увек су ти хладне руке и ноге.

Ни јабуке ти се не једу.

Чим  загризеш, пред очи изађе она девојка која је висила на грани.

После рата сећаш се људи који то нису били.

Не смеш никоме да испричаш шта сањаш.

После рата сијалице гасиш тек у подне.

Спаваћа соба  ти служи  за гледање у плафон.

Кад неко изговори реч – љубав, ти се застидиш, јаране.

То те држи и кад сретнеш оне за којима си ишао, а они заборавили одакле те знају.

После рата немаш коме да кажеш да је будала.

Сви се одједном опаметили.

Чак и ја који ти ово причам.

Да ми је само да нађем мајчине  кости, опет бих се родио, јаране.

И знао, како треба живети!

Горан Лазовић